Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Неприметно, готово стидљиво и нечујно, без икаквог свечаног подсећања, лани се навршило 160 година од сазивања чувене Светоандрејске скупштине. Овај изузетно значајни јубилеј прошао је пред очима збуњене и неприпремљене српске јавности као да се ради о неком неважном догађају, а не о феномену који је поставио камен темељац за развитак демократске уставности и парламентаризма у модерној српској историји. Кнез Александар био је владар о коме се мало зна у нашој широј јавности, као и у српској историографији. Вероватно би разлог за такав однос према овој историјској личности требало да пронађемо у чињеници да је он деценијама живео у сенци свога славног оца. Његове државничке и личне способности често су упоређиване са харизматичном личношћу вође Првог српског устанка, што је умањивало значај и углед кнеза Александра у очима јавности. Један од старијих српских историчара Алекса Ивић овако је оценио српског кнеза: „Он је био добродушан човек и имао је осећај за правду, али је био слаб духом и без способности за самосталну политичку акцију“. Овакво мишљење је трајно остало у нашој историјској науци, јер га је потврдио наш истакнути историчар Слободан Јовановић. Неповољну оцену личности кнеза Александра неправедно би било поистоветити са његовим режимом, односно са политичким дешавањима и економским приликама које су постојале у време његове владавине од 1842. до 1858. године. Материјални подаци и историјске чињенице показују да је за време владавине Карађорђевог сина забележен видан напредак, нарочито у јачању државе, порасту привредне активности и развоју школства. Србија је добила први Грађански законик, чиме су ударени темељи правне државе и заштићена грађанска и људска права свих становника наше земље. Тада је написано и чувено Начертаније. Само ова два крупна државничка акта довољна су за утемељење другачијег погледа на улогу Карађорђевог сина у српској историји.
Кнез Александар Карађорђевић рођен је 11. октобра 1806. године у Тополи као трећи и најмлађи син у седмочланој породици вожда Карађорђа и његове супруге Јелене. Александрова старија браћа преминула су у релативно младим годинама; Сима још као дете пре почетка Српске револуције а Алекса (1801–1829) није стигао да наврши ни тридесету годину, те је Александар након очеве смрти постао „глава породице“. Није имао спокојно детињство. Након слома Првог српског устанка породица српског вожда је избегла у Аустријску монархију а потом прешла у Русију, у град Хотин. Управо ту, у Бесарабији, формираће се мала колонија српских избеглица сачињених махом од истакнутих устаничких вођа и њихових породица. Избеглички дани, ионако тешки, за вождову породицу постали су још тежи након његове смрти. Оставши без пензије, коју је Карађорђе добијао од Руске царевине, његова удовица и деца су углавном зависили од подршке и помоћи пријатеља и вождових сабораца. Можда се то најбоље уочава по томе што је Александрово школовање почело тек када је имао четрнаест година и то након што се његова мајка задужила да би обезбедила средства за његово образовање. Након основне школе, Александар се опредељује за војнички позив и уписује Пажевски корпус у Кишињеву. Школовање није окончао, вероватно услед недостатка новца, али и најаве о могућности да би коначно могао да се врати у отаџбину. Наиме, Хатишериф из 1830. године предвиђао је повратак избеглица из Русије у Србију. Наредне године, 1831, постигнут је и споразум између српске и руске стране о коначном и позитивном решењу тог проблема. Након тога, кнез Милош је упутио позив свим избеглицама, па и Карађорђевићима, да се врате у земљу.
Изгледало је тада да ће се сан Карађорђевића о повратку у отаџбину веома брзо остварити. Међутим, Милош се предомислио. Дозволио је повратак неким устаничким породицама и Александровој сестри. Остали Карађорђевићи, по налогу српског кнеза, упућени су у Крајову, где су им обезбеђени кућа за боравак и новчана средства за трошкове пута. Милош је овакву одлуку правдао тиме да је већ изазвао подозрење Турске због повратка великог броја устаника из 1804. године, а да би долазак Карађорђевог сина то подозрење још више продубило. Свестан да популарност његовог оца у народу није ишчезла, опрезни кнез суштински је зазирао од Александра Карађорђевића. Због тога је за време своје прве владавине, од 1815. до 1839. године, упорно одбијао да му одобри повратак у Србију.
Након Милошевог одласка из земље, у Србији је формирано трочлано Намесништво, састављено од Аврама Петронијевића, Томе Вучића Перишића и Јеврема Обреновића, са задатком да у име његових наследника управља земљом. Тачније, кнежев старији син, Милан, није ни могао да влада због болести. Преминуо је након месец дана формалног вршења кнежевских дужности, а потом га је наследио млађи брат, малолетни Михаило Обреновић. Потребно је да нагласимо да су те промене на српском престолу биле праћене великим политичким сукобима и потресима. Још док је био на власти, Милош се нашао на удару уставобранитељске опозиције, а након његове абдикације и одласка распламсала се оштра борба за превласт између обреновићеваца и уставобранитеља. Током тог политичког надмудривања уставобранитиљи су у два наврата позивали Александра да се врати у земљу, чему су се обреновићевци одлучно противили. Истовремено, под изговором да народ треба упознати са предностима важећег устава, вршили су кампању популаризације Карађорђевића. Ипак, уставобранитељи Александра тада нису видели у улози српског кнеза. Додуше, не зато што им вождов син не би одговарао, већ због тога што је кнез Милош имао титулу наследног владара. Сваки покушај промене династије, у таквим околностима, неминовно би изискивао међународно мешање, а самим тим и превелике компликације са неизвесним исходом. Суштински, Александар је за уставобранитеље представљао изврсно средство политичког притиска на Обреновиће, а нарочито на кнеза Милоша. После смрти Милана, Милош је чак једно време одбијао да Михаилу одобри повратак у Србију. Тиме је покушао да уцењује политичке чиниоце у земљи, не би ли преко сина обезбедио и свој повратак. Међутим, како се кампања за подршку Карађорђевићима захуктавала тако је и он сам уочио да сваким даљим одуговлачењем може довести у питање голи опстанак своје династије. Управо под тим притиском он је престао да опструише повратак сина у Србију.
Султановим Бератом из 1839. године било је потврђено кнежевског достојанство Михаилу Обреновићу, чиме је питање наследника српског престола, бар за неко време, било решено. Наравно, то је отворило врата повратку Александра Карађорђевића и његове породице у Србију. Коначно, крајем те 1839. године Александар је након двадесет и шест година поново дошао у Београд. Треба истаћи да он тада није имао велике политичке амбиције. После вишедеценијског избеглиштва приоритети су му били враћање очеве имовине у посед и добијање сталног запослења, чиме би коначно обезбедио егзистенцију својој породици. Уосталом, Србији није ни могао да понуди нешто посебно. Финансијски потпуно исцрпљен, недовршеног образовања, без политичких веза у земљи или иностранству, у политичком смислу он није био реална претња за Обреновиће. Месец дана након доласка кнеза Михаила у земљу Александар је постао официр српске војске, и убрзо је именован за ађутанта самог кнеза. Вероватно је кнегиња Љубица највише утицала на сина Михаила како би имао благонаклон став према Александру. Уосталом, као дубоко религиозна, али и сујеверна жена, она никад није опростила свом супругу убиство кума. Инсистирањем на помирењу са Карађорђевићима она је веровала да спасава своју децу проклетства које им је наметнуо њихов оца, због одлуке о ликвидацији Карађорђа. Мајка кнеза Александра добила је државну пензију тако да је тиме коначно решено егзистенцијално питање Карађорђевића. Нажалост, Јелена није дуго уживала у пензији, преминула је већ у јануару 1842. године. Испраћај вождове удовице био је величанствен. Опело у Београду држали су митрополит и београдско свештенство уз присуство кнеза Михаила и великиог броја грађана. Сахрана је обављена у Тополи, где се, по речима сведока, „окупило пола Шумадије“. Управо тада, Александар је на најбољи начин могао увидети колико је његова породица поштована и вољена у српском народу. Ипак, тешко да је могао и да замисли како ће га за само неколико месеци вртлог политичких промена довести на чело Србије.
Наиме, лета 1842. године дошло је до кулминације сукоба између кнеза Михаила и уставобранитеља. Михаило, слично као и његов отац, покушавао је аутократски управљати Србијом, што га је увело у готово константан сукоб са уставобранитељима. Тренутак одлуке представљала је буна истакнутог уставобранитељског првака Томе Вучића Перишића. Кнез је у покушају да се оружано обрачуна са устаницима претрпео тежак пораз и бежећи је напустио Србију. Вучић Перишић, Предводитељ народа, како се сам називао, победоносно је разапео шатор на Врачару и заједно са својим истомишљеницима сазвао скупштину која је у септембру 1842. године прогласила Александра Карађорђевића за кнеза Србије. Сам Александар у свим тим драматичним догађајима готово да није ни имао удела. Завереници га нису укључили у своје планове за свргавање Михаила, а кнез свог ађутанта није повео у борбу против побуњеника. Савременици тих догађаја углавном се слажу да је новонасталом ситуацијом највише био збуњен и усплахирен нови кнез. На овај начин почела је његова шеснаестогодишња владавина.
Доба тријумфа уставобранитеља и новог кнеза није било дугог века. Русија, заштитнички настројена према Михаилу Обреновићу, а са најдоминантнијим утицајем на Порти, принудила је Османлијско царство да поништи септембарске одлуке о избору новог кнеза. Нова скупштина заказана је за Видовдан наредне године са задатком да поново расправља о избору владара Србије. Управо, тај моменат изазвао је велико разочарење код кнеза и уставобранитеља. Александар је у тренуцима личне психолошке драме чак размишљао да напусти и престо и Србију. Међутим, захваљујући међународној подршци коју су уставобранитељи преко агената пољске емиграције обезбедили у Паризу и Лондону и уз кампању у самој земљи, за њих се на крају све добро завршило. Нова скупштина је потврдила избор Александра за кнеза Србије, а све велике силе су подржале поменуто решење. Оставши усамљена, а како би избегла потпуну изолацију поводом овог питања, и Русија се, мада невољно, сложила са оваквим расплетом кризе у Србији.
На српском престолу Александар се суочио са ограниченим маневарским простором политичког деловања. Наиме, важећи Турски устав био је такав да је њиме успостављено својеврсно двовлашће између кнеза и Савета. Односно, за усвајање одлука била је неопходна сагласност обе важније институције српске државе. Сам кнез није могао у већој мери утицати на Савет. Чланови те олигархијске установе бирани су доживотно и без сагласности Порте он их није могао смењивати. Када на све то додамо да су саветници били управо они који су отерали старог, а довели новог кнеза, онда нам постаје јасно колико је Александру било тешко да се отргне од чврстог загрљаја уставобранитеља. Исто тако треба нагласити да Александар није имао упориште у државним структурама, пошто је већи део живота провео у изгнанству. Самим тим око себе није успео, а није ни могао, да окупи утицајне а лојалне људе. Логично, у таквој ситуацији се ослањао на оне којима је једино могао веровати, малобројним пријатељима и родбини. Поготово се окружио бројним сродницима своје супруге Персиде, која је носила девојачко презиме једне од најугледнијих српских породица, Ненадовић. Захваљујући томе, у јавности, али и историографији, створила се фама о томе како је Александар био слаб владар, потпуно под утицајем своје доминантне супруге и њене похлепне родбине. Наравно да таква оцена јесте претерана, пошто у датим околностима кнез Александар није имао пуно избора. Једино што му се може замерити јесте чињеница да када је већ морао да се ослања на родбину, онда је требало да бира способније сараднике. Засигурно би било паметније да је протежирао Проту Матеју Ненадовића, искусног народног првака и дипломату још из времена Првог устанка, него недовољно способног Ацику Ненадовића. Међутим, Ацика је поред родбинских био и у блиским пријатељским везама са кнезом, а то је Александру било довољно да га безрезервно подржава. Управо такве грешке су га скупо коштале када је у питању његова популарност у народу.
Треба нагласити да његова шеснаестогодишња владавина може да се посматра кроз две фазе. Прва фаза се поклапа са четрдесетим и почетком педесетих година XIX века када је између кнеза и Савета владао релативно хармоничан однос. За те околности Александар је понајвише могао да захвали чињеници да су се у Савету налазили саборци његовог оца, људи који су вожда изузетно ценили и поштовали па самим тим били и благонаклони према његовом сину. С друге стране, кнез је према таквим људима осећао посебно поштовање, тако да се из тог узајамно пријатељског односа рађала и политичка хармонија. Не треба заборавити ни да се од 1844. до 1852. године на челу српске владе и иностраних дела налазио Аврам Петронијевић. Истакнути српски политичар уставобранитељске епохе показао се као изузетно способан да уочи и предупреди евентуалне сукобе између кнеза и Савета. Поред Петронијевића треба истаћи и Стевана Петровића Книћанина, управитеља српске војске и тајне полиције. Способан, храбар и одлучан он је разбијо завере, гушио устанке и уклањао противнике кнеза и владе, а самим тим представљао је ударну песницу режима. Управо је тај човек био најлојалнији пријатеља кнеза, а можда и његова највећа подршка. Након Книћанинове смрти 1855. године кнез је изгубио незамењивог заштитника, што је дало шансу његовим непријатељима да покушају чак и физички да га уклоне.
Друга фаза владавине кнеза Александра Карађорђевића била је обележена чињеницом да су Савет полако напуштали остарели саборци његовог оца, а на њихова места су долазили млађи људи. Представници те „нове елите“, произишли из трговачких и чиновничких структура, годиштем су више-мање били кнежеви вршњаци. Самим тим кнез према њима није осећао респект као према њиховим претходницима, а ни они нису били довољно стрпљиви с њим. Покушаји кнеза да у то време ојача своје позиције и обезбеди доминантан политички утицај у земљи изазвали су његов сукоб са Саветом. Након Кримског рата и слабљења утицаја Русије, Александар се све више везивао за Аустријску монархију очекујући подршку и заштиту те велике силе. Исто тако, одржавао је веома добре односе са Османским царством, пошто му је приоритет било обезбеђивање статуса наследног кнеза. Александар је имао статус изабраног кнеза, а добијањем наследног достојанства за своју породицу засигурно би учврстио своју позицију и династију. Аустрофилска и туркофилска политика српског кнеза нарушила му је популарност у русофилски расположеном народу. Француски и руски дипломатски представници су са негодовањем гледали на огроман утицај аустријског конзула на српском двору. Кнез Александар се са дотичним аустријским дипломатом српског порекла, Теодором Радосављевићем, саветовао око скоро свих иоле важнијих политичких одлука. Француски конзул је због тога отворено негодовао, а руски конзул је отишао толико далеко да се уплео у заверу која је унутар земље кована против српског кнеза.
Председник Савета Стеван Стевановић Тенка био је носилац идеје свргавања кнеза Александра. Завера је и добила име по њему – Тенкина завера. Ујединили су се те 1857. године против Александра Карађорђевића различити интереси, Обреновића жељних повратка на престо, Русије и Француске заговорника сузбијања аустријског утицаја у Србији и домаћих политичких чинилаца незадовољних Александровом владавином. Чак је скован план за његово убиство, када се буде враћао из Брестовачке бање. Руски конзул, упознат са целим планом, не да није обавестио Александра него је и подстицао заверенике да што пре крену у акцију. Међутим, атентатор се у последњем моменту поколебао и одао саучеснике. Сазнавши за то, кнез је наредио затварање осумњичених и у бесу донео одлуку о смени шест саветника. Пошто за то није има уставна овлашћења, Порта је морала реаговати. Потезом кнеза нарушена су султанова сизеренска права. Под притиском турске стране кнез је морао повући своје одлуке. Нестрпљивом и непромишљеном реакцијом не да није успео да искористи новонасталу ситуацију него се она окренула против њега. Сада му је углед у земљи, али и у иностранству, био додатно нарушен. Под тим околностима Александар је покушао да се измири са неким истакнутим уставобранитељским првацима не би ли му они помогли да умири јавност. Остарелог Тому Вучића Перишића поставио је на чело Савета, а најутицајнију политичку личност Србије тог времена, Илију Гарашанина, именовао је за министра унутрашњих дела. Поменути двојац се одазвао на његов позив, али крајње неискрено и са задњим намерама. Време је показало да су Вучић и Гарашанин искористили добијене позиције не за смиривање ситуације него за подривање кнеза.
Узевши у обзир да план физичке ликвидације кнеза није успео, али и да су се на кључним положајима у земљи налазили људи живо заинтересовани за његово свргавање, могла се очекивати нова, овај пут политичка акција у том правцу. Гарашанин је исправно проценио да је сазивање скупштине најбољи начин за обрачунавање са кнезом. Једино што је за то морао обезбедитити подршку пре свега турских власти. У договору са младим либералима, противницима Александра због протежирања кадрова из Аустријске монархије, почело је стварање атмосфере незадовољства у земљи. Либерали су протестовали против кнеза и оптуживали га за кршење устава и разна друга непочинства, истовремено организујући демонстрације народа. Гарашанин је код Александра, али и код турских власти, инсистирао на сазивању скупштине како би се нагомилано народно незадовољство каналисало. Скупштина је на крају и сазвана, на Светог Андреја Првозваног децембра 1858. године, чиме је судбина кнеза Александра била запечаћена.
Иако међу посланицима на Светоандрејској скупштини није постојао консензус око тога ко ће га наследити, већина се сагласила да Александар мора отићи. Представници скупштине су отишли у двор тражећи од кнеза да потпише абдикацију. Александар се томе успротивио, тражећи време да размисли о свему. Његова супруга је наступила значајно оштрије од њега. Вичући на посланике, она је инсистирала да Александар употреби војску. Вероватно је тај моменат понајвише утицао на то да се у јавности створи мишљење о доминантној супрузи која је управљала српским кнезом. Драматична ситуација се разрешила након разлаза посланика и разговора кнеза са министром унутрашњих дела. Гарашанин је успео да убеди Александра да је ситуација на улицама критична и да ће бити најбезбеднији ако се склони код паше. Својим колима Гарашанин је кнеза превезо у београдску тврђаву, а затим свима разгласио да је српски кнез побегао код Турака. Углед кнеза међу његовим сународницима је том вешћу неповратно нарушен. Било је његових присталица у војсци спремних да га и оружјем бране, али узевши у обзир револуционарно расположење грађана Београда, барикаде на улицама и наоуружане цивиле таква акција би засигурно индуковала грађански рат. Између осталог и зато се Александар помирио са реалношћу, и јануара 1859. године формално је напустио српски престо. Нови-стари српски кнез постао је Милош Обреновић, тако да је његова неформална владавина започела још 1858. године, а наредне године добио је и међународну потврду свог статуса.
После силаска са кнежевског трона, Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара. Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила.
Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу, где му је гроб оскрнављен, а лобања украдена 1911. године. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и његове супруге, кнегиње Персиде, поново су сахрањени 22. децембра 1911. године (по јулијанском календару) у задужбини краља Петра Првог на Опленцу. Иако је у јавности остао упамћен као слаб кнез, за време његове шеснаестогодишње владавине остварени су значајни резултати. Спроведене су бројне реформе и изграђене многе установе како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана Тополивница у Крагујевцу, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј. Израђен је и први српски национални план, Начертаније Илије Гарашанина. Свом наследнику Александар је у сваком случају оставио уређенију и модернизовану државу.
Остави коментар