Аутор: др Александра Колаковић
У време обележавања 180. година француско-српских односа једна од неистражених тема јесте и како је српски народ видео француске државнике. Тема „слике другога“ у прошлости омогућава разумевање и процеса дугог трајања, актуелна је у науци и пружа могућност да се истраже и схвате све нијансе перцепције другога. Можда се неки читаоци ових редова сећају да је у време СФРЈ поклон посебне вредности и симболике био златник са Наполеонoвим ликом. Култ неговања револуционарне и борбене симболике који је личност Наполеона носила био је привлачан Србима још од времена његових ратних похода и стварања Илирских провинција. У српској нововековној држави, у образованијим слојевима друштва, био је жив дух начела револуције, о чему сведочи и податак да је пред крај 19. века, у срцу Шумадије, православни свештеник приликом упознавања са путником из Француске одушевљено ускликнуо: „Из Наполеонове Француске!“, и загрлио га као брата. Касније, Велики рат је Србе детаљније упознао са Французима и њиховим новим државницима. Истраживање како су француски државнци доживљавани у српском друштву стога омогућава да се разуме развој француско-српских односа у овом и каснијем периоду, а посебно развој идеје „вечитог пријатељства“ два народа.
На десетогодишњицу Великог рата Коста Петровић, дугогодишњи српски дипломата у Паризу у периоду пре рата, а потом и након формирања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, публиковао је књигу Француски државници у оквиру које је приказао портрете истакнутих француских државника: Гастона Думерга, Ремона Поенкареа, Аристида Бријана, Жоржа Клемасоа, Пола Пенлевеа, Луја Бартуа, Едуара Ериоа, Александра Милрана, Жозефа Кајоа и Пола Бонкура. Од почетка 20. века Петровић је радио на пословима шефа српског, а затим српско-хрватско-словеначког Просветног одељења у Француској. Поменути послови захтевали су разгранату мрежу контаката са француском администрацијом. Посећивао је француска министарстава, сусретао се са политичарима и дипломатама. На основу до сада познатих и коришћених докумената не може се у потпуности реконструисати са којим Французима се Петровић познавао, као и са којима је био близак. Пол Панлеве био је један од политичара са којим је био у комуникацији. У предговору поменуте књиге Пол Пенлеве сведочи о Петровићевим блиским везама са француским политичарима и дипломатама у периоду пре и након 1914. године, али не наводи имена. Пенлев пише: „Служећи својој земљи у Француској, ја знам колико сте били срећни да у исто време самим тим, и исто толико послужите и нашој земљи. Јер, радити, као што сте Ви то чинили, на зближењу нашег обостраног подмлатка, значило је служити истовремено обема отаџбинама“. Поменуто дело српског дипломате омогућило је стварање слике помененутих француских државника међу српским народом. Наравно, да би се добила детаљна анализа како су у српском друштву видели француске државнике овог доба, потребна су додатна истраживања посебно штампе (дневних и периодичних публикација). Ипак, један део одговора пружа Петровићева књига.
Ремон Поенкаре, који је изабран за предедника Француске 17. јануара 1913. године, био је, по Петровићевој оцени, изабран „ради своје личне вредности а и због свог положаја председника владе“. Посебно истиче да је водио обазриву и одлучну политику, а пореди га са онима који су подигли темеље републици: „Ремон Поенкаре је из линије великих француских државника: Тјера, Гамбете, Фериа, који су под Републиком схватили важност једне спољне политике високог стила и великих националних амбиција, па су створили такву политику, иако стално нападани, па често и обарани на томе послу“. Патриотизам је Поенкаре стекао у Лорени, у свом месту рођења, и памтио је пруску инвазију која је, по мишљењу савременика, обликовала и његово политичко биће. Оцењено је: „Доласком Поенкареа у Министарство Иностраних Дела осетила се необична живост у дипломатској акцији. Континуитет, смелост, жилавост и способност за инициjативе, карактеришу његову политику“. Посебно се наглашава и његова парола: мир у достојанству, коју примењује и октобра 1912. године, када је избио Балкански рат. Поенкаре је касније у својим мемоарима писао о овом периоду, а по оцени српског дипломате: „Он је одавно предвидео могућност да из тог рата проистекну велики заплети, па је сав свој напор управи на то да очува мир у Европи. Још пре него што су избила непријатељства он покушава да отежа закључење бугарских зајмова у Француској, а кад је рат већ избио, он, у споразуму са Русијом и Великом Британијом, ради на томе да се сукоб ограничи на Балкан и очува споразум свих сила на бази територијалне незаинтересованости. Овим је нарочито спречио Аустро-Угарску да не искористи толике прилике, које је сама стварала, да нападне Србију и Црну Гору“. Наглашава се и његова улога у питању евакуације Скадра, блокаде Црне Горе и стварања независне Албаније, као и краја османске власти над европским поседима: „Он је највише допринео да се отпору од стране савезника да један чисто моралан значај, као одбране права од силе, и не мало је допринео стварању оне ослободилачке атмосфере у којој се завршио рат“. Глорификација личности Поенкареа настављена је додавањем његовој владавини епитета родољубиво, мудро, чврсто и достојанствено. Овакве оцене последица су насталог ореола вечитог пријатељства два народа које је исковано у Великом рату.
За Аристида Бријана општа оцена, која би се и данас могла изрећи, јесте успешна државничка каријера. Десет пута је образовао владу, а био је министар у петнаест кабинета. Његова успешна политичка каријера приприсивала се особини да је умео да се повуче „пошто је дошао до убеђења да му је кабинет дотрајао, а не жели да буде оборен, јер сваки пад помало компромитује свакога политичара и удаљи га из сфере даљих комбинација“. о овом независном социјалисти, некадашњем правнику и адвокату, који је рођен у сиромашној породици у Нанту, Коста Петровић је посебно истицао да има говорнички дар, да је пацификатор и борац против утицаја цркве у држави. Међу добре особине убрајао је и да једнаку пажњу посвећује људима и идејама. Бријан – мудар политичар, поред значајне улоге коју је имао у француском политичком животу, веома је битан и у контексту изучавања француско-српских односа, а пре свега периода Великог рата. Петровић наглашава да је оснивање Солунског фронта „у ствари његово дело“. А поред неговања идеје о „братству по оружју“, наглашава се и помоћ коју је Француска пружила Србији након слома 1915. године. Српски дипломата наглашава: „под Бријановом владом наша је војска била спасена од француске морнарице, наше избеглице збринуте и наша деца примљена у француске школе“. Овим и Аристид Бријан улази у Пантеон славних француских државника који су се међу Србима поштовали у послератном периоду.
Политичка делатност Жоржа Клемансоа, кога су називали Тигар, обухватала је последњу епоху владавине Наполеона III и Треће републике, а имала је снажан одјек и међу Србима. Коста Петровић сматра да је Клемансо „најизразитија личност ове епохе“, да се његов утицај осећа у свим унутарполитичким и спољнополитичким догађајима, при чему задржава објективност јер наводи да су ти Клемансоови утицаји некада били позитивни, а некада и негативни. За рођеног Вандејца, Петровић је пружио српском читацоцу највише биографских података, при чему је посебно истакао његов републиканизам и патриотизам. Републиканска уверења стекао је већ у кругу породице, а касније их је својим социјалним контактима надоградио, док је патриотизам потекао и из других извора, а пре свега школовања и међународних догађаја чији је сведок и учесник био. Патриотска осећања доказао је када је са Гамбетом и посланицима Алзаса и Лорене одбио, 1871. године, у Бордоу, да гласа за мир којим се признаје анексија тих покрајина Немцима. Петровић пише: „За њега је слобода наставе последица слободе мишљења, једне од највећих тековина Француске Револуције. Клемансо је, уопште, био, један од најодушевљенијих поборника идеја које је у духове убацила Француска Револуција и политичар који се њима највише инспирисао. Стари јакобинац, како су га звали, имао је и идеализам револуционарних вођа, али и њихову енергију и смелост, фанатизам и свирепост, када је било потребно“. Поред наведеног, наглашава се и Клемансоов радикализам, као и да је противник француске колонијалне политике: „По њему, Француска се није смела ангажовати по разним деловима света у новцу и крви, када је имала за суседа немирну Немачку, од које јој је претила стална опасност“. Осим што се Србима наглашавало да се Клемансо први на француској говорници залагао за начело о слободном самоопредељењу, преносе се и његова залагања за правду и улазак у круг пријатеља најистакнутијих интелектуалаца Француске, међу којима су били и они којима су се Срби дивили. Овде је посебно интересантан пример Драјфусове афере. Клемансо је у почетку нападао Драјфуса „ослањајући се на ауторитет изречене пресуде“, а након што се додатно обавестио о току процеса и неисправностима, променио је мишљење и постао један од најодлучнијих Драјфусових бранилаца. Српски дипломата истиче: „За Клемансоа, старог јакобинца, борба коју је водио за ревизију Драјфусовог процеса имала је смисао да заштити право човека и грађанина на правду у својој земљи и да осуди и изобличи аргумент државног разлога, који је још Револуција избацила из списка средстава на расположењу државних власти“. У једном делу публикације, Коста Петровић је пажњу посветио личности Жоржа Клемансоа, током Великог рата. Истиче да је од почетка рата, а посебно од 1917. године као председник , настојао „да се сви напори и све енергије утроше у рат“, као и да „у Сенату и преко свога листа он бодри цео један народ да истраје у најстрашнијем искушењу“, док као председник сенатског одбора за војску обилази војнике на фронту. Уочава се да се Петровић није детаљније бавио улогом Клемансоа у рату, јер је она очигледно била позната читаоцима на овом простору, већ да се определио да прикаже богатство његове личности.
О Полу Панлевеу, представнику француске интелектуалне елите у француској високој политици, Коста Петровић је писао веома пажљиво и детаљно. Име овог политичара, са репутацијом угледног математичара и члана Француске академије, било је познато само у кругу српске (након рата, југословенске) елите. Дугогодишњи српски дипломата посебно је истакао јединство професије научника и схватања политике код Панлевеа: „научничка култура, сигурна метода и дух, навикнут на смела предузећа, помажу у његовим политичким и државничким плановима и одлукама. Осетио се одмах и његов огроман морални ауторитет, који је он успео да пренесе из једне чисте и ведре средине великих умова у Парламенту, па да га и ту очува и ојача“. Јавност нове државе могла је да чита како је овај председник техничких парламентарних комисија и министар, који се у политичком животу више пута разилазио са политичким мишљењима и деловањима политичара, прво Клемансоа, а потом и Ериоа, идеалиста који је веровао да „Демократија не може опстати без племенитости“. Истиче се како је инсистирао на значају осавремењавања војске и улоге авијације у будућем рату. Иако је у политички живот ушао као Драјфусов бранитељ, био је свестан значаја војске. Коста Петровић пише: „Он је предводио и предложио мобилизацију индустрије за војне потребе, рационално појачање техничких трупа, масовну употребу резерви, тешку артиљерију“. За време рата Пол Панлеве био је председник техничких комисија за наоружање, 1915. године министар просвете и изума (у Бријановом кабинету), 1917. године министар рата (Рибоов кабинет) и министар председник. Петровић наглашава да је допринео дефинитивној савезничкој победи и угушио покушаје непријатељске пропаганде, као и да је као министар „примио, 1915. и 1916. године, у француске школе преко три хиљаде наше деце, која су се спасила из Албаније, а када је био председник Министарства, његова влада је дала нашим студентима 80 стипендија, које још и данас ужива наша омладина у Француској“. Овим су кроз личност још једног француског државника потврђиване свест о сарадњи и помоћи Француске током рата, као и просветитељској улози француских државника у француско-српским односима.
Луј Барту, учитељски син, новинар, републиканац, левичар, који политичку каријеру започиње као одборник у Поу 1888. године, оцењен је десет година након рата као „вештак у парламентаризму, човек који најбоље познаје његову магију и привлачност“, али и као „говорник првога реда“. Барту је своју каријеру градио постепено и прошао је све нивое извршне и законодавне власти, а српски дипломата за период када се већ нашао на министарским позицијама (након 1894) на месту потпредседника (Бријанове владе 1910, 1913) пише да је „водио једну широлику, толерантну, демократску политику, инспирисану бригом за добро отаџбине и за слогом, у благостању свих грађана бавио се питањем радничког законодавства, тежио у пракси да спроведе начело социјалне правде, као следбеник републиканске доктрине солидарности“. Посебно се наглашава осећај Бартуа да ће доћи до ратног сукоба, као и да је имао посебних заслуга у доношењу закона о повећању војне службе на три године. Током рата Барту је био министар без портфеља, затим министар спољних послова (Панлевеов кабинет). Петровић доноси и информације из приватног живота. Пише о погибији Бартуовог осамнаестогодишњег сина у Алзасу, где је био добровољац, као и да је овај француски државник страсни библиофил, који је организовао предавања где се окупљао „цео Париз“. Српска јавност је на основу ових информација могла да упозна француске државнике не само као политичаре, министре, посланике, савезнике, већ да сазна њихове приватне проблеме и навике, а тиме и да они постану ближи читаоцу код кога су још увек свежа сећања на рат, па он сада спознаје како су и француски државници прошли кроз исте патње и искушења.
Александар Милран прешао је животни пут од сина сиромашног ситног трговца до председника Француске. Ипак, доносећи Милранову биографију, Петровић наглашава његов политички пут, који је започео након дипломирања на Правном факултету у Паризу, под окриљем Клемансоових радикала, а потом прешао под Жоресову левицу. Након што је створио групу независних социјалиста, Милран је крочио у високу политику у владу Валдек–Русоа 1899. године као министар трговине. Српски дипломата обавештава читаоце да је Милран био организатор Велике међународне изложбе у Паризу 1900. године, потом министар рада у Бријановом кабинету (1909), при чему је нагласио да „својом јаком личношћу врши велики утицај на јавне послове и много доприноси, као посланик и министар, законодавној делатности Парламента, нарочито у регулисању социјалних односа“. Пре рата, Милран је и министар рата у Поенкареовом (1912) и Вивијанијевом кабинету (1914), а значајно је да се српска јавност у овом контексту упознаје и са променама, односно напретком у војној администрацији и припремама земље за рат, које је спровео. За неговање француско-српских односа након рата, битно је да се наглашава његово присуство у организацији Српски народ у Француској, коју је основао Виктор Берар, у својој кући у Латинском кварту 1916. године. Петровић, такође, пише како је Милран „творац програма и ковач парола: Други пре њега стварају атмосферу, убацују идеје и одомаћују их у маси, ову строје у дисциплиноване гласачке колоне, па тек онда он, у суштини доктринар, иако врло практичан, у погодном тренутку, целом покрету даје широк и темељан програм политичке радиности на тако пространој основи, да су поједини његови ставови више формуле у које се кристализовало мислилачко искуство и уверење вођа, него конкретни савети и тактички прописи“.
Француска је у очима српског народа у периоду Великог рата и након њега имала посебан значај. „У тим судбоносним данима, пријатељство француског народа указивало нам се на сваком месту, а свуда су предњачили званични представници државе, доказујући да тај широки покрет, који је потекао из дубине осетљиве душе француског народа, добија полет са највиших места, од стране одговорних државника, који су тада имали у рукама власт и управу над земљом“, пише Петровић. Већ је у ранијем периоду француска култура била узор српским интелектуалцима, а сада се преузимају и други модели. Сећање на ратно савезништво очигледно је подстакло Косту Петровића да на десетогодишњицу краја рата напише књигу посвећену француским државницима. Означивши Гастона Думерга, Ремона Поенкареа, Аристида Бријана, Жоржа Клемасоа, Пола Пенлевеа, Луја Бартуа, Едуара Ериоа, Александра Милрана, Жозеф Кајоа и Пола Бонкура као „највеће и најплеменитије умове Француске“, Петровић наглашава да они српски народ сматрају једним од најближих „њиховој отаџбини, колико због сродности карактера обеју нација, толико, а можда и више, због тога, што налазе да је данашња наша велика тековина унеколико и њихово дело“. Истовремено, наглашавајући да је стицање репутације државника у Француској „врло тешка ствар“, као да је достижу „само истински таланети, пошто у многим приликама докажу своје нарочите способности“, искусни српски дипломата указује на вредност француских државника и као узора који би се могли следити у политичком животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у којој су већ били преовлађујући политички, економски и културни утицаји Француске. „Државник мора да је, уопште, човек велике вредности, далеко изнад просечне“, пише Петровић, а када је реч о Поенкареу, Клемансоу, Бријану и осталим поменутим француским државницима, свест о поменутој вредности и улози у француско-српским односима преносила се међу Србима у међуратном периоду, не само публиковањем сећања савременика већ и путем штампе. Данас, у Србији, сећање на поменуте личности већином опстаје захваљујући називима улица, док је свест о њиховој „великој вредности“ избледела.
Остави коментар