Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После дванаесточасовног чекања на граничном прелазу Хоргош и не баш пријатне контроле пасоша на мађарској граници, коначно смо ступили на тле Европске уније. Један од путника из наше групе прокоментарисао је у шали како је описана „гранична одисеја“ најпотпунији доказ како за велике животне и националне циљеве – као што је улазак у ЕУ, ваља трпети. Помислио сам до 2025. године, а онда ћемо видети.
На путу до наше прве станице Прага, и поред природног мамурлука изазваног неспавањем од претходне ноћи, пажњу ми је привукла занимљива историја Великоморавске кнежевине која је настала 833. године уједињењем Моравске и Нитранске кнежевине под Мојмиром Првим (830–846). На позив његовог наследника Растислава (846–870), византијски цар Михајло Трећи послао је 863. године Ћирила и Методија да међу тамошњим Словенима шире хришћанство и писменост. Ова кнежевина је врхунац достигла за време владавине Сватоплука Првог (871– 894), а нестала је у 10. веку после налета Хуна, након чега је подељена између више суседних држава тога доба.
Велика Моравска је настала уједињењем Бодрића и словенских племена настањених уз Мораву и Тимок, а која су се у 9. веку одвојила од Бугара и ставила под заштиту Франачког царства. Моравска је данас једна од историјских чешких земаља која је добила назив по реци Морави. На том потезу има још много занимљивих топонима. Као што је на пример село Рајка у Мађарској. И уопште, узбудљива је и мистична историја ових крајева. Очито је реч о нашим српским рођацима.
После пропасти Великоморавске кнежевине, Моравска никада више није била средиште самосталне државе. Око 1020. године освојио је чешки кнез Олдржих и поново ју је припојио држави Пшемисловића (Přemyslovci). Пре тога је била прикључена пољској кнежевини Болеслава Храброг. Од тог времена је политичка судбина Чешке (тј. Бохемије) и Моравске врло повезана, иако су у средњем веку обе земље имале релативно висок степен аутономије. Моравска је била подељена на неколико ситних покрајина (партес) које су биле у власништву појединих чланова династије Пшемисловића. Те покрајине је на крају 12. века за време спорова међу Пшемисловићима ујединио Конрад Други Ота у Моравску маркгрофовију. Правни положај Моравске као дела чешке државе није био установљен све до средине 14. века, када је Карло Четврти објавио повељу (7. априла 1348) према којој је Моравска посед чешког краља, а не Светог римског царства.
Након Првог светског рата нестала је аустрoугарска Моравска маркгрофовија, али је под називом Земља Моравска остала самоуправна јединица у оквиру Чехословачке. Године 1928. Моравска Земља се ујединила са чешким делом Шлезије и као Земља Моравскошлеска постојала је све до 1948. године, када је власт преузела комунистичка партија. Од 1949. године је моравско подручје административно подељено на покрајине чије границе до данас не уважавају историјске границе Моравске. Преостали део Чешке Моравску доживљава као јединствено културно подручје, уз напомену да локални покрети који теже „обнови моравске аутономије“ немају никакав утицај на политички живот земље.
Баршунасти Праг
Почетком августа ове године, према неким грубим проценама, у Прагу је боравило више десетина хиљада туриста. Ово је град са око 1.300.000 становника, који је упркос огромним друштвеним и економским променама у последње три деценије у основи сачувао некадашњи изглед. Већ на први поглед доминирају кинески туристи којима је прилагођено много тога: од могућности гледања кинеских телевизијских програма у хотелу у којем смо били смештени, до посете салону за масажу Таи који се налази на најлепшој локацији на знаменитим Старомјесним намјестима. У извесној мери постоји традиција доласка Азијата још из периода социјализма, када се ваљда у име комунистичке солидарности знатан број Вијетнамаца населио у Праг и ту трајно остао. Огромне гужве уочљиве су на сваком кораку, а посебно на традиционалној туристичкој траси од величанствене Катедрале Светог Вита на Храдчанима, преко Карловог моста, до највећег прашког трга Вацлавских намјести. У строгом центру на ексклузивном локалитету налази се српска амбасада, тек да нас подсети на наш некадашњи утицај и пријатељске везе са чешким народом, посебно из времена совјетске интервенције 1968. године.
Чеси се иначе увелико припремају да ове године обележе и три деценије од тзв. „баршунасте револуције“ – догађаја који је новембра 1989. године означио крај комунистичке владавине и донео толико жељену демократију западног типа. Судећи по речима нашег локалног водича, врло критички настројеног према актуелној друштвеној збиљи, обележавање оваквих јубилеја више служи „да засени простоту“ тј. да затоми сурову стварност у којој живи добар део овдашњег света. Мада из наше перспективе просечна плата од 1.300 евра изгледа као остварење сна о Земљи Дембелији, суочавање путника-намерника са прашким ценовником изазива поприличан стрес. Однос између евра и чешке круне је 1:25 али само под условом да имате среће са локалним мењачницама које ће настојати да вам углавном дају мање. Баш као што ће овдашњи конобари без претходног питања у цену пића радо урачунати и бакшиш за себе. Ако очекујете да ћете у центру Прага видети неког сликара или нешто слично, углавном сте се преварили. Атмосфера је онако више вашарска и пре подсећа на некакав „мителевропски Дизниленд“ а мање на Праг који због прелепих грађевина с правом називају златним.
Када сам пре четири деценије у потпуно другачијим околностима готово месец дана провео у Прагу све је било другачије. Са својим рођаком који је као и ја тада имао 13 година упражњавао сам свакодневни ритуал који је почињао преподне вожњом бицикла по парку Стромовка, а завршавао поподневном партијом баскета на игралишту с којег се видео Карлов мост. Праг је и у оно социјалистичко време остављао утисак европске престонице, а једино видљиво совјетско присуство огледало се у паролама о „нераскидивом братству СССР-а и ЧССР-а“. Практични Чеси се за разлику од својих рођака Срба нису баш истицали у организовању покрета отпора. За време немачке окупације овде се ишло редовно на посао и радило за Вермахт, док се у време Совјета, нарочито после интервенције 1968. године, углавном све сводило на исписивање графита по стамбеним зградама којима се на пример славила победа чехословачких над совјетским хокејашима. Разуме се да у време комунистичке власти Чесима нису цветале руже. Сећам се да сам приликом једног проласка кроз центар Прага питао рођака откуда толики редови, и добио одговор да људи стрпљиво чекају да купе килограм трешања. Овим заправо хоћу да кажем да у извесној мери могу да разумем чешки антируски сентимент који истина има и своју дубљу предисторију, и који је претежно био ослоњен на верску нетрпељивост према руском православљу.
Ипак, нема никакве сумње да је, упркос историјским бурама, код Чеха и даље изграђен осећај препознавања тенденција којима се угрожава слобода. У ових неколико деценија после пада комунизма у то смо се уверили слушајући гласове упозорења с највиших државничких адреса. Предводник таквог становишта свакако је био претходни председник Вацлав Клаус који је аутор спектакуларне студије Плава планета у зеленим оковима у којој је изузетном аргументацијом оспорио један од највећих митова „светске закулисе“ о наводном глобалном загревању планете. Поднаслов ове студије Шта је угрожено клима или слобода? најпотпуније одсликава начин размишљања некадашњег чешког председника. Подсетимо, анализирајући карактер идеологије екологизма Клаус долази до закључка о невероватној сличности са идејама комунизма: „Права опасност лежи у томе што ова идеологија тежи да уништи нашу слободу, претећи нам невероватним последицама глобалног отопљавања… Амбициозни политичари који желе да управљају светом, човечанством, трагају за ваљаним аргументом, који би оправдао такве њихове напоре. Раније се то чинило у име социјализма, маса, пролетеријата, сада се све то ради у име спасавања планете од уништавања и трагања за начинима како да се разарање Земље спречи. За такве политичаре је оваква политика савршена основа за инсистирање на примени владине контроле, интервенције и регулативе, на увођењу забрана свега и свачега“. Клаус је истакао „да су социјалистичке идеје поклекле у судару са реалношћу, док ми међутим нећемо бити живи да сазнамо да ли су се мрачна предсказања о будућности планете обистинила”. Поента је као и увек на крају: „Суштински смисао екологизма је у томе да он представља најрадикалнији облик напада на најсиромашније слојеве друштва у земљама у развоју, уз препоруку да еволуција људског друштва треба да буде спонтана, а не диктирана из одређеног центра“.
Ипак, за разлику од совјетског тоталитаризма када се центар управљања лако могао детектовати, савремени западњачки тоталитаризам наступа у „плишаним рукавицама“ и под изговором ширења „демократије и људских права“. И поред тога што су проглашени нацијом у којој је највише атеиста, нисам сигуран да становници Прага са одушевљењем посматрају свој град окићен заставама „дугиних боја“, нити свакодневне перформансе секте Харе Кришна као некаквог симбола наводне „демократизације духовне сфере“. И још нешто: за некадашњи чувени Судексов кристал који је у време социјализма била једина ствар коју би вам овде царинили, продавци једног од најзначајнијих извозних артикала ове земље нису ни чули. Уосталом, није ни чудно када се зна да продавнице на Вацлавским намјестима у којима се продаје „кристал с попустом“ контролишу Бугари.
Брдо мученика
Последњег дана нашег боравка у Паризу падала је киша. Била је то идеална прилика да пре планиране посете Лувру закорачимо на Монмартр (Брдо мученика) једну од највиших кота са које се идеално осматра град. Иза мене се налази величанствена Базилика Светог срца посвећена Христовом срцу. Базилику је у 19. веку пројектовао архитект Пол Абади и то у римско-византијском стилу, са узорима у црквама Свете Софије у Истанбулу и Светог Марка у Венецији. Прва црквена служба овде је одржана 1919. године. Темељи цркве су дубоки 33 метра да се грађевина не би слегала. Димензије цркве су 85 са 35 метара, уз висину од 85 метара. Са велике куполе се може видети простор до 40 километара даљине.
У унутрашњости ове базилике приказани су Јованка Орлеанка и краљ Луј IX. Велика звона тешка 19 тона израђена су 1895. у Ансију и носе име „Ла Савојард“ (la Savoyarde) што има симболички значај јер је Савоја 1860. постала део Француске. Као и већина париских цркава Базилика Светог срца претворена је у музејско здање које је атрактивно за туристичке посете, док је број верника у самом здању минималан. Музејску атмосферу подстичу и наслови књига посвећени папама Пију Дванаестом и Војтили. Онако успут уочио сам и папу Франциска како се на насловници једне књиге рукује с председником Макроном, чије су „реформе“ баш тих дана изазвале бес француских пољоприведника. Недалеко од базилике наишао сам на двојицу наших сународника, што је у Паризу равно добитку бинга на лутрији. Из разговора са њима сазнајем многе важне ствари о стању у Француској. Један од њих је сликар који 14 година живи и ради у Паризу. Истиче да га од свега највише мучи огромна скупоћа. У Паризу је изнајмљивање стана од 25 квадрата баснословних хиљаду евра, док је просечна плата 1.318 евра. Други Србин је грађевински радник. Изнео ми је занимљив податак да свега два процента радника ради у производњи, тако да је Француска данас готово деиндустријализована земља са огромним економским али и другим противречностима.
На памет ми пада интервју који сам средином двехиљадитих објавио са познатим француским интелектуалцем Ив Батајом који је још тада указивао да нове генерације миграната из афричког и арапског света одбијају да прихвате француски идентитет. За Батаја и у оно време није било дилеме да је реч о стратегији уништења француског националног суверенитета којој саврешено погодују непрекидни таласи миграција из земаља Трећег света. Уместо озбиљних државних мера којима би биле заустављене поменуте тенденције, француска политичка класа углавном је заузела опортунистичку линију подилажења мањинама, чији је врхунац била својевремена изјава председника Макрона у Лондону о томе „да не постоји француска култура, него културе у Француској“. Према пројекцијама Института за демографска истраживања број новорођене деце је већ одавно у корист породица нефранцуског порекла, о чему је својевремено писао и познати интелектуалац Жан Распај. Филозоф Емил Сиоран истицао је да је кључни проблем француске нације „у губитку историјске идеје о мисији коју треба да отелотвори“.
Бољи познаваоци француских прилика истичу да је ситуација у провинцији много другачија у односу на Париз у који према неким проценама дневно долази око три милиона људи, махом туриста из свих делова света. Најбоља препорука за оне који се евентуално спремају да посете „град светлости“ јесте да не пропусте крстарење Сеном. Одатле сте у прилици да најбоље видите сву грандиозност париске архитектуре: од Ајфеловог торња, преко Ке Дорсеја, до руске Цркве Свете Тројице и чувеног Нотр-Дама који се тренутно реновира после великог пожара. Нема сумње да у ред импозантних грађевина спадају и чувени Пантеон и Опера. Посета Лувру се свакако подразумева.
Осмех мајке
О чувеном Лувру много тога је написано и речено. Чак и за оне који нису љубитељи уметности посета овом музеју се подразумева. Мишел Лаклот је објаснио аристократску природу Лувра на следећи начин: „Краљеви Француске су имали одлучан значај за развој будућег музеја. Извесно је да су они морали показати Европи да је њихова монархија највећа и најславнија али многи од њих су гајили веродостојну бригу за уметност. Као што је познато Франсоа Први је позвао Да Винчија у Француску. За палату у Фонтенблоу наручио је фреске од Росо Фиорентина, а у својим замковима дуж Лоаре, прикупио је многе слике које су се касније нашле у Лувру… Коначно, при крају краљевства Луја Четрнаестог, збирка Лувра је износила 1.478 слика!
Према речима нашег локалног водича када бисте се само десетак секунди задржали пред сваким изложеним музејским експонатом требало би вам четири дана и четири ноћи да све обиђете. Не улазећи овом приликом детаљније у порекло „чувене масонске пирамиде“, високе преко 20 метара која представља антологијски пример естетског безумља, унутрашњост здања и изложени експонати посетиоца остављају без даха. Од улаза у стари део Лувра, преко антике и Египта, до средњег века и сликарства хуманизма и ренесансе. У Лувру смо чули и најновију верзију о настанку Мона Лизе која је заправо лик имагинарне жене – мајке коју је славни Да Винчи насликао на предлог грофа у чијој је кући растао дечак рођен у његовом односу са локалном конкубином. Након женине трагичне смрти гроф је да би дечаку олакшао одрастање од Леонарда наручио слику која симболизује „мајчин осмех“. Све остало је разуме се мит, историјски и надасве маркетиншки.
Насупрот аристократском духу Лувра стоји други обавезан пункт без којег посета Паризу свакако није потпуна. Реч је погађате о чувеном забавном парку Дизниленду – симболу мегакапитализма и идеологије потрошачког друштва. И поред огромног броја посетилаца Дизниленд послује са губитком од чак милијарду и по долара. Ова машинерија забаве и потрошње невероватно је организована. Све је једноставно фасцинантно: од улаза у амерички градић до посете чувеној Кући страве. За оне склоније авантуризму ту је вожња ролеркостером Индијана Џонс (што вам баш и не препоручијем) до компјутерске анимације „ратова звезда“ у најмодернијој верзији. Препорука је свакако и присуство приказивању анимираног филма у супермодерној биоскопској сали испред које се налази статуа легендарног Мике Миша.
За оне склоније екстраваганцији свакако је посебан доживљај и посета Музеју парфема где смо били у прилици да чујемо на који начин се производи један од најчувенијих француских заштитних производа. Прва фабрика парфема у Француској почела је да ради 1927. године.
Коначно, вишедневно разгледање Париза завршавамо код Трујумфалне капије где се и тога дана окупио огроман број туриста. Шкљоцају селфији на свим светским језицима, а негде у позадини се чује и наш српски језик. Преко пута велике Тријумфалне капије (јер постоји и мала Тријумфална капија код Лувра) налази се Трг генерала Де Гола чијим речима из 1960. године завршавам овај есеј: „Изградити, односно ујединити Европу је задатак од суштинског значаја. Али ваља поћи од стварности. Каква је стварност Европе? На којим стубовима је изградити? То су државе свака различита од осталих, свака са сопственом душом, сопственом историјом, сопственим језиком: државе, једини ентитети обдарени правом да уређују и ауторитетом да делују… Допуштам да пре него што проблем Европе буде прихваћен као целина – могу бити успостављени организми, мање-више наднационални. Такви организми имају техничку корисност, али немају нити могу имати, ни ауторитет, нити политичку ефикасност. Док се не појави неки озбиљнији проблем, они делују без тешкоћа, али у критичним ситуацијама свако схвата да ти тзв. високи ауторитети немају никакву власт над разним националним категоријама. Само је државе могу имати“. Амин.
ЛИТЕРАТУРА: Драгош Калајић, Издана Европа, Југославијапублик, Београд 1994; Милорад Вукашиновић, У тамном срцу епохе, ауторско издање, Нови Сад 2009; Вацлав Клаус, Плава планета у зеленим оковима, CID, Подгорица 2010; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010;
Остави коментар