Аутор: доц. др Борис Стојковски
Петроварадинска тврђава, Гибралтар на Дунаву, представља једно од најзначајнијих утврђења на целокупном току реке Дунав. Током столећа, Петроварадин је представљао праву границу цивилизација, а у средњем веку на месту данашње тврђаве налазила се једна од најугледнијих и најбогатијих опатија која се, осим Петроварадин, у изворима називала још и Belafons, односно Белин извор, али и Varadinum Petri. Овај конвент посвећен Пресветој Богородици, односно Блаженој Девици Марији био је међу најзначајнијим у целој средњовековној Угарској. Као такав, током свог готово тровековног постојања (1235-1526) оставио је трагове у бројним историјским изворима. Будући, пак, да се радило о римокатоличком самостану редовника цистерцита, уз то придошлих из Француске, из самостана Троа Фонтен, сасвим је природно и очекивано да највећи број извора који говори о овом угледном самостану и тврђави која је ту постојала буде на латинском језику.
Међутим, један врло специфичан извор постоји за сам крај средњег века, који помиње и Петроварадин и пад његов под османску власт у лето 1536. године, и то на грчком језику. Те године, наиме, султан Сулејман Величанствени походио је Угарску. Овај се покрет османске војске завршио турским одлучним тријумфом на Мохачу 29. августа 1526. године, а у самој бици живот је положио и последњи угарски средњовековни краљ Лајош II Јагелонац. На том путу ка Мохачу, неких месец дана раније, пао је и Петроварадин. Поред низа извора који о томе сведоче, један је посебно занимљив. То је грчки, односно византијски извор, који се назива ‘Έκθεσις χρονική.
На почетку треба поменути да падом Цариграда 1453, као и пропашћу Византијског царства, византијска историографија није нестала. Дела писана на грчком језику постојала су и после турских освајања и органски су се наслањала на византијску историографију из доба миленијумског постојања Источног римског царства. У новој епоси, оној када су Цариградом и читавом Византијом завладали Турци Османлије, родио се нови историографски жанр који је приказивао, у највећој мери, османску (турску) историју. Османска освајања Балкана и Угарске, као и сукоби са словенским земљама, Влашком, Угарском, и другим противницима у Југоисточној Европи представљали су један од кључних аспеката овог корпуса извора.
‘Έκθεσις χρονική (у преводу као хронолошко разматрање или излагање), која је овом приликом у центру пажње због помена Петроварадина, је хроника која потиче од непознатог аутора (компилатора или састављача) и почиње догађајима из 1391. године, дакле још увек обухвата и време позне Византије. Када је закључена, тешко је одредити. У неким преосталим манускриптима сеже све до 1517. године, а у другима, пак, до 1543. године чак, али се у тим верзијама текст прекида без стварног завршетка. Вероватно да је оригинал саме хронике завршавао 1517. године, а да је касније настављено. И помен Петроварадина се управо односи на период после 1517. године, дакле извесно да је у питању је неки доцнији наставак. У савременој науци се претпоставља да је једно касније дело, настало из пера грчког аутора Манојла Малаксоса, као извор имало управо ‘Έκθεσις χρονική за догађаје који обухватају период до 1514. године. Поред Манојла Малаксоса ова хроника се на више места поклапа и са делом још једног аутора – Дамаскина Студите из Солуна који је живео и радио половином XVI века. Ова хроника је написана популарно, и такви су и језик и схватања хроничара, на народном језику, без оне византијске епистоларне узвишености која је красила бројне изворе настале у крилу Источног римског царства. Била је извесно намењена ширем кругу оновремених гркофоних читалаца. Аутор је можда био црквено лице, вероватно нижи свештеник или неки нижи службеник, односно клирик Велике цркве у самом Константинопољу. Имао је вероватно само основно образовање, будући да је лингвистички гледано и стилски, текст саме хронике на изузетно ниском нивоу. Трудио се да у компиловању свог списа имитира старогрчки језик и античке и византијске писце, како по неким речима које користи, тако и по склопу реченице, али прави и одређене језичке грешке. Користи и доста страних речи које су можда у доба када је састављана хроника већ ушле у тадашњи грчки језик, а врло вероватно познаје и турски језик јер је хроника богата и турцизмима који су већ извршили продор и у грчки језик тога времена, посебно на тлу самог Цариграда. За делове који се односе на византијску историју до 1453. године, претпоставља се да је аутор од класичних византијских аутора користио писце XV века и то пре свега Дуку и Георгија Сфранцеса. Од познијих, неки сматрају да је можда могао да консултује и хронолошки блиског поменутог Дамаскина Студиту, док се други извори не дају утврдити. Стручно гледано, хроника има велику вредност, јер мало дела са краја XV и прве половине XVI столећа стоји на располагању. За историју Петроварадина, Новог Сада и Војводине, дакле за нашу локалну и регионалну прошлост, ова хроника има још већи значај. Ради се о јединственом помену Петроварадина на грчком језику, у једној поствизантијској хроници. У науци она није непозната, као ни подаци које пружа, напротив. Али, свакако је значајно да се што шира читалачка јавност упозна са једним заиста посебним поменом Гибралтара на Дунаву.
Ево како гласи у српском преводу одговарајући одељак у коме се помиње и пад Петроварадина под турску власт у јулу 1526. године:
Наредне године поново је господар заратио против остатака Угарске, код Сирмијума, против небројене војске. Будући да су направили производе и оплате за сандале, учврстили су их оковима и сидрима на реци Дунаву, изградили су мост и народ је, ступајући један за другим, прешао са целокупним товаром преко њега. Јер, између две реке, постојало је као неко острво, готово најлепше, које је имало замак и много земље. У стара времена то је било место Срба. Изгубивши своју власт, нису знали како је дошло под власт Мађара све до данас. А Турци, који су прешли Дунав, прво су заузели Петроварадин после битке и побили све мушкарце у тврђави који нису желели да се предају, а жене и децу су одвели у ропство.
Овај помен Петроварадина јесте врло кратак, али посве занимљив. Осим тога, целокупан овај одељак пружа неколико интересантних погледа на Срем, Петроварадин и читаво ово подручје. Стога овај одељак заслужује неколико појашњења који ће читаоцима који нису историчари помоћи да се разјасни један интересантан поглед на територију данашњег града Новог Сада на самом крају средњег века.
Најпре, што се датума тиче: како се претходно поглавље завршава са 1525. годином, што помиње и сам писац хронике, овде се под термином наредне године мисли на 1526. годину, док је речени господар, заправо турски султан Сулејман Величанствени (1521-1566). Аутор хронике спомиње и производе који су коришћени, и вероватно су у питању различити производи, односно артикли и ствари неопходне за лакши пренос товара преко моста. Један од тих производа су и оплате за сандале, извесно како би људима омогућили лакши прелаз преко воде. Извори, како турски, тако и други, а и каснија историографија су, што се тиче изградње моста током турског похода на Угарску, сложни да је мост саграђен на реци Сави, а не на Дунаву, односно да су Турци прешли преко Саве. Разлог за то је сасвим логичан и природан. Наиме, када су Османлије надирале у Срем, прва река на коју су могли наићи јесте управо Сава, а то потврђују чак и савремени ондашњи турски писци. Они пишу да је војска ојачала ланцима своје бродове, па наводе и да је тако са ланцима и са свим товаром војска прешла реку. У Будимској (Будунској како је назива турски) фетнами, односно документу о победи над Угарском и освајању доброг дела ове земље, а коју је написао после 23. септембра 1526. године чак и сам османски султан Сулејман I Величанствени пише о мосту преко Саве, снажном до неба, као и о ланцима којима су ојачани чамци и о томе како је војска са својим товаром прешла Саву. То потврђују и Угри, који су се, безуспешно, припремали за одбрану од овог напада Турака.
Свакако би читаоцу који није историчар или није довољно упознат са историјским изворима зазвучало чудно како писац ове грчке хронике помиње неко острво док су Османлије прелазиле Срем. Свакако, будући да га окружују две велике реке, Сава и Дунав, Срем је називан неретко у изворима управо острвом. Различити османски извори, писци по имену Кемалпашазаде, Лутфи-паша, Катиб Мухамед Заим, као и султан Сулејман у својим записима, без изузетка Срем називају cezîre-i Sirem односно острво Срем или Memleket-i Sirem што се највероватније може превести као провинција Срем дакако не у савременом смислу ове речи, више нека област или покрајина. Занимљиво је да се Срем острвом назива и код латинских аутора. Наиме, Ђорђе Сремац, рођени Каменичанин, који се школовао у фрањевачком самостану у Футогу, знао је добро српски језик, такође користи овај термин. Он је био капелан прво краља Лајоша Јагелонског, који је оставио живот на Мохачу, а потом Јована Запоље, једног од претендената на угарски престо. И он је Срем назвао острвом у свом делу које носи назив Посланица о пропасти угарског краљевства. Очигледно је да је ово термин који је био одомаћен за подручје између Дунава и Саве. Наравно, из аспекта византијске хронике која спомиње пад Петроварадина под Турке, природније је закључити да је компилатор ове хронике имао пред собом турске изворе који су му били савременици и одакле је могао да преузме и схватање о Срему као острву. Али, таква традиција је била присутна и у византијским изворима. Наиме, неколико столећа раније, пишући о византијско-угарским борбама у Срему 1150. године, византијски историчар и писац Јован Кинам даје опис Срема управо га називајући острвом, као и неколико векова касније у ‘Έκθεσις χρονική.
Замак и земља које хроника помиње се исто тако односе на Срем, исто као што и термин острво и помен две реке о којима се исто тако говори упућују управо на овај регион. Поред реченог Ђорђа Сремца и султан Сулејман Величанствени у свом дневнику, односно записима, помиње Срем као предео са пуно брда, шума и поља. Вероватно је поменути дневник султана Сулејмана I послужио и као извор бројним другим писцима, поглавито османским, па и састављачу наставка ‘Έκθεσις χρονική који је био савременик и живео у Цариграду извесно, а податак о пуно земље у Срему је исто тако аутор ове хронике и могао одавде да исцрпи.
Други занимљив податак који може упасти у очи јесте помен да је Срем био место Срба у прошлости. Чињеница је да различити извори врло јасно и децидно пишу још од XIII столећа о присуству Срба на простору Срема. Током XIV века, а посебно у периоду после Косовске битке, када су турски упади постајали све већи, добар део српског становништва мигрира на север, будући да је и деспот Стефан Лазаревић добио велики број поседа у целој Угарској, па и Срему. Његов наследник деспот Ђурађ Бранковић био је најбогатији барон Угарске у једном тренутку. Посебно у XV веку, српски народ је чинио најбројнију популацију на тлу Срема, па је тако и поменути Ђорђе Сремац у околини данашње Сремске Каменице, где је одрастао, добро научио управо српски језик због врло бројног српског становништва. И српски деспоти су, као што је добро познато, имали поседе у Срему, а свега неколико деценија пре него што је компилована ова хроника подигнут је манастир Крушедол, а у Сланкамену написано неколико значајних српских књига. Ово би све могле да буду алузије о некој ранијој српској власти над Сремом. Наравно, податак да је потом пао под угарску власт може бити неко просто хронолошко бркање, или се односи на нестанак српске деспотске породице Бранковића. Дакако, ово су све само претпоставке, али је ово још један извор који може индиректно да потврди велики српски значај у Срему у позном средњем веку.
На крају, настављач или компилатор ‘Έκθεσις χρονική врло верно и у сагласју са другим историјским изворима описује пад Петроварадина под Турке. Стварно, борбе су, како наводе бројни савремени писци, биле жестоке и трајале су пуне три недеље. Чак и код Турака и њихових извора наилази се на податак да су сви мушкарци побијени, а жене и деца одведени у робље, истоветно како пише и византијска хроника. Сага о 90 бранилаца који су се затворили у једну кулу и били последњи бедем одбране хришћанског Петроварадина од османског завојевача је добро позната свим проучаваоцима прошлости ове тврђаве. Ови браниоци су били истрајни и одолевали су турском удару, затворили су се ту последњу кулу тадашње петроварадинске тврђаве, и тек после 12 дана опсаде, Петроварадин је коначно и у потпуности пао. Неки извори, посебно турски, сведоче да су ови последњи браниоци поштеђени, те да су због храбрости и помиловани. Поједини историчари пишу о наводној експлозији у тој кули захваљујући чему је тврђава коју су изградили цистерцитски редовници и пала, према изворима, месец дана уочи Мохача 29. јула 1526. године.
‘Έκθεσις χρονική једини је византијски извор који спомиње Петроварадин у средњем веку. Његови писци, компилатори и састављачи имали су пред собом читав низ историјских извора, а вероватно су им били доступни и неки извештаји и други списи који до данас нису сачувани и у које данашњи истраживачи немају увид. Међутим, овај позносредњовековни извор на грчком језику допуњује познате информације о паду Петроварадина, али и читавој експедицији султана Сулејмана на Угарску и вредно је сведочанство локалне и регионалне повеснице.
Остави коментар