Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Петар Николајевич Савицки (1895–1968) био је руски дипломата, преводилац и универзитетски предавач који је успоставио геополитичке темеље евроазијства. За време студија економије на Универзитету у Петровграду постао је близак сарадник знаменитог руског филозофа Петра Струвеа. После повратка из Норвешке 1917. године где је службовао у руској амбасади, придружио се антибољшевичком покрету. Од 1919. године је у добровољачком покрету на југу Русије, у оквиру којег је код генерала Деникина и Врангела био задужен за иностране послове. Са Врангеловим трупама се 1920. године повукао у Цариград и у сарадњи с П. Струвеом обновио часопис Руске идеје . Када је прешао у Софију, прихватио је евроазијске ставове кнеза Трубецког и истовремено се разишао са Струвеом, који је инсистирао на концепцији „европоцентризма“. Од 1921. године се у Прагу посветио универзитетском деловању и научној артикулацији евроазијске мисли. Мада је за време Другог светског рата био на антинацистичким позицијама, после уласка Црвене армије у главни град Чехословачке, 1945. године, изручен је Советском Савезу, где је због припадности „белом покрету“ осуђен за „контрареволуционарно деловање“. Рехабилитован је 1956. године, али је одбио понуду да остане у Совјетском Савезу, па се вратио у Праг, где је преминуо 1968. године. Све до краја живота остао је доследан евроазијским идејама.
Нема сумње да је Петар Николајевич био најтипичнији изданак руске евроазијске геополитичке школе која је после Октобра 1917. године своје најистакнутије следбенике имала у круговима беле емигрантске интелектуалне омладине. Настала под утицајем драматичних историјских догађаја изазваних не само грађанским ратом и револуцијом, него и спољном интервенцијом западних сила, ова група мислилаца (Трубецки, Савицки, Сувчински, Флоровски) започела је огроман рад на успостављању новог модела и правца културноцивилизацијске, етнонационалне, државотворне, идеолошке, економске и у крајњој линији геополитичке оријентације, која би била утемељена у „истинској руској традицији“. Све то подразумевало је „ревизију руске историографије“ која је била под непосредним западноевропским утицајима, а коју су, подсетимо, најпре захтевали руски словенофили (Достојевски, Данилевски, Леонтјев) залажући се за не-романско-германски приступ, да би у вези с овим питањем евроазијци исказали још ригиднији став инсистирајући на потпуно различитим историјским путевима Европе и Русије-Евроазије, о чему је детаљно писао Трубецки у својој књизи Наслеђе Џингис-кана. Поглед на руску историју не са Запада, већ са Истока, коју је објавио у Берлину 1925. године.
Не улазећи овом приликом детаљније у различите правце евроазијског покрета у емиграцији између два светска рата, па и подели до које је дошло 1929. године (тзв. Кламарско скретање), указујемо на два суштинска става који су дубоко уткани у „уверења евроазијаца“. Реч је о две међусобно проткане негације – негације прошлог и негације туђег. У евроазијској интерпретацији руске историје појам прошлог везује се за царску Русију, која је истовремено била и узрок и последица прихватања туђег романско-германског утицаја и система вредности (Н. Трубецки, О истинском и лажном национализму), посебно од времена владавине Петра Великог, када се услед преузимања западноевропског модела затире „руска културна самобитност“. Трубецки је писао да је баш због тога временом нестао истински руски национализам, као и да су се укорењивали његови мутирани и лажни облици. Он је такође уочавао и дубок културни раскол између елите и обичног народа, а покушај словенофила да на неки начин премосте овај проблем није сматрао нарочито успешним, јер Словенство није искључива компонента руског идентитета. Трубецки је указивао и на татарско-монголске, па и угрофинске елементе у руском идентитету. Петар Сувчински је такође трагао за разлозима суноврата царске Русије и проналазио их у улози интелигенције која је у 18. веку некритички прихватала утицаје са Запада. За њега је емигрантска судбина руске интелигенције била једна врста заслужене казне, али и могућност да се сама упозна са недостацима европске цивилизације. Богослов Георгије Флоровски се у чланку О неисторијским народима супротстављао филозофско-историјским идејама о „интегралној светској историји“ и кључној улози тзв. историјских народа у њеном једносмерном току, сматрајући да је Русија предодређена да иде својим путем (Флоровски је од 1941. до 1944. живео у Белој Цркви и Београду, где је од 1942. био професор у женској и мушкој гимназији). Све наведене ставове кључних идеолога „белог“ евроазијства (а они су овде наведени у основним цртама) Савицки ће доследно надограђивати у својим радовима, независно од мимоилажења из тридесетих година прошлог века.
Заокрет ка Истоку
Петар Николајевич је већ у свом првом огледу Заокрет ка Истоку покренуо питање преиспитивања руског идентитета у измењеном историјском контексту. Реч је о проблематизовању географске, културне и политичке располућености Русије између Истока и Запада, односно Европе и Азије. То двојство (располућеност) исказало се после готово двовековног наметања европејства које се слабо укоренило у најширим народним масама. На тим претпоставкама у „постреволуционарној Русији“ настала је идеја евроазијства која није вештачки спој европских и азијских утицаја на њен ток историје, него једна самодовољна и самобитна целина која се може спознати из више различитих углова.
Тако је у чланку Миграција култура на основу детаљне анализе успостављена једна шема „културно-географских померања“ посматрана с емпиријских и географско-детерминистичких позиција. До 1000. године пре нове ере цивилизације су се развијале у областима где је средња годишња температура изнад 20 степени Целзијуса (флувијалне цивилизације Месопотамије, Египта); између 1000 године п. н. е. до Христовог рођења цивилизације су цветале у пределима са средњом годишњом темепературом од 15 степени Целзијуса (критско-микенска, хеленска, римска); у првих 1000 година после Христа успон цивилизација се дешавао у зонама са средњом годишњом температуром од 10 степени Целзијусових (франачка, англосаксонска); а онда од тада до најновијег доба цивилизацијски напредак је карактеристичан за оне крајеве света где је средња годишња температура 5 степени Целзијусових (германска, скандинавска – северна Европа). Савицки ову шему није сматрао коначном, већ је предвиђао да ће се цивилизације кретати ка још хладнијим пределима. Упоредо са Америком, он је посебно указивао на важност како европског тако и сибирског дела Русије (Москва, Казањ, Јекатеринбург, Краснојарск, Иркутск), истичући да се ради о областима географске сфере коју је назвао Евроазија. Најважнији закључак у овом огледу је да ће се будућа географско-културна померања одвијати од Западне Европе ка Северној Америци и Русији – Евроазији. Нема сумње да је Савицки на овакав начин успоставио узрочно-последичну везу између фаза географских и етнографских померања и нужних историјских промена културног идентитета. Тако је америчку културу посматрао као просторну транслацију и историјски продужетак европске германско-романске епохе, док је културни идентитет Русије-Евроазије сврстао у аутентичан словенско-монголски период.
У чланку Евроазијство који је објављен у Евроазијском времеплову (Берлин 1925) Савицки је на особен начин реинтерпретирао идеје В. Ламанског о постојању три макроцелине у Евроазији (Ламански наводи три света азијско-европског континента) урушавајући дотадашње „европоцентрично становиште“ о постојању два континента – Европе и Азије које дели планина Урал. Полазећи од физичкогеографске интегралности евроазијске копнене масе, Петар Николајевич уводи појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Миломир Степић уочава да је теза о географској интегралности и централности Русије-Евроазије послужила као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство“ (Географске особености Русије, 1927).
Антипод Запада
Из угла евроазијства „место-развој“ је основни геополитички појам. Константин Чхеидзе га користи када истиче да је „геополитика учење о животу државних формација у вези са њиховим местом развоја“ (Париз 1931). Према Савицком, историјска функција простора је резултат специфичности географског положаја (места) и његовог пресудног утицаја на друштвене процесе (развој). Ово питање Петар Николајевич је детаљно објаснио у тексту Географски преглед Русије-Евроазије (1926), истичући међузависност простора и времена, па је на основу синтезе географских и историјских начела предложио особен теоријско-дисциплинарни приступ који је назвао геософијом. За Савицког је издвајање посебног евроазијског континента не само последица његове физичкогеографске интегралности, него и правилне вегетационе зоналности (пустиње-степе-шуме-тундре), као и вегетационе симетрије од истока према западу (шумски појас – степско-пустињски појас – шумски појас), што представља један затворени самодовољни свет који се знатно разликује од Европе и Азије као периферних делова. Отуда и произилази закључак да из такве географско-копнене индивидуалности проистиче и карактеристична политичка самосвојност оличена у континенталној држави. Савицки није оспоравао теорију о томе да се динамика светске историје испољава у непрекидном сукобу мора и копна, залажући се разумљиво за светски примат Русије-Евроазије. Он је такође заступао став „да је формирање Русије-Евроазије као интегралне геополитичке целине у основним цртама завршено до краја 19. века, али и да је она после Октобра 1917. године изложена сталним мутацијама која упућују на темељна историјска преиспитивања“.
За ову прилику издавајамо његову детаљнију географску анализу простора Евроазије коју је објавио 1927. године. Под Азијом је подразумевао систем источних, југоисточних и јужних периферија Старог света у које спадају: Јапан, Кина (иза Кинеског зида), Индокина, Индија (тада још у проширеним колонијалним оквирима Британске Индије), Иран и тзв. предња Азија, тј. Блиски исток и Мала Азија. У овој варијанти јужним границама Евроазије, заједно са Русијом (СССР-ом) обухваћени су још Монголија и читав западни и југозападни део Кине (пустиња Гоби, Синкјанг, Тибет), уз напомену да Корејско полуострво и Манџурија нису изричито поменути као део Евроазије, не само због тога што нису у саставу Русије (СССР-а) већ и због маритимних утицаја, па је логично да припадају периферији – тј. Азији. Према овој географској анализи Европа обухвата само Западну Европу и Централну Европу, док је простор Источне Европе интегрални део евроазијског копна. Са становишта разграничења Русије-Евроазије и Европе веома је важно питање да ли су евроазијци прихватали западну границу Русије до 1917. године или западну границу касније створеног Совјетског Савеза. Наиме, нова граница Совјетског Савеза се у односу на претходну померила ка истоку, дуж линије Одеса на Црном мору – Нарва у Финском заливу (ампутирани су Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Бесарабија и западни делови данашње Белорусије и Украјине). Врло је индикативно да се Балкан у оба случаја налази западно од назначених граница и да не припада Русији-Евроазији. Друга дилема је заиста суштинске природе и односи се на то да ли су евроазијци под границама Русије-Евроазије подразумевали границе државе Русије (СССР-а), или су своја виђења заснивали на ономе што колоквијално називамо руском (совјетском) интересном сфером. Тако је Савицки у једном тексту из 1919. године писао о линији Трст – Чешке планине – Познањ „као западној граници руских интереса“, из чега следи да се граница помера ка западу, на стратешко централноевропско континентално сужење дуж линије Трст на Јадрану – Гдањск на Балтику, што значи да у овој варијанти Балкан припада Русији-Евроазији.
Теорија Петра Николајевича Савицког представља на неки начин одговор на Мекиндерову поставку о кључној геополитичкој важности Источне Европе, а коју је британски геополитичар изложио у познатом огледу Демократски идеали и стварност 1919. године. Попут Мекиндера, и за Савицког је Русија-Евроазија „Стожерна област“ (Срце света) из које се шири утицај ка „унутрашњем или ивичном полумесецу“, уз напомену да у евроазијској доктрини не постоји пандан који би описивао Мекиндерове „земље спољашњег полумесеца“ јер се оне једноставно налазе изван простора Русије-Евроазије.
Евроазијска држава
У претходним поглављима указали смо на један од кључних ставова евроазијаца о повезаности физичкогеографске интегралности Русије-Евроазије и њене посебне историјске, етнокултурне, економске и политичке самосвојности. Из једног оваквог уверења проистекла су и посебна обележја евроазијске државе, нарочито оригиналност њеног политичког система, о којем су бели евроазијци писали у емиграцији. За разлику од либерално-демократског устројства „минималне државе“, евроазијци су (разуме се и Савицки) заступали изградњу снажне државе (државни максимализам) која би у потпуности обухватила све сфере друштва.
Једно од главних својстава овако замишљене државе јесте њен идеократски поредак који је потпуно супротстављен демократском начину избора владајућег слоја. Идеократија је дакле концепија која је заснована на заједничком погледу на свет (идеја) и представља основни критеријум избора власти и основни кохезиони чинилац. Други принцип организације власти у евроазијској држави је демонтија, која је резултат „органског“ разумевања нације, суштински ослоњеног на „јединство културе“ о којем је писао Николај Алексејев. Треће начело је описано као дужносна држава у којој јединка не би била пука индивидуа него личност која је везана за целину и њој је подређена. Непартијски систем је такође једна од карактеристика евроазијске државе. У области привреде евроазијска држави би инсистирала на мешовитом власништву (државно-приватном) у оквиру којег би држава имала улогу регулатора, планера и контролора. Коначно, евроазијци су се залагили за специфичан облик федералног уређења државе, тзв. евроазијску федерацију, која би била заснована на паневроазијском национализму, уз формирање једне наднације која би проистекла из свести о заједничком историјском развоју унутар једног интегралног простора. Мање федералне јединице би биле засноване на географском и економском, а не на националном принципу, док би евроазијски народи имали право на пуну културну аутономију. Нема сумње да је у многим сегментима совјетска држава била заснована на наведеним начелима, што само по себи отвара занимљиво поглавље о евроазијској идеји унутар Совјетског Савеза.
Нови евроазијци
Већ смо напоменули да је геополитичка улога Совјетског Савеза била у основи евроазијског карактера. Уопштено говорећи, и поред међусобних разлика, бели евроазијци су у емиграцији исказивали родољубив однос према совјетској држави и новонасталој реалности изградње комунистичког друштва. Процеси који карактеришу совјетско друштво током тридесетих година наилазили су на њихово одобравање, а у неким сегментима и на отворену подршку. Нема сумње да су бели евроазијци одржавали тајне контакте са совјетском државом – посебно оним структурама (црвеним евроазијима у оквиру ГРУ) које су, упркос комунистичкој идеологији, настојале да реализују њихове идеје. Има много индиција да су бели евроазијци сарађивали на реализацији континенталистичких пројеката с немачким Институтом „Наслеђе предака“ чије су првобитне геополитичке пројекције „немачке централности“ биле потпуно ослоњене на сарадњу, а не сукобљавање са Совјетским Савезом. Нема сумње да је Пакт Молотов–Рибентроп из 1939. године дело немачких и руских евроазијаца, а које је у тадашњим околностима обезбеђивало „мирну слику Европе“, ослобођену атлантистичких утицаја. Нажалост, Хитлерова расистичка политика, лишена елементарне геополитичке логике, гурнула је свет у катастрофу Другог светског рата (1941–1945).
Подела интересних сфера на евроазијском континенту после 1945. године такође говори о постојању евроазијских структура у Совјетском Савезу. Мапа послератног разграничења са Западом само се делимично поклапала са картом Савицког из 1927. године. Иако је Совјетски Савез ставио под контролу подручје Источне Европе, изван совјетске западне интересне сфере, остала су подручја Трста, Западне Немачке и СФРЈ, што је стратешку позицију у Европи чинило врло сложеном. Ситуација се веома закомпликовала после раскола са Титовом Југославијом 1948. године и каснијег сукоба са Кином, која је од седамдесетих година прошлог века ступила у неприродни савез с атлантизмом. Нема сумње да је оваква геополитичка позиција била дугорочно неодржива и као таква је допринела одлуци о „самораспуштању Совјетског Савеза“ 1991. године. Ипак, веома брзо, једна група руских теоретичара обновила је интересовање за евроазијство, разуме се, у битно другачијим међународним околностима. У извесној мери поновила се историја. Као што је класично евроазијство настало на темељима Октобра 1917. године, тако је „ново евроазијство“ настало на развалинама „друге руске револуције“ 1991. године. За разлику од белих евроазијаца који су били осуђени на емиграцију, неоевроазијци су, нарочито у периоду јељциновске Русије, били принуђени на једну врсту „унутрашње емиграције“ која је била последица изразито прозападне политике власти. До преокрета је дошло после доласка Владимира Путина на чело Русије, када је, нарочито од 2007. године, исказано интересовање за релизацију одговарајућих пројеката континенталистичке природе. На тим основама је формирана Евроазијска економска заједница која је данас „најреспектабилнији чинилац међудржавног повезивања на постсовјетском простору“. Овај савез ће, према признањима водећих западних геополитичара, имати све више утицаја у будућности јер се клатно глобализације све више помера ка Истоку, где се појављује нови тежишни центар глобалне економије који предводе Кина, Индија и Јапан. Реч је о својеврсној противтежи глобализму који је суштински савремени постмодернистички пројектован концепт атлантизма.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, ИКП „Никола Пашић“, Београд 2009; Србија и Евроазијскисавез, Центар академске речи, Шабац 2016; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар