Аутор: Ђорђо Сладоје
Има их много, а онај франкфуртски је вјероватно најпознатији. Сајмове књига приређују и други велики градови: Москва, Париз, Лондон, Мадрид, Истанбул, Пекинг, Каиро, Техеран, Атина… Сајам књига одржава се и у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Подгорици, Сарајеву, Бањалуци, чак и у Бијељини… Онај загребачки запамтио сам по реченици неког очајног професора: „Тко није водио дјецу на велесајам, тај не зна што је патња.“
На Београдски сајам књига никога не треба ни водити ни тјерати – свако долази по својој вољи и најчешће о свом трошку. А долази се масовно, ево више од шест деценија,сваке године поткрај октобра, како ко зна и може – појединачно, групно, организовано, стихијски… Љубитељи и поштоваоци књиге, страствени и тзв. обични читаоци, библиофили и библиотекари, професори, студенти, ђаци, службеници, писци, издавачи, трговци и менаџери; млади, средњовјечни и стари, старији и од Сајма… Стижу из великих градова, далеких варошица и забачених села, из окружења, сусједства, региона и иностранства. Бројни инострани издавачи чине Сајам истинским сусретом различитих култура и језика и придружују га најзначајнијим европским манифестацијама ове врсте. Статистика биљежи да од свих сајамских манифестација које се у Београду одржавају скоро свакодневно, највећу посјећеност има управо Сајам књига, већу и од Сајма аутомобила, моде или намјештаја. Нису, разумије се, сви посјетиоци истовремено и читаоци, али је Сајам добро мјесто да то постану. Важно је да не зазиру од књиге и да не презиру писце.
Шта је то што тако неодољиво привлачи људе управо књизи, и то у вријеме кад катастрофичари све гласније брује о кризи књиге и читања, пишући о томе дебеле књиге у нади да ће бити читане. Да је по сриједи обична радозналост ,већ би ишчилила, да је мода, већ би се више пута промијенила, да се ради о навици, она би одавно прерасла у пуку рутину.
Магијска привлачност књиге траје од древних времена, све тамо од преласка из свијета усмености у систем писаних знакова. Откриће писма је један од изума који су мијењали токове цивилизације и по својој далекосежности и технолошкој шокантности равно је открићу ватре, точка, парне машине или компјутера. Од глинених плочица, пергамента и папируса, кроз Гутембергове штампарије до дигиталних чудеса, књига је прешла тежак и драматичан пут. Уништавана је на стотину начина, забрањивана и спаљивана, а њени аутори прогоњени и често свирепо убијани. Историја књиге јесте можда најтачнија историја људске цивилизације.
Наша култура, као и европска уосталом, јесте превасходно култура књиге, али су све очигледнија настојања да се та њена темељна улога подрије и промијени и да се културни и духовни простор затрпа сурогатима забављачке индустрије. Индолентан однос власти према књизи и култури уопште, немилосрдна тржишна логика која књигу третира као обичну робу, а не као културну вриједност, те застрашујући развој технологије који пријети да из темеља промијени постојећи поредак ствари, па и саму антрополошку основу човјека, само су неки од фактора који збиљно угрожавају класичну књигу и њен непроцјењиви културни значај. Али што се више говори о кризи књиге, број наслова свакодневно расте. Пишу готово сви – бивши политичари, пензионисани пуковници, расходовани полицајци, судије, робијаши, контроверзни бизнисмени, оцвале љепотице, амбициозне новинарке и водитељке, спортисти, глумци, музичари… Док не напишу књигу, сматрају да ништа нису урадили. Захваљујући већ стеченој слави и јавном утицају и агресивној медијској подршци, те књиге имају загарантоване високе тираже. Иако се претежно ради о литерарним сурогатима, због њих ће и на овом Сајму читоци чекати у дугим редовима, као за бесплатно следовање. Као бивши библиотекар могу посвједочити да већина данашњих бестселера не би ушла у основни библиотечки фонд. Али зато непрестано пуне кућне библиотеке. И то је дио наше невеселе културне реалности.
Како у тој вавилонској збрци пронаћи праву књигу? Новинска критика, као некакав оријентир, готово и не постоји, а пресахли су и други извори, рекламирају се углавном књиге сумњивих вриједности, а ни награде нису увијек поуздана препорука, јер су многе од њих увелико исомпромитоване, тако да се, поред осталог, може говорити и о кризи вредновања. Код неких наших жирија ни најновији добитник Нобелове награде не би ушао ни у шири избор. Остају, дакле, препоруке пријатеља, случајност или читалачки инстинкт, као водичи до добре књиге.
А добра, вриједна књига, без обзира на жанр, јесте истинска драгоцјеност.
Она активира затомљену духовну енергију, аутентични доживљај и закржљале емоције, симболички осмишљава живот и проширује духовне видике, а код читаоца открива бољу и љепшу страну. Можда је та читалачка жудња главни покретач доласка, бар једном годишње, у чаробни свијет књиге. Београдски сајам је одавно прерастао оквире обичне манифестације и постао једна од највећних и најмоћнијих наших културних институција. И више од тога – Сајам је седмодневни празник у славу Књиге, народни сабор оних који се још нису предали, који вјерују да заслужују више и боље од онога што им се свакодневно нуди, приземно и агресивно. То је уједно и примјер благотворног дејства живе културне традиције, на чијим се таласима читаоци сливају у сајамске хале у потрази за својом књигом,односно за смислом.
Иако су пратећи сајамски програми и бројни и разноврсни, очигледно је, ипак, да организатори посљедњих година све више угађају трговцима и менаџерима. У настојању да се пригуши вашарска атмосфера, сајамски простор је упадљиво предизајниран и ушорен.
Штета је што су са платоа уклонили роштиљџије, јер књигама, писцима, а нарочито читаоцима не би шкодило ако би их повремено окадио роштиљски дим. Вјерујем да ни Шекспир не би одбио добру сремску кобасицу, ни Гете зајечарско пиво.
Без обзира на свакојака искушења, Београдски сајам потврђује, и свечано и вашарски, како стара добра књига траје и опстаје. Она, као и увијек, дијели судбину са својим читаоцима – спаса јој нема, али пропасти неће.
Остави коментар