Аутор: др Милош Савин, историчар
Српске грађанске политичке странке на подручју јужне Угарске у другој половини XIX и током прве две деценије XX века су биле потпуно аутохтоне, са седиштем на територији данашње Војводине, претежно у Новом Саду. Сарадња са српским странкама из Хрватске, те са сличним политичким странкама из кнежевине (краљевине) Србије, ни на који начин није утицала на њихову особеност и независност у деловању. Исто тако додирне тачке, и сарадња са мађарским политичким странкама није значајно утицала на карактер српских грађанских политичких партија. Наравно, било је политичких фракција које су подржавали поједини српски митрополити, у сарадњи са угарском владом и мађарским безбедносним круговима, али оне нису имале значајни политички домет. Најдубље у сарадњи на мађарским политичким странкама су ишли радикали Јаше Томића, и неколико радикалских фракција које су се одвајале од Јашиних радикала, попут Стражара, млађих радикала, који су се одвојили првенствено због неслагања са којом мађарском странком треба сарађивати. Битно је навести да је Томић робијао веома кратко и под релативно повољним условима, након што је са предумишљајем, унапред припремљеним ловачким ножем, након дуже планираног праћења, на јавном месту, на препуној новосадској железничкој станици, заклао Мишу Димитријевића, најталентованијег српског политичара у Угарској, на ког мађарска влада није могла да изврши никакав реалан утицај. Димитријевић је водио доследну политику Светозара Милетића, док је Томић, који је након Милетићевог обољевања и губљења разума, постао Милетићев зет, али је водио демагошку политику, комбинујући социјализам, па чак и комунизам, са лажним али екстремним српским национализмом базираним на митовима и измишљотинама, чешће него на реалним фактима.
За разлику од српских странака, Мађарске грађанске политичке странке су биле искључиво пештанске провинијенције чији су локални одбори функционисали на нивоу општина и жупанија у јужној Угарској, односно Војводини. Неке од ових партија су имале јаку базу, и значајније чланове, па чак и чланове Угарског сабора, са војвођанског простора, али у маниру државног централизма то није био чест случај. Ради бољег разумевања мађарске политике, најбоље је указати на два процеса која су се дешавала у периоду који је нама интересантан. Први процес, мирна епоха дуализма, грубо гледано траје од Аустроугарске нагодбе 1867. па до почетка кризе дуализма 1890. године, која ће суштински трајати до распада Аустроугарске, након пораза у I светском рату. Током првог периода дошло је до изградње и учвршћивања мађарских државних институција и њиховог преласка из феудалних, традиционалних реликата у грађанске институције. У овом периоду, након ликвидације феудализма, долази и до озбиљне социо-економске стратификације мађарског друштва. Поред доминантног аграрног капитала, односно огромног велепоседа, расте значај банкарског и индустријског капитала. Социјална структура је у међунационалним односима била веома занимљива. Највећи богаташи и магнати су били Мађари, са изузетком Дунђерских, док су море најсиромашнијих слојева друштва, такође чинили припдници мађарске националности, махом аграрна сиротиња и физички радници, који су потицали од јобађија, одностно обесправљених мађарских кметова, који су радили на феудалним поседима, лишени свега. Остали народи, рачунајући и Србе, налазили су се свуда између мађарских магната и мађарске сиротиње. Срби су имали једну битну и по национални развој срећну околност да су још у осамнаестом веку имали најразвијенију трговачку и занатску делатност, која је била нуклеус стварања развијеног грађанског слоја, који је био носилац српске секуларне просвете и културе. Овоме је погодовало и постојање сопствене црквене организације, такође значајне за просвету и национално самоодржање. Суштински, идеологију мађарских политичких старанака можемо сагледати кроз две осе – социјалну и државну. Странке су се делиле од оних које су заступале интересе латифундиста, магната, банкарског капитала и индустријалаца, преко оних које су тражиле аграрне реформе, до отворено социјалистичких група, склоних чак веровању у оправданост социјалистичке револуције. По државном питању постојала су два пола: један који је био задовољан аустроугарском нагодбом и био спреман да подржи пангерманске тежње Аустрије и Немачке, те други који је пропагирао пуну мађарску независност, самосталну унутрашњу и спољашњу политику, те ослонац на суседне подунавске народе. Индепендистичке тежње су биле базиране на идејама Лајоша Кошута, тада политичког емигранта.
Ради бољег схватања независне четрдесетосмашке странке неопходно је на кратко вратити се у период 1848. године, односно на почетке и узроке избијања мађарске револуције, те посебно на личност Лајоша Кошута, који је, иако у политичком изгнанству, био политички лидер овог покрета. Како би се открили прави узроци међунационалног сукоба 1848/49. неопходно је сериозније анализирати друштвено-економску ситуацију у Угарској у деценијама које су претходиле. Мађарска револуција спада у ред оних догађаја којима су национална идеологија и романтизам доделили историјску улогу која не одговара у потпуности фактографском стању. Круцијална чињеница за разумевање револуционарних гибању у Угарској је то што мађарско друштво није имало „свој развијени, напредни, грађански сталеж, који би требало да буде прави носилац истинске револуције“. Чувени мађарски историчар Сабо, који је први на научно утемељен, критички начин анализирао поменути феномен, закључио је следеће следеће: „Мађарска је стајала пред тешким проблемом, да без грађанске класе уведе оне институције које су свугде биле баш последица независног развитка грађанског елемента.“ Бечки владајући кругови су стратешки радили на томе да у Угарској не дође до озбиљнијег индустријског замаха, спречавајући и развој трговине и заната. Њиховом успеху у лимитирању развоја мађарског друштва, значајно су доприносили и рецидиви феудалне пољопривреде који су доминирали Угарском. Већину трговине и занатства су држали немађарски елементи становништва и странци. Недовољно развијен мађарски грађански сталеж је био клијентелистички зависан од угарске аристократије, ослањајући се, пре свега, на старе феудалне привилегије. Управо због зависности од постојећег система, мађарски грађански елементи су пре били склони конзервативизму него либерализму европских буржоазија. Главни антагонизам у Угарској је постојао између крупног и ситног племства.
У предреволуционарном периоду кључну улогу је имала победа националистичке политике Лајоша Кошута над политиком грофа Иштвана Сечењија. Гроф Сечењи је покушавао да уз помоћ националног расположења натера племство да почне да плаћа порезе. „Сечењи је свакако желео да Угарска постане модерна национална држава, али он је желео да она постане таква природним путем, без сукоба са царском владом“, сматрао је историчар Васа Богданов. Сечењи је презирао ситно угарско племство „упарложено у својим жупанијама“, тежећи копирању енглеског система, по коме би фундамент државе подупирао савез крупног племства и средње буржоазије. Заузевши водеће положаје у државним службама, крупно племство је, путем заокруживања свог земљопоседа, увећавало свој иметак на уштрб ситног племства. Овај процес је довео до стварања једне нове друштвене категорије тзв. „киснемесек“ – ситног племства, релативно сиромашног и лишеног било каквог утицаја на политичке процесе. Ситно племство је у револуционарним идејама нашло оружије за освету и компензацију. Сељаци у Угарској су живели у стању потпуне агоније. На сељаке се односио закон настао 1514. године, након гушења буне . До средине деветнаестог века сељаци на велепоседима су често батинани и подвргавани насиљу. Угарски сељак је за разлику од феудалца сносио већину пореских обавеза. Велику препреку реализацији Сечењијевог пројекта представљала је структура мађарског друштва у коме је било 600.000 племића са породицама, а свега 575.000 градских становника, рачунајући и сељаке пресељене у градове. Насупрот Сечењију, као „спасилац ситног племства“, политички је деловао Лајош Кошут, ситни племић без земље, Словак пореклом, чија мајка никада није научила мађарски језик. Сматра се да је Кошут лишен осећаја за реалност успео да наметне своје идеје мађарској политичкој елити. Као новинар који није имао шта да изгуби, користио се радикалном реториком. Подлогу за политички рад су му давала знања која је стекао проучавајући западноевропске политичке системе. Кошут је пропагирао мађарски национализам, сматрајући да пољопривредни посед није главни узрок подела у друштву, него дефицит националних осећаја. Његова кључна теза је била да је управо ситно племство супстанца мађарске нације, што је наишло на одличан пријем код припадника ове друштвене групе, који су су маштали о рестаурацији свог средњевековног утицаја, а противили се било чему што има стране примесе. Иако је реално имао мало заједничког са западноевропским радикализмом свог времена, Кошут је постао жива легенда широм Европе. „Угарска је, наводно, била мађарска национална држава. Та једноставна догма је донела рођеном Словаку Кошуту успех.
До мађарско-српског антагонизовања формално је дошло након разговора српске делегације на челу са Ђорђем Стратимировићем и њеног мађарског домаћина Лајоша Кошута, који је био кључна личност мађарске револуције, а тада се налазио на функцији министра финансија Угарске. Сматрајући да у Угарској може да постоји само једна мађарска политичка нација, Кошут је Србима негирао право на признање њихове народности и језика. По сведочењу Јована Полита, који се налазио у делегацији, након Кошутовог одбијања да призна српску народност, Стратимировић је брзоплето одговорио да ће Срби, ако Мађари не попусте, признање своје аутономије затражити на другој адреси, алудирајући на Беч. На Стратимировићеву опаску, Кошут је изјавио да ће српско питање „мач одлучити“. Упркос устаљеној традиционалној слици српске историографије да је овај конкретан догађај довео до крвавог мађарско-српског рата, узроци су много дубљи и сложенији, а поменути акт може се схватити само као непосредни повод, односно окидач. Такође, нереалне су и тезе о тобожњој вековној мржњи између Мађара и Срба, пошто је до овог размимоилажења, постојала сарадња, па чак и братимљење између српских и мађарских револуционара. У прилог овој тези говори и чињеница да је само деценију након револуције, у периоду Баховог апсолутизма, дошло до зближавања српских и мађарских демократских кругова у отпору према германизаторском режиму.
Током револуције 1848/49. односно мађарско-српског оружаног сукоба, деловало је да су заувек порушени сви мостови сарадње и комуникације између Срба и Мађара. Међутим непосредно пре него што ће царска Русија на позив Хабзбуршког двора анихилирати мађарске оружане снаге, дошло је до извесног помака. Тада је Кошут послао у Београд грофа Ђулу Андрашија, који је у то време заступао интересе мађарске револуције у Истанбулу. Иницијална Кошутова идеја је била да се Срби напокон признају као равноправан народ у Угарској, да влада Србије издејствује да се мађарска влада и војска повуку преко Војводине у Србију и одатле заједно са Србијом наставе рат против Аустрије. Андраши је тражио да се потпише уговор о пријатељстви и сарадњи између Србије и Угарске. Србија није била вољна да мења свој дотадашњи став, а у том тренутку Мађари су претрпели свој финални пораз код Вилагоша. Србија је ипак направила један уступак – дозволила је експонентима мађарске револуције да се преко њене територије повуку у Османско царство. Као политички емигрант, Кошут много већи значај даје Србима, а 1856. износи концепцију о стварању Дунавске конфедерације, у коју би поред Угарске и Србије ушле и Румунија и Хрватска. Такође сам Кошут током емигрантских дана позива и на благонаклоност мађарских политичких чинилаца према словенском питању, унутар угарских оквира.
Попут Кошутових следбеника, и либерални покрет војвођанских Срба, на челу са Милетићем, постаје државно правна опозиција политици Аустроугарске нагодбе, залажући се у потпуности за независност Угарске у односу на Аустрију, те решавање народносног питања у оквиру регионализоване Угарске. Током 1884. године, када је дошло и до озбиљних цепања унутар Српске народне слободоумне странке на нотабилитете (угледне умерењаке, опортунисте), радикале и либералну странку континуитета, до разних претумбација долази и у мађарским политичким круговима, па долази до спајања две сродне групе, дотадашњих незавишњака и четрдесетосмаша у јединствену Независну четрдесетосмашку странку. Ова станка ће бити специфична по својим бројним фракцијама, укључујући леву и десну струју. На подручју Војводине посебан значај је имала лева струја четрдесетосмаша. До кошутове смрти 1894. године он је сматран за инспиратора и идеолога овог покрета, па се често користио и термин кошутовци. Први председник ове странке је био Данијел Ирањи. Четрдесетосмашка странка је функционисала до 1945. године, а њен последњи председник је био чувени мађарски антифашиста и антинациста Винце Нађ, који након пораза фашизма није желео да приступи комунистичкој партији, па је емигрирао у Њујорк. Лево крило четрдесеосмаша предводио је и председник мађарске владе 1918. Миклош Карољи, прозападно оријентисани реформиста, који се током рата залагао за мађарско окретање леђа Аустрији и Немачкој. Карољи је покушавао да придобије новосадског српског радикала Косту Хаджија за улазак у прву владу независне Мађарске, а био је и први мађарски политичар, спреман да у договору са српским радикалима из Војводине, на челу са Јашом Томићем, одобри постојање Војводине као најшире аутономије у оквиру Мађарске, у чији би састав ушао цео Банат, јужна Бачка са Новим Садом и Шајкашком, те одређени делови средње Бачке. За нашу тему је значајан период деловања четрдесетосмашке странке од 1884. до 1914. године. Независна четрдесетосмашка странка је била водећа опозициона партија мађарским либералима, који су својом националистичком, али дуалистичком политиком владали Угарском. На изборима за Угарски сабор 1905. године четрдесетосмаши су добили до тада рекордних 165 од 413 посланика. Већ на наредним изборима, до којих је дошло након политичке кризе следеће 1906. године, четрдесетосмаши су победили добивши 253 посланика. Период њихове владе је трајао до 1910, након чега су поновно прешли у опозицију. Управо изборна победа је закуцала победу на леве и десне незавишњаке, при чему су десни уграбили власт. Десничаре су представљали Лајошев син, Ференц Кошут, и некадашњи првак католичке народне странке, Алберт Апоњи, познат по усвајању чувеног Апоњијевог законског чланка, који је довео до убрзаног помађаривања народности. Десно крило је суштински одустало од своје политике независне угарске, залажући се за чвршћи ослонац на пангермански, милитантни, геополитички фактор. Лево крило којим је руководио Ђула Јуст, а касније Михаљ Карољи, остало је доследно политици независне Мађарске, која би своје савезнике тражила међу Румунима, Србима, Хрватима и демократским државама западне Европе. Током Источне кризе, дошло је до прве дискрепанце између четрдесетосмаша и политике Лајоша Кошута. Наиме странка је постала перјаница тадашње антисловенске хистерије у Угарској, оглушујући о Кошутове емигрантске текстове, којима је захтевао сарадњу са словенским народима. Странка се оградила и од политике свог бившег председника, чувеног Лајоша Мочарија, који се борио за равноправност свих угарских народности. Мочари је био једини посланик своје странке, доследан овом становишту. Мочари је покушао да уз помоћ новосадских Срба 1887. добије нови мандат, али услед њихове политичке разједињености и фракционашења није успео, али је већ следеће године ушао у Угарски сабор, као независни посланик, гласовима карансебешких Румуна. Општа раједињеност, честе поделе али и поновне фузије четрдесетосмашке странке су додатно бујале у Војводини где је ипак значајнију улогу имало лево крило партије. За разлику од десног, које је заступало интересе средњег земљопоседа и джентрије, лево крило се залагало за малограђане и ситне поседнике, чиме се политички поклопило са Српском народном радикалном странком Јаше Томића, са којим је имало плодоносну сарадњу. Након што је Јаша Томић преклао Мишу Димитријевић, а Шома Вишонтаји му постао бранилац, српско-радикалско четрдесетосмашки односи су зацементирани. Подршку српских радикала уживао је и један Бачванин, Мартон Ловаси, који је од 1890. па све до после рата био у самом врху левог дела четрдесетосмашког покрета. Када су српски либерали донели одлуку да бојкотују изборе, радикали су изашли на изборе у јуну и јулу 1892. године. У турско-кањишком срезу кандидовали су др Емила Гаврилу, на чији избор су фокусирали своје снаге. Радикали су у старобечејском срезу решили да подрже Лајоша Мочарија и независну четрдесетосмашку странку, али је Мочари своју кандидатуру уступио мађарском незавишњаку Ференцу Кишбању. Српски радикали из Новог Сада су свим снагама подржавали и бившег либерала, а тада четрдесетосмаша, Шому Вишонтаија. Вишонтаји се борио против државне реформе српских аутономних органа, залажући се да о томе пре свега своју реч морају да дају српски радикали, а не бивши „нотабилитети“. Након избора 1906. године на којима је остарели Михаило Полит Десанчић био једини посланик Српске либералне странке, незавишњаци су покушали да оборе његов мандат, лажно га оптужујући да је фанатизовао српске бираче, терајући их у кикиндској цркви да се заклинју над иконом. Ова акција наравно није имала никакав посебан исход, сем блаћења остарелог српског либералног првака. На каснијим скупштинским седницама је управо Шома Вишонтаји оптуживао Полита за издајничко држање према Мађарској и Мађарима. Ово је имало посебну тежину обзиром да је независна четрдесетосмашка странка тада владала Угарском. До тријумфа радикалско–четрдесетосмашке сарадње је дошло након избора за српски црквено-школски сабор 1906. године, те радикалске, друге по реду победе. Тада су незавишњаци владали државом, а радикали српским аутономним органима. Државни апарат је допустио радикалима да буквално направе бројне финансијске прекршаје и недела унутар српске аутономије. Ово ће уједно, поред политичког, бити главни разлог за суспензију Српске народно-црквене аутономије 1912. године, две године након што су радикали изгубили изборе за црквени, а четрдесетосмаши за државни сабор.
Остави коментар