Аутор: Јованка Симић, новинар
Ослањајући се на српску традицију, првенствено фолклор, наш најзначајнији оперски композитор Петар Коњовић у српску класичну музику унео је савремене европске трендове поставивши тиме чврсте темеље будућим нараштајима наших композитора. У те темеље, уз бројне хорске и соло композиције, уградио је и својих пет чувених опера : „Женидба Милошева“, „Кнез од Зете“, „Коштана“, „Сељаци“ и „Отаџбина“.
Петар је изданак знамените сомборске породице Коњовић: његов млађи брат Димитрије (1888 – 1982) био је пилот и оснивач прве југословенске фабрике авиона „Икарус“. Њихов брат од стрица је чувени сликар Милан Коњовић (1898 – 1993).
У бачком месту Чуруг, за време учитељског службовања свог оца Павла, Петар Коњовић се родио 1883.године. По завршетку гимназије у Новом Саду, школовање је наставио у сомборској Препарандији, Српској школи за учитеље, најстаријој у Јужних Словена.
Десило се да је баш у то време у Препарандији предавао изванредни музички педагог и искусни хоровођа чешког порекла Драгутин Блажек који је убрзо уочио музички дар младог Коњовића. Занимљиво је да је Блажек, неколико деценија раније, био професор још једном великом српском композитору – Јосифу Маринковићу.
Своју прву оперу „Женидба Милоша Обилића“, на текст Драгутина Илића, Коњовић је написао још када је био ђак Учитељске школе 1903.године, а као матурант на првом извођењу свог оперског првенца лично је дириговао мушким школским хором.
Живописан запис о том догађају оставио је Коњовићев сомборски савременик, доцније велики књижевник Вељко Петровић (1884 – 1967): „Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: Ово није опера!„.
Али то није поколебало Петра Коњовића. Пошто је кратко време учитељевао у Бечеју, већ 1904.године са незнатном уштеђевином и мноштвом својих композиција под пазухом, појавио се на вратима Музичког конзерваторијума у Прагу. Најпре је код тамошњих професора изазвао неверицу. Али, пошто су пажљиво погледали његове партитуре, одмах су га уписали на другу годину студија.
После двогодишњег школовања у Прагу, Петар Коњовић се одазвао позиву да у Земуну води хор и предаје музику. Потом је био предавач у Српској музичкој школи у Београду која данас носи име композитора Стевана Мокрањца.
По избијању Великог рата, Коњовић се 1914. године вратио у Сомбор, где је провео наредне три године. За то време поново приређује своју прву оперу „Женидба Милоша Обилића“ која је 1917. изведена у Загребу, али због ратних околности под другачијим називом – „Вилин вео“.
Година 1918. означавала је крај Првог светског рата, распад аустрогарске монархије и остварење вишевековног српског сна да области Банат, Бачку, Барању и Срем припоје Краљевини Србији. Коњовић је био сомборски делегат, један од укупно 757 представника Срба, Буњеваца и других Словена који су на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године изгласали присаједињење ових области матици.
На том заседању Коњовић је изабран за заменика председника Велике народне Скупштине. Потом се са Златком Балоковићем отиснуо на музичку турнеју по европским земљама. Њихови наступи били су својеврсна промоција новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
У годинама које су уследиле, Коњовић је 1921. био инспектор за музику у Министарству просвете, затим до 1926. године директор Опере у Загребу, те управник осијечког, сплитског и позоришта у Новом Саду, да би период од 1939. до 1946. поново провео у Загребу. Касније је постављен за професора у Музичкој академији у Београду, а потом је изабран за ректора те институције.
Редовни члан Српске академије наука и уметности постао је 1946. године. На челу Музиколошког института САНУ био је од 1948. до 1954. године. Титулу академика доделила му је и чешка академије наука и уметности. Године 1960. награђен је Седмојулском наградом СР Србије за животно дело.
Током изузетно плодне уметничке каријере, Коњовић је компоновао оркестарска, камерна, клавирска, драмска и вокална дела као што су опере, симфоније, сонате за виолину и клавир, хорске композиције, композиције камерне музике и соло песме. Изузетно је велики његов допринос у готово свим подручјима развоја српске класичне музике с почетка прошлог века. Његов музички израз припада раздобљу касног романтизма ,мада, како оцењују стручњаци, садржи и елементе импресионизма и експресионизма, карактеристичне за стваралаштво Прокофјева, Сибелијуса , Рахмањинова…
Ипак, Коњовићева најважнија дела припадају опери. Међу његове познатије опере спадају „Милошева женидба“ („Вилин вео“), „Кнез од Зете“ (по текстовима писца Лазе Костића), „Коштана“ (према тексту Боре Станковића), комична опера „Сељаци“ (по Веселиновићем „Ђиду“ ) и „Отаџбина“ (према спеву Иве Војновића „Смрт мајке Југовића“).
Значајан је и његов допринос српској симфонијској музици – аутор је прве српске симфоније у нашој музици (Симфонија у C moll-у).Компоновао је и стотинак соло песама.
Његова неисцрпна инспирација био је фолклор којем је био посвећен од ране младости. У свом стваралаштву најчешће је посезао за вокалним и вокално-инструменталним композицијама ослањајући се, притом, на музику говора. Музички зналци оцењују да се Коњовићево стваралаштво надовезује на реализам великих европских композитора попут Бородина и Мусоргског, али и оца српске националне музике Стевана Мокрањца.
Коњовић је за нашу публику превео опере Вагнера, Дебисија и Мусорског. Компоновао је и сценску музику за „Сан летње ноћи” Вилијема Шекспира као и за трагедију „Пера Сегединац” сомборског зета Лазе Костића. Целокупно његово дело сврстава га у сам врх српских композитора.
Упокојио се у Београду 1970. године, а по сопственој жељи почива у породичној гробници у Сомбору. Име Петра Коњовића данас носе Основна музичка школа у Бечеју као и Основна и средња музичка школа у Сомбору.
Заоставштина Петра Коњовића чува се у Музиколошком институту САНУ и обухвата 174 нотних записа, већим делом у рукопису у виду целокупних партитура или скица, те мелографских записа као и сто двадесет шест страница преписке и разних докумената из периода његовог боравка у Осијеку и Загребу.
Осим опере „Коштана“ и „Сељаци“ које су доступне у штампаној верзији, ту су и рукописи других најпознатијих ауторових опера, као и музика за комаде „Мајсторица Ружа“ и „Пера Сегединац“, затим обраде народних мелодија за глас и оркестар, мелографски записи 84 песме, те његова монументална необјављена дела „Симфонија у c-moll-у“, „Концерт за виолину и оркестар“, симфонијска поема „На Вардару“, као и недовршена збирка „Српске народне игре за клавир“.
Остави коментар