Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
Пеко Дапчевић (Љуботињ, код Цетиња, 25. јун 1913 — Београд, 10. фебруар 1999), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1953. до 1955. године обављао је функцију начелника Генералштаба Југословенске народне армије. Рођен је 25. јуна 1913. године у селу Љуботињ, код Цетиња. Потиче из свештеничке породице Јована Дапчевића. Имао је три брата — Влада, Драга и Милутина и сестру Даницу. Још као гимназијалац на Цетињу учествовао је у два штрајка, а као ученик осмог разреда био је ухапшен због активног учешћа у манифестацијама омладине и због тога је био хапшен. По завршетку гимназије уписао се на Правни факултет у Београду и убрзо, у својој двадесетој години, 1933. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Три године касније вратио се у свој родни крај и као члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње радио је на стварању и јачању партијских организација. У мају 1937. године Пеко је отишао у Шпанију, како би се у Шпанском грађанском рату борио против Франкових националистичких снага. После краће обуке он је, као борац-митраљезац, био у батаљону „Димитров” 15. интернационалне бригаде. На фронту Брунете код Мадрида рањен је у главу. После изласка из болнице постао је политички делегат вода и убрзо политички комесар чете.
Ускоро је у борбама испољио своје војничке способности и постао командир чете. На фронту код Ебра поново је рањен у главу, а 1938. године рањен је трећи пут у руку. У разним борбама (Кинто, Белчите и Каталонија) испољио је високе ратничке способности. За кратко време напредовао је од десетара до поручника Шпанске републиканске армије. Коначно, имао је чин капетана. Када је фебруара 1939. године после пораза Шпанске републиканске армије са осталим добровољцима прешао француску границу, чекали су га концентрациони логори. Реакција Француске бацила га је, заједно са осталим борцима интернационалних бригада, у концентрациони логор у Анжелесу (Angeles). С групом својих пријатеља из Шпаније, француска полиција га је затворила у тврђаву Кољуре. У логору је остао до октобра 1940. године.
Тада су Пеко Дапчевић и Фадил Јахић Шпанац добили задатак да побегну из логора и да организују бекство осталих другова. У вези с тим Пеко Дапчевић је у априлу 1941. године отишао на рад у Аустрију, одакле је организовао бекство и пребацивање другова у Југославију. Одмах после повратка у Југославију ухапшен је у Сомбору и спроведен за Црну Гору, али је успео да побегне са станице у Никшићу. Ту се повезао са члановима Месног комитета КПЈ за Никшић и активно учествовао у припремама за устанак. У првим данима Тринаестојулског устанка налазио се на функцији члана Окружног комитета КПЈ за Цетиње и команданта Ловћенског партизанског одреда. У борби на Кошћелама (на путу Цетиње-Ријека Црнојевића) 15. јула 1941. године, под његовом командом је најпре уништена моторизована колона, а потом и моторизовани батаљон италијанске дивизије „Месина”. Био је члан, а извесно време и заменик команданта, Главног штаба НОП одреда за Црну Гору, од његовог формирања августа 1941. године. Као члан Главног штаба и командант Ловћенског партизанског одреда дао је велики допринос стварању и учвршћивању партизанских јединица, извођењу борбених подухвата и развоју Народноослободилачког покрета у Црној Гори. У време кризе устанка на подручју Колашина, у зиму и пролеће 1942. године, као заменик команданта Главног штаба, објединио је команду на партизанским ударним батаљонима и одредима на овој територији. Ове снаге су на Сињајевини, на подручју Морача-Колашин, у Пољима, водиле дуге и тешке борбе са знатно бројнијим четницима, које су помагали Италијани.
Почетком априла 1942. године постављен је за команданта Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку, а маја исте године именован је за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ. Од тада до 10. јуна, црногорске јединице су под његовом командом водиле изузетно тешке борбе на ширем подручју Црне Горе с неколико италијанских дивизија, бројним четничким јединицама и снагама црногорских сепаратиста. Борбе у пољима Колашинским, на Сињајевини и Дурмитору, око Никшића, на путу Никшић – Грахово и Цетиње – Грахово спадају и по ангажованим снагама и по жестини у најтеже борбе у Трећој непријатељској офанзиви. Када је 11. јуна 1942. године формирана Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, Пеко је именован за њеног команданта. Под његовом командом бригада је учествовала у походу на Босанску Крајину. До средине јула, заузела је Хаџиће (на прузи Сарајево – Мостар), Горњи Вакуф и водила борбе на сектору Бугојна. У августу је извршила два снажна напада на јако утврђени Купрес и претрпела тешке губитке. После овога водила је борбе с јаким немачким снагама на Мањачи, затим је у септембру учествовала у нападу на Јајце, а потом је учествовала у жестоким борбама на правцима Јајце – Доњи Вакуф и Јајце – Травник. У октобру је учествовала у ослобођењу Мркоњић Града.
Када су 1. новембра 1942. године формиране прве дивизије НОВЈ, Пеко Дапчевић је постављен за команданта Друге пролетерске дивизије. Од тада до средине септембра 1943. године, под његовом командом Друга дивизија је учествовала у најтежим борбама на југословенском ратишту. Од новембра 1942. до фебруара 1943. године дивизија је дејствовала на ширем граничном појасу између Босне и Далмације. У новембру је разбила непријатељске снаге на сектору Книн – Босанско Грахово, 14. децембра ослободила Ливно, потом напала Купрес, ослободила Шујицу и Дувно и водила борбе на правцу Дувно – Имотски. Крајем децембра 1942. и почетком јануара 1943. године дивизија је извела успешна офанзивна дејства у Цетињској крајини. У време битке на Неретви Друга дивизија је имала веома важну улогу. У фебруару је учествовала у ослобођењу Посушја и Имотског, продрла у долину Неретве, ослободила Дрежницу и Јабланицу, и делом снага учествовала у нападима на Коњиц. Хероизам њених бораца и успеси штаба и команданта посебно су дошли до изражаја у тешким борбама крајем фебруара и почетком марта 1943. године. Главнина снага дивизије учествовала је у одбрамбеним борбама на правцу Горњи Вакуф – Прозор и у чувеном против удару код Горњег Вакуфа, а други део снага је водио тешке одбрамбене борбе на Неретви. Друга пролетерска дивизија је прва форсирала Неретву, марта 1943. године и задала снажан удар четницима. Од тада су почела њена офанзивна дејства на исток, главина дивизије је наступала правцем Чичево – Главатичево – Калиновик – Фоча и учествовала у више тешких борби и разбијању снажних четничких групација, а други део снага је ангажован на борбама у Херцеговини.
У сарадњи са Првом дивизијом, Друга дивизија је форсирала Дрину, разбила италијанско-четничке снаге јачине неколико хиљада, и ослободила северну Црну Гору, а у сарадњи са Трећом дивизијом у борбама на Јаворку и Биочу разбила италијанско-четничке снаге, такође јачине неколико хиљада. У време Пете непријатељске офанзиве Друга дивизија је најпре водила тешке борбе са Првом немачком брдском дивизијом, на сектору Мојковца и Колашина, потом учествовала у стварању мостобрана на Вучеву и у тешким борбама на Јаворку пивском. У борбама у долини Сутјеске њене бригаде су играле одлучујућу улогу у нападима на Кошур и у одбрани на Барама. У време пробоја на Зеленгори изузетно значајне су одбрамбене борбе на Љубином Гробу и Кошути, и продор према комуникацији Фоча – Калиновик.
Октобра 1943. године Пеко је постао командант Другог ударног корпуса НОВЈ. Под његовом командом корпус је постао једна од најјачих јединица НОВЈ. У јесен 1943. године учествовао је у ослобођењу већег дела територије Црне Горе, Херцеговине и Санџака. Потом, корпус је водио тешке борбе у Лимско-дринској операцији, у пролеће 1944. године извео Мојковачку операцију и друге подухвате за одбрану слободне територије Црне Горе и Санџака, а током лета учествовао у Андријевичкој операцији. Јула 1944. године Пеко је именован за команданта Оперативне групе дивизија, с којом је продро у Србију и ослободио знатну територију у сливу Јужне и Западне Мораве. Септембра 1944. године командовао је Првом армијском групом, која је извела операције за ослобођење западне Србије и Шумадије и Београдску операцију.
Битке за ослобођење југословенске престонице отпочеле су 14. октобра. У њима су учествовали црвеноармејци 4. гардијског механизованог корпуса, затим 73. и 106. гардијска и 236. стрељачка дивизија, артиљеријске бригаде, артиљеријски, минобацачки и самоходно-артиљеријски пукови, зенитно-артиљеријска дивизија и три засебна зенитно-артиљеријска пука. Са југословенске стране у биткама за Београд учествовало је осам дивизија Прве пролетерске и Дванаесте пролетерске бригаде. Прве су у град ушле јединице 4. гардијског механизованог корпуса генерала Жданова и југословенске дивизије пуковника Јовановића. Командант 4. гардијског механизованог корпуса наредио је совјетским тенкистима да на тенковима повезу борце Прве пролетерске бригаде који су тако извршили десант. Велику помоћ јединицама Црвене армије пружио је мајор НОВЈ Марко Шијан. Он је совјетској команди ставио на располагање план града на коме су била обележена главна непријатељска митраљеска гнезда. Престоница Југославије у потпуности је ослобођена нешто касније, после жестоких борби. Било је то 20. октобра 1944. Београђани су са одушевљењем дочекали своје ослободиоце. Дан раније, 19. октобра, југоисточно од Београда ликвидирана је немачка војна групација у којој је било 20 хиљада војника. Наредног дана, 21. октобра, јединице Трећег украјинског фронта ослободиле су Краљево. Тако је пресечена железничка магистрала Београд – Солун, тј. коначно је решен и други задатак Београдске операције. Трећи задатак операције био је да се одсеку правци повлачења немачке групе армија „Е“ према Мађарској дуж Јужне и Велике Мораве. И он је решен у координацији са јединицама 13. корпуса НОВЈ и 2. бугарске армије. Захваљујући успешним заједничким операцијама ослобођени су стратешки важни градови – Ниш и Лесковац. Јединице групе армија „Е“ биле су принуђене да ужурбано мењају правац повлачења и кренуле су према планинама Црне Горе и Босне, где су углавном разбијене. У Београдској операцији погинуло је око 4500 и рањено преко 14 хиљада бораца Црвене армије и њених савезника. Вермахт и његови савезници изгубили су 45 хиљада људи. Посебно треба нешто рећи о односима између Црвене армије и четничких одреда Драже Михаиловића. И поред различитих идеолошких ставова, четници нису желели да улазе у оружане сукобе са совјетском армијом. У лето 1941, после Хитлеровог напада на СССР, Михаиловић је изразио наду да ће совјетске трупе разбити Немце и преко Румуније притећи у помоћ Југославији. Он је лично издао наредбу којом се четницима забрањује да ступају у оружани сукоб са Црвеном армијом. Михаиловић је у црвеноармејцима видео врло важан фактор коначне победе над немачким трупама, а био је свестан и велике војне надмоћи совјетских трупа над четницима, и зато се трудио да избегне озбиљне и бесмислене губитке.
То његово наређење се углавном поштовало за време Београдске операције, нарочито у борбама за Београд. Са друге стране, четници су на Михаиловићев захтев наставили да пружају отпор Титовим партизанима, пре свега на територији Словеније, али сукоби са борцима Црвене армије у то време нису забележени. Наравно, у ратним условима се не може искључити могућност избијања појединачних инцидената, али је неоспорна чињеница да су се четници жестоко борили против својих политичких и идеолошких противника са југословенске стране, а не против Црвене армије. Исто тако је и општа мобилизација коју је Михаиловић објавио 1. септембра 1944. имала за циљ да не дозволи комунистима долазак на власт у ослобођеној Југославији, а не да позове четнике у борбу против совјетских јединица које су се спремале да ступе на југословенску територију. Да би војну акцију против партизана оправдали у очима представника совјетске команде, четнички команданти су у сусрету са совјетским официрима називали Титове присталице „троцкистима“. Активне контакте са Црвеном армијом подржавао је и командант Делиградског четничког корпуса Властимир Весић.
Међутим, ипак је било појединачних локалних сукоба. Најпознатији документовани војни конфликт између четника и совјетских јединица на територији Југославије догодио се почетком октобра 1944. у источној Србији, на подручју села Михајловац код Неготина. Тамо су четници заклали неколико официра 19. стрељачке дивизије. После тога је совјетска команда издала наредбу да се четници не заробљавају ако пруже оружани отпор, него да се стрељају на лицу места. Најважнији резултати Београдске операције, поред ослобођења престонице Југославије, били су слом војне групације „Србија“, потискивање групе армија „F“ 200 km на север и стварање повољних услова за напредовање Црвене армије у офанзиви за ослобођење источне Европе, а поготово у оквиру Будимпештанске операције. Одреди српских четника Драже Михаиловића и хрватских усташа повлачили су се на север, према Словенији, у покушају да успоставе сарадњу са јединицама словеначких домобрана и остацима Српског добровољачког СС корпуса. Одреди пронемачки настројене такозване Владе националног спаса Милана Недића фактички су престали да постоје као војна сила. После ослобођења Београда совјетске трупе су заједно са јединицама НОВЈ наставиле са операцијама у северозападном правцу, форсирале Саву и ослободиле Земун. Поред тога, јединице НОВЈ уз подршку Црвене армије ослободиле су градове југозападно и јужно од Београда, а међу њима и Обреновац, који је имао стратешки значај. Крајем октобра су совјетске и југословенске трупе заједно ослободиле Војводину, а почетком новембра су јединице Трећег украјинског фронта извршиле прегруписање у правцу Будимпеште и Беча, форсирале су Дунав и ослободиле територије Југославије између Дунава и Драве. Поред тога, слом немачких трупа током Београдске операције омогућио је јединицама НОВЈ да у новембру и децембру 1944. ослободе преостале делове Србије, Црне Горе и Македоније. По завршетку Београдске операције јединице Трећег украјинског корпуса пребачене су из Југославије у Мађарску, где је већ била у току офанзива трупа Другог украјинског фронта. Сарадња СССР-а и јединица НОВЈ настављена је тако што је Црвена армија достављала јединицама НОВЈ оружје, муницију и другу војну опрему. НОВЈ је крајем 1944. и у првим месецима 1945. добила од СССР-а преко 96 хиљада војничких пушака и карабина, преко 68 хиљада митраљеза и аутоматских пушака, око 3800 противтенковских пушака, око 3400 минобацача, 170 зенитних и 895 артиљеријских топова, 491 авион, 65 тенкова и 1329 радио-станица. На располагање Народноослободилачкој војсци Југославије стављене су две тенковске бригаде, које су формиране и наоружане у СССР-у од југословенских војника, као и две ваздухопловне дивизије, неколико батаљона за опслуживање аеродрома и засебне ваздухопловне јединице и јединице противваздушне одбране. Поред тога, на молбу команде НОВЈ, у југословенске јединице су упућени совјетски официри (пилоти, тенкисти и артиљерци) у својству саветника и инструктора у обуци националних официрских кадрова.
У знак победе у Београдској операцији у СССР-у 19. јуна 1945. године (када је већ завршен Велики отаџбински рат) основана је медаља за ослобођење Београда. Поред тога, уз називе 20 јединица Црвене армије које су се највише истакле у борбама за ослобођење престонице Југославије, додат је почасни епитет београдска. Тако је текло ослобађање Београда и целе Југославије у годинама Другог светског рата, где су одлучујућу улогу одиграле јединице Црвене армије уз подршку снага НОВЈ и у координацији са њима. У редовима Народноослободилачке војске Југославије посебно су истакнуте заслуге изванредних команданата. То су генерал Пеко Дапчевић, командант Прве армијске групе НОВЈ који је руководио јуришем на Београд са југословенске стране, генерал Коча Поповић, командант 2. армије НОВЈ, генерал Коста Нађ, командант 3. армије НОВЈ, генерал-лајтнант Петар Драпшин, командант 8. далматинског корпуса који је нанео одлучујући ударац „Српском добровољачком СС корпусу“. Према томе, сваки покушај преиспитивања улоге руско-српског братства у ратним годинама не може се схватити другачије него као покушај да се преиначи историја и да се самим тим нацизам и његови злочини против човечанства и српског народа прикажу у позитивном светлу. Првог јануара 1945. године Пеко Дапчевић је именован за команданта Прве армије ЈА. Прва армија је водила борбе на Сремском фронту и 12. априла извршила пробој. У завршним операцијама за ослобођење Југославије армија је ослободила знатан део Славоније и Хрватске, продрла у Словенију и са Трећом армијом на сектору Цеље – Марибор разбила и заробила главне Немачке и колаборационистичке снаге, под командом генерала Александера Лера (јачине око 300.000 људи). Маја 1945. године именован је за команданта Четврте армије и команданта Војне управе у Истри. У току рата био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и члан Председништва Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО). Од 1946. до 1948. године завршио је Вишу војну академију „Ворошилов” у Москви. После повратка из Совјетског Савеза до 1953. био је заменик, а од 1953. до 1955. године начелник Генералштаба ЈНА. После демобилисања 1955. године био је члан Савезног извршног већа, као секретар за саобраћај и везе, од 1955. до 1961. и амбасадор у Грчкој и учесник великог броја дипломатских мисија. Био је потпредседник Савезне скупштине. Био је посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине ДФ Југославије, а за посланика Савезне скупштине и Републичке скупштине СР Црне Горе биран је више пута. На Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета СКЈ. Био је члан Председништва ССРН Југославије, Главног одбора СУБНОР-а и Савета федерације.
Године 1943. произведен је у чин генерал-мајора, 1944. у чин генерал-потпуковника, а 1947. у чин генерал-пуковника. Заједно је са Кочом Поповићем на четрдесетогодишњицу ослобођења, 9. маја 1985. године, од стране Председништва СФРЈ предлаган за унапређење у чин генерала-армије. То унапређење је сматрано као награда за њихово изузетно командовање армијским јединицама у завршним операцијама за ослобођење Југославије. Од стране обојице овај предлог је одбијен. Преминуо је 10. фебруара 1999. године у Београду и сахрањен је на београдском Новом гробљу. Октобра 1945. године, на годишњицу ослобођења, проглашен је за првог почасног грађанина Београда. Добитник је Награде АВНОЈ-а. Носилац Партизанске споменице 1941, Ордена слободе, Ордена јунака социјалистичког рада, као и више других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 22. октобра 1945. године. Поводом обележавања 70. годишњице ослобођења Београда, одлуком Градске скупштине Београда, део Кумодрашке улице у општини Вождовац од 18. септембра 2014. носи име Булевар Пеке Дапчевића. Читава Пекова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, али су се после сукоба КПЈ и Информбироа, Пекова браћа — Владо и Милутин изјаснили за Резолуцију Информбироа, због чега су били ухапшени и осуђени на вишегодишње казне затвора. Пекова супруга била је глумица Милена Врсјаков-Дапчевић, са којом има ћерку Милицу и сина Вука.
ЛИТЕРАТУРА
Енциклопедија Југославије (књига осма). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1956. година.
Војна енциклопедија (књига друга), Београд 1972. година
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.
Остави коментар