Трибина „Војска и држава“ одржана је у четвртак 25. јула у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф.
Ниједан политички систем или облик владавине кроз историју није функционисао без репресивног апарата, а поготово без војске која је увек била један од стубова сваке државе и политичког система. Оно што војску, уз полицију, чини различитом у односу на остале институције државе (администрација, пореска структура, извршна власт), јесте њена улога која није дневног карактера.
Када је реч о савременом концепту оружаних снага или војсци, тај облик, приближан данашњем, датира од почетка модернизма, односно стварања грађанске епохе у Западној Европи. Од 19. века војска постаје уско специјализована институција са професионалним вођством и формално је одвојена од структура саме власти.
– У политичко – теоријском смислу војску и њену сврху можемо класификовати на разне начине, али оно што је несумњиво у свакој теорији која се бави војском и политиком, јесте то да су војска и оружане снаге средство једне државе за вођење рата. То је сврха због које се војска формира и због које у свакој држави функционише – рекао је Слепчев.
Политичка теорија, рекао је даље аутор трибине, формулише војску као чврсто успостављање веома дисциплиноване организације чије обележје је хијерархија и култура строге послушности. Немачки правник, историчар, социолог и политичар Макс Вебер волео је да каже да је војска заправо екстремни пример бирократије с обзиром на чињеницу да она представља део државног апарата.
Једна од сврха је војска као интересна група. Она је свакако комплексан организам и мимо своје основне улоге може да утиче на политичке токове и да одређује и има утицаја на унутрашњу и спољну политику, да се бави контролом наоружања и да има монопол на моћ принуде. То у друштвима која су на неки начин проблематичнија војсци отвара могућност директног уплитања у политичка збивања. Облик који нам је познат кроз историју је војна хунта који везујемо најчешће за Јужну Америку.
Постоји и облик војна диктатура какав је био у Грчкој (1974 – 1980)као и Пиночеов долазак на власт уз америчку подршку у Чилеу. То су облици који су подразумевали забрану опозиционог и синдикалног организовања и цензуру штампе.
– Војска је институција која се увек и у сваком друштву доживљавала као стуб, као гарант безбедности што је довољан разлог да грађани сваке државе своју војску доживљавају кроз призму наде и поверења, а често и уз неке мистификације њене улоге. Дакле, војска ће још дуго бити темељ сваког политичког друштва без обзира на то како буде конципирана – закључио је Слепчев своје предавање.
Остави коментар