Aутор: Јованка Симић, новинар
Историографија српске уметности упамтила је Теодора Димитријевића и под именом Крачун (Крачуновић) Теодор, истовремено га сврставши међу уметнике најзаслужније за неспорну славу српског барока. Сматрају га једним од најоригиналнијих српских барокних сликара друге половине 18. века.
По оцени савременика, а и доцнијих познавалаца уметности, Крачун је превазишао све своје претходнике и постао први стварни мајстор међу српским сликарима. Стога, нимало случајно, наша дична Галерија Матице српске ових је дана поставком Крачунових дела обележила свој 172. рођендан. Тим пре што је од последње свеобухватне изложбе посвећене сликару чији опус представља врхунац српског барока прошло готово пола века.
Крачун је рођен у првој половини 18. века (Сремска Каменица, 1732 ‒ Сремски Карловци, 1781) и током читавог свог стваралаштва остао је веран поднебљу Срема и околине која данас чини Војводину. Претпоставке кажу да је са родитељима из јужних балканских крајева у Хабзбуршку монархију дошао 1739. после пада Београда.
Породица се настанила у Сремским Карловцима, а касније је Крачун са супругом Мартом живео у Сремској Каменици. Надимак „Крачун“ у историји се најпре везивао само за Румуне који су сличним именом означавали дан Божића. Преовладава, ипак, мишљење да реч „крачун“ има словенско порекло и да је изведена од глагола „корчити“ (коракнути) или закорачити у нови период.
У Сремским Карловцима Крачун је стекао прва сликарска знања, а у радионици Јова Василијевича, придворног сликара патријарха Арсенија Четвртог Јовановића, упознао је Василија Остојића који му је једно време био учитељ. Доцније је прешао у радионицу Димитрија Бачевића са којим је од 1760. сликао иконостас капеле Успења Богородице у Даљу, деспотске цркве у Крушедолу, као и делове иконостаса цркве манастира Беочин. Потом је отишао у Беч да усаврши ликовно образовање.
Међу Крачунова најстарија дела уврштена је икона Богородице са Христом из цркве Светог Николе у Старом Сланкамену. За храм Светог Георгија у Сомбору, у сарадњи са Јованом Исајловићем и Лазаром Сердановићем, осликао је од 1771. до 1772. иконостас, певнице, проповедаоницу, епископски престо, Христов гроб и три иконе. Овај иконостас је у другој половини 19. века пренет у Кулу, где је затим изгорео у пожару. Ватра је мимоишла само престону икону Христа и чува се у олтару куљанске цркве.
У периоду од 1772. до 1774. сликао је иконостас и епископски престо цркве Светих Кузмана и Дамјана у Нештину. У цркви су и две Крачунове иконе — Богородица са Христом и Крунисање Богородице. У истом периоду настала је и икона Светог Георгија.
У Митровици је од јуна до септембра 1775. насликао иконостас нетом обновљене старе цркве Светог архиђакона Стефана, а за манастирску цркву у Новом Хопову 1776. осликао је иконостас који је страдао у пожару у Другом светском рату. Сачуване су једино престоне иконе Богородице са Христом и Светог Јована, као и неколико икона са врха иконостаса. Крачун је иконостас сеоске цркве у Сусеку сликао 1779. године. На том иконостасу илустровао је, поред осталих, и тему Христових мука.
Међу познатијим Крачуновим иконама је и она посвећена Светом Јовану у цркви манастира Ђипша коју је урадио 1753. године. Мајстору Димитрију Бачевићу помагао је у изради иконостаса манастирске цркве у Крушедолу и Беочину. Такође, сликао је иконостасе у сремским селима Нештин и Лаћарак, у манастиру Привина Глава. Један запис о Бачкој из 1866. године наводи да је Крачун радио иконостас и у месту Богчиновац код Апатина пре 1760. године.
Веома је цењено и Крачуново портретно сликарство, а међу најпознатијим је портрет карловачког митрополита Павла Ненадовића из некадашње галерије Митрополитског двора у Сремским Карловцима. Сачувано је више реплика и каснијих копија овога портрета. Према Крачуновом цртежу настао је бакрорезни портрет митрополита Ненадовића који је доцније урадио будимски бакрорезац Јохан Филип Биндер.
Маја 1780. црквена општина Сремских Карловаца поверила је Крачуну подухват да са Јаковом Орфелином у Саборном храму посвећеном Светом Николи ослика иконостас пророка на венцу трулног свода и четири јеванђелиста у трулу. Празничне иконе и двери су Крачунова а дела док су остале иконе Орфелинов рад.
Градња сремскокарловачке Саборне цркве започета је 1758. на подстицај Карловачког митрополита Павла Ненадовића, по плановима израђеним у Бечу, на месту старе цркве из турског времена. Мајстори градитељи били су Коста Цинцарин и Немац Јоханес. Године 1760. зидани су торањ и купола, по пројекту Захарија Орфелина, а црква је потпуно завршена 1762. године.
Значајно је напоменути да Крачуновом опусу припадају и престоне иконе са фигурама Светих Симеона и Саве Српског, Светог Василија Великог и Григорија Богослова, као и иконе на дверима, празничне иконе, иконе из циклуса Христовог страдања Тајна вечера и Прање ногу апостола и Распеће са медаљонима Богородице и Светог Јована Богослова.
На основу стилске анализе, ликовни зналци приписали су му и икону са представом Исуса Христа судије са арханђелима Светим Михаилом и Гаврилом (1780) из фрушкогорског манастира Шишатовац, а које су данас део збирке Музеја Српске православне цркве у Београду.
У свом уметничком стваралаштву Крачун је пролазио кроз различите фазе и разноврсне утицаје. У његовим раним делима присутни су елементи словенског барока, као и утицај Бачевића, који су најизраженији у декорисању одеће и рељефне позадине. У доцнијем стваралаштву приметни су утицаји западног барокног сликарства, издужене и извијене фигуре, богато драпирана одећа коју у последњим радовима замењује нежним нијансама од најфинијих светлоплавих и ружичастих до бисерносивих и светложутих нијанси.
Не завршивши своје ремек дело, велики иконостас у сремскокарловачкој Саборној цркви, Крачун је преминуо априла 1871. године. Велики уметник почива у том Саборном храму.
ЛИТЕРАТУРА
- Лазар Мирковић, Теодор Крачун, Нови Сад 1953.
- Р. Николић, Порекло Теодора Крачуна, СРЗЗСКС, 1956.
- Дејан Медаковић, Српска уметност у веку, Београд 1980.
Остави коментар