Tрибина „Kнез Aлександар Kарађорђевић – у сенци великог оца“ биће одржана у среду, 28. августа у 19 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Неприметно, готово стидљиво и нечујно, без икаквог свечаног подсећања, лани се навршило 160 година од сазивања чувене Светоандрејске скупштине. Овај изузетно значајан јубилеј је, попут брзог воза, протутњао пред очима збуњене и неприпремљене српске јавности, као да се ради о неком неважном догађају, а не о феномену који је поставио камен темељац за развитак демократске уставности и парламентаризма у модерној српској историји. Кнез Александар био је владар о коме се мало зна у нашој широј јавности, као и у српској историографији. Вероватно, разлог за такав однос према овој историјској личности требало би да пронађемо у чињеници да је он деценијама живео у сенци свога славног оца. Његове државничке и личне способности често су се упоређивале са харизматичном личношћу вође Првог српског устанка, што је умањивало значај и углед кнеза Александра у очима јавности. Један од старијих српских историчара Алекса Ивић овако је оценио српског кнеза: „Он је био добродушан човек и имао је осећај за правду, али је био слаб духом и без способности за самосталну политичку акцију.“ Овакво мишљење је трајно остало у нашој историјској науци, јер је потврђено од стране нашег истакнутог историчара Слободана Јовановића. Неповољну оцену личности кнеза Александра неправедно би било поистоветити и са његовим режимом, односно са политичким дешавањима и економским приликама које су владале у време његове влаавине од 1842. до 1858. године. Материјални подаци и историјске чињенице показују да је за време владавине Карађорђевог сина забележен видан напредак, нарочито у јачању државе, порасту привредне активности и развоју школства.Србија је добила први Грађански законик, чиме су ударени темељи правне државе и заштићена грађанска и људска права свих становника наше земље. Тада је написано и чувено Начертаније. Само ова два крупна државничка акта довољна су за утемељење другачијег погледа на улогу Карађорђевог сина у нашој историји. Историјске околности приликом Александровог ступања на кнежевски престо биле су веома повољне за њега. Расла је популарност Карађорђевића, а опадала наклоност народа према Обреновићима, због нечасне улоге кнеза Милоша у убиству Карађорђа. Осим тога, породичне везе Карађорђевића са народом биле су многостране и дубоко укорењене. У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Државног савета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију. После силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара. Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу, где му је гроб оскрнављен, а лобања украдена 1911. године. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и његове супруге, кнегиње Персиде поново су сахрањени 22. децембра 1911. године (по јулијанском календару) у задужбини Краља Петра Првог на Опленцу.