Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
Крајем 1904, под Свјатополк-Мирским, неспособним да убеди Николаја II да пружи озбиљније повластице или да настави Плевеову политику угушивања, борба против апсолутизма готово искључиво су водиле социјалистичке партије, интелектуалаца и земства. Те три групе опозиционара искористиле су период релативне слободе, која је настала после смрти Плевеа, прво да се организују и покушају да се уједине, затим да утаначе и јавно стилизују своје тражење политичких друштвених права, тада још сразмерно умерених. Како је Руско-јапански рат био све тежи, њихова организација је чинила нагли напредак; они нису сада сами да нападају аутократију. Нова чињеница која доминира целом 1905. годином јесте појава народних маса на политичкој арени. На дан „Црвене недеље” 22. јануара, први пут у историји Русије, а да то вође покрета нису ни предвиделе ни хтеле, народ оличен у радницима, ступа у дејство. Његова појава даје сваком опозиционом покрету нарочиту снагу и прави га опасним. И ако је апсолутизам упоран у својој непомирљивости, та чињеница тера га на низ уступака све више и више озбиљних. Манифест од 30. октобра 1905. јесте, иако га ни владајући нису ни предвиђали ни хтели, први уставни уступак дат од аутократије, а овај уступак повућиће сазивање прве царске Думе. Штрајк 22. јануара нису припремили интелектуалци или земство, већ петроградски радници. Његови иницијатори нису биле социјалистичке странке, већ свештеник Гапон, који у исто време док је имао чудан утицај у радничком свету, био је у личној вези са полицијом и министарством унутрашњих дела, те се може тврдити да је лично влада олакшала почетке револуције. Фебруара 1904. Гапон је постао председник пет „радничких удружења”, о трошку и под заштитом полиције. У „удружењима”, од њега повећаним на дванаест, био је скупио до 30.000 радника, врло дисциплинованих на које је он, благодарећи својој речитости, а такође и у извесној мери новцу који му је полиција давала да би задовољавао потребе својих група, имао најпотпунији утицај. Једанаест дана пре „црвене недеље”, представници радника су објавили штрајк у фабрици Путилов, и поднели своје услове чисто економске природе. Следећих дана штрајк је захватио друге фабрике. 20. јануара, 93.000 радника, у 74 индустријска предузећа није радило, а само дан доцније покрет је захватио 1614 предузећа и 250.000 радника. Гапон, је решио да употреби овај штрајк за циљ, на који полиција сигурно није мислила.
Посредством својих секција он је утицао на раднике да иду цару и поднесу му молбу у којој би му изнели своје жалбе. Та мисао да се обраћа цару, која није дошла ни од социјалиста ни од интелектуалаца, била је бачена само зато да је боље разумеју народне масе. Она подсећа на 17. век, на времена Алексија Михаиловича. Али текст молбе садржи политичка права сасвим савремена: сазив изасланика свих социјалних класа, увођење свих слобода, једнакост грађана под законом, амнестија политичких криваца, уступ земље сељацима, осмочасовни дневни рад, право штрајка итд. Завршава се једном чудном претњом: „Царе, ти се правиш глув на наше молитве, остаје нам само још да умремо ту, пред тобом”. Гапон је скупио, у току више јавних зборова 135.000 потписа. Да би се поднела молба цару, било је решено да 22. јануара дванаест хиљада радника, сакупљена из свих радничких квартова, управе се у свечаној поворци ка Зимској палати. Цар је био обавештен писмом да ако се у два сата не појави пред својим народом, губећи његово поверење сломиће моралне везе које га везују са народом и крв ће потећи. Цар се повукао у Царско село, а војска је постављена на свим местима где поворке могу поћи. Интелектуалци, предвиђајући покољ, траже начин да га спрече; њихови изасланици, угледни књижевници као Арсењев, Аненскиј и Максим Горки, узалуд посредују код Свјатополк-Мирског и Витеа, који не могу ништа да учине; сутрадан ће они бити затворени под оптужбом да су хтели саставити привремену владу; радници, у редовима, крећу из предграђа ка центру вароши. Они носе иконе и цареве слике, да би показали верност манифестаната владару. Они су сигурни да ће бити примљени и очински саслушани од цара. Али не иду далеко. Свуда, где се год приближе трупама, дочекани су пушчаним метцима. То неочекивано пушкарање прво их запрепашћује, затим их обузима паника видећи како падају мртви и рањени; беже у гомилама, гоњени војском и ужасне сцене убијања догађају се, у којима и невини пролазници деле судбину манифестаната. Гоњење и пушкарање протеже се дубоко у ноћ. Гапон, који је на челу једне групе дошао чак до саме Зимске палате, пао је од првог плотуна; спасен од пријатеља, могао је неколико дана доцније пребећи преко границе. На ређим местима, радници, повративши се од страха, покушавају да се одупру; на Васиљевском острву покушали су да подигну барикаде. Али уопште узевши, демонстрација је сачувала мирољубиви карактер, и насиље извршено од трупа само је тиме очигледније; 1000 погинулих и толико рањених биланс је тога дана, кога су назвали „црвеном недељом”.
„Црвена недеља” отвара један нови период борбе између опозиције и владе. Влада се решава да покаже „чврстину”. Понова се образује место генерал-губернатора Петрограда, и оно се поверава Д. Ф. Трепову, сину некадашњег шефа полиције, погинулом од метака Вере Зазулич. Трепов је већ на томе месту развио велику енергију у борби против револуције у Петрограду; он наређује растурање радничких удружења и хапси много интелектуалце. Као што Гапон после 22. јануара признаје да га је хтео подићи, тако је царев углед у очима народа непоправљиво срушен. И најмирољубивији грађани, који су дошли на трг Зимске палате да чују цара или да „умру” вратили су се кућама као револуционари. Неколико дана доцније, када је цар схватио ситуацију у којој је, Трепов је изабрао у фабрикама тридесет четири сигурна радника, објаснио им како треба да се понашају пред царем и одвео их у Царско село. Николај II их прима, изјављује им свој „опроштај”, моли их да се „стрпе” и да ће „предузети мере”. После аудијенције, сервиран им је ручак, али кад су се вратили у Петроград, више њих били су нападнути од радника из престонице. Не само да маса варошког грађанства прилази одједном револуцији, већ као губернатор, у циљу репресалија прибегава често протеривању радника у њихова села, револуционарне тежње улазе убрзо и у сеоску средину. Уз радничке штрајкове, који су све бројнији после „црвене недеље” и шире се на готово све индустријске центре у земљи, нарочито на оне у пограничним крајевима, у Пољској, на Кавказу, западним губернијама, појављују се сада и аграрни немири који избијају већ од месеца марта у свим губернијама. И интелектуалци напуштају свој мирољубиви став и не манифестују више морално неодобравање против напада оружаном руком на жандарме и терористичке атентате који постају све чешћи. Један од тих је и атентат социјал-револуционара И. Каљајева који бомбом убија великог кнеза Сергија Александровича, 17. фебруара, у непосредној близини његове палате у Кремљу. Најозбиљнија последица „Црвене недеље” није у томе што је изазвала терористе на атентате, већ што је ујединила све опозиционаре, екстремисте и најумереније против владе. Многобројна груписања се обављају, и да би избегла репресалије власти, они узимају облик професионалних или техничких „удружења”. Вероватно, тај је начин организовања мање погодан него политичке странке, али ако су се руски интелектуалци, вођени својим инстинктом, задржали баш на том прелазном облику, значи да је било још рано мислити на стварање правих странака. Прва груписања су дело универзитетских људи и адвоката.
У Петрограду, погреб једне од жртава „Црвене недеље” служи као изговор за једну манифестацију организовану од његових другова и професора. Затим кад је Универзитет, који је сутрадан 22. јануара био затворен, био поново отворен, његов савет решава да не почне са часовима. Крајем јануара 16 чланова Академије наука, 124 професора и 201 приват. доцент Универзитета потписују, у име руских научника, једну изјаву која се завршава са потврдом да је „слобода” науке непомирљива са савременим руским социјалним режимом. 20. фебруара на једном састанку, одржаном на универзитету, студенти и професори жигошући „злочиначку авантуру” руско-јапанског рата и „крваве догађаје од 22. јануара, изјављују да су солидарни са радницима и интелектуалцима; траже сазив Уставотворне скупштине изабране општим правом гласа, општу амнестију и право националних мањина на аутономију. У априлу су створена три разна удружења професора више, средње и ниже наставе. Сутрадан се адвокати скупљају на броју, њих 325, и пошто су дискутовали читаву недељу дана, изјављују своје симпатије радницима, именују једну анкетну комисију о недавним догађајима, и организују протесни штрајк од 8 дана. Крајем јануара, савет адвокатског реда прима предлог, у коме се изјављује, да промена политичког режима потребни је услов за правилни рад правде. Почетком марта представници правосуђа обе престонице и многих покрајинских градова слажу се да се позову на општу скупштину адвокати из целе Русије. Они се састају 10. априла; Треповљеви људи траже да се скупштина закључи, али она не прекида своје седнице. Готово 200 делегата, који учествују на њој решавају да организују једно професионално и политичко удружење, да пропагирају идеју у корист Уставотворне скупштине и да се изјаве солидарни са свима партијама и групама револуционарним или опозиционим. Констатујући да имају сви један заједнички уставобранилачки програм из изјаве делегата земства од 21. новембра 1904, али јако проширен и изражен много снажнијим речима — они се организују у „Савез удружења”. Штампа се уз опште стање духа, и упркос тиранији цензуре и административне самовоље, удружује са опозиционим покретом. То стање духа тако је јако и тако једнодушно, да се збиља и не примећују ограничења која су му наметнута; штампа се служи таквом слободом израза као никада раније. Не само либерална штампа већ и сама конзервативна штампа попушта општем покрету. Тако и либерални лист „Рус” Алексија Суворина – сина, објављује чланак под насловом „Озбиљни тренутак” са мотоом: „Још има времена”, који чини снажан утисак. Пошто је изјавио, цитирајући Бизмарка, да „интерес државе захтева промену установа, „каже да је час промене куцнуо за Русију и оптужује неактивност владе. Тако исто и реакционар кнез Мешчеркин признаје потребу „удруживања са народом” и изјављује отворено: „Захвалимо Богу што смо тучени од Јапанаца, јер би наша победа под ловором сакрила отворене ране.”
Дана 24. јануара, у једном извештају комитету министара, Вите, пошто је дао страшну слику злоупотреба локалних власти, тражи ревизију свих закона који се односе на заштиту јавнога реда, и цар даје своју сагласност. Али не чини се никакав покушај да се укину означене злоупотребе. Једна комисија, у коју либерални књижевници нису хтели да уђу, образована је 23. јануара / 5. фебруара да би се поправило законодавство штампе. Њен председник, Кобеко, припадник је слободе штампе. Али док се комисија упиње да обори административну цензуру, листови и даље трпе кињења власти, и Царски савет још повећава власт министру унутрашњих дела коју овај има над листовима. Указ од 25. јануара обећао је да ће остварити строго одвајање законодавних и извршних власти, и одлучио да сваки законодавни акт има да буде обавезно потврђен од Царскога савета и обнародован од Сената. Али министри настављају да издају декрете потписане од цара, који добијају снагу закона. Једна комисија је именована да постави слободу савести, али она не успева ништа. Широки програм радничког законодавства био је означен од Витеа, али комисија која је прегледала тај нацрт, под председништвом Коковцева, није успела за шест месеци да уреди ни један једини пројект закона. 29. јануара / 11. фебруара, као последица догађаја од 22. јануара, образована је једна нарочита комисија, у којој су били присутни и бирани делегати радника, под председништвом Шидловског. Али пошто су 420 радничка делегата скупљених 17. фебруара / 2. марта тражила лични имунитет и слободу говора за комесаре, потпуно и верно објављивање пресуда, као и поновно отварање радничких удружења забрањених од владе, цар наређује да се та комисија растури, што изазива један нови штрајк у Петрограду. Неодлучност власти појављује се чак и у избору новога министра унутрашњих дела. Свјатополк-Мирскиј, разочаран, слаб, неспособан за акцију, исцрпео се. Готово као посматрач присуствовао је догађајима 22. јануара и следећих дана. Већ је одавно он желео да дâ оставку, али није било лако заменити га. Одлази 15. фебруара ишчезавајући са политичке позорнице, а да нико то није ни приметио. На савет Трепова, цар му поставља за наследника Буљигина, који је био сарадник великог кнеза Сергија Александровича у генерал-губернаторству Москве. Тај некадашњи губернатор Калуге и Москве није обичан чиновник, покоран наредбама претпостављених. Он има изглед великог господина. Али он неће да служи сумњивим циљевима ултрареакционара, још мање неће остварити реформе. Његово постављање није једно решење, то је само одлагање. Као ни влада, ни он нема програма, ни план акције. Прави господар ситуације није он, већ генерал губернатор Петрограда, Трепов, који ужива лично поверење цара. Ипак, појачање револуционарног покрета приморава владу да нешто учини. Чак и конзервативци траже то. Они неће ни уставни режим као либерали, ни Уставотворну скупштину као радикали, већ они се најрадије придружују идеји да се успостави стара руска московска установа из XVII века Земскиј Сабор. Они мисле, да ако је цар приморан да ступи у везу са представницима земље, ови не морају бити представници интелектуалаца, па чак ни племства зараженог либерализмом, већ нека то буде са представницима народних маса, сеоских класа, које чине 85% рускога народа. Сељаци су, мисле они, конзервативци; они желе својину; они се држе чврсто старих традиција и неће издати цара. Зашто да се не обрати непосредно њима, занемаривши више класе? Међу њима власт ће наћи подршку, која јој је огромно потребна. Овако схватање народног представништва у сагласности је са принципима апсолутизма: као у XVII веку, могуће је да народ да своје мишљење и да цар реши. Умерени конзервативци изјашњавају се 4. новембра 1904, заједно са мањином делегата земства, које предводи Жипов, за једну саветодавну скупштину; а иза њиховог мишљења цар, који неће да се одрекне аутократије забарикадираће се да би одолео све више растућим захтевима већине у земљи. Извесни министри схватају да ситуација тражи од цара држање и изјаве много јасније. Од 30. јануара 1905, на крају свог недељног извештаја, министар пољопривреде Ермолов оцртава Николи Другом узнемиравајућу ситуацију Русије, необично узбуђење које обузима друштво, побројава жалбе разних група, указује на потребу да добровољно узима концесије да би избегао несрећне последице, и истиче сјајну прилику да император буде други „Цар ослободитељ” Русије. После малог одупирања Николај пристаје да сазове једно народно представништво и упућује Ермолова Витеу; али ни петнаест дана доцније он још ништа није учинио. 31. јануара / 13. фебруара Ермолов се враћа на исту ствар једним новим мемоаром. Цар сазива приватну конференцију и под његовим председништвом већина нагиње његовом мишљењу. 16. фебруара Николај изјављује министрима да је решио да се сазову посланици, али задржава право избора погодног тренутка да то објави царским расписом. Познајући царев карактер, Вите ставља извесне примедбе, најзад ућавши. Три пројекта Царског расписа предата су цару и још петнаест дана пролазе.
Ујутро, 18. фебруара / 3. марта, уочи годишњице ослобођења сељака, згодне прилике за публиковање „ослободилачке” царске обзнане, министри су се изненадили када су нашли у „Владином веснику”, уместо очекиване обзнане, један манифест са потпуно супротним идејама. Тај манифест оптужује изазиваче нереда који ударају на темеље државе, посвећене црквом и потврђене законима, кидају везе прошлости и садашњости, и надају се да створе нову државу на темељима туђим Русији. Пошто је подсетио, да је убиство великог кнеза Сергија Александровича „дубоко ранило народна осећања”, изјављује своје владарско поверење у пожртвовање свога вернога народа као и у помоћ „добронамерног” грађанина. Он сматра да је за сада најважније сломити тврдоглаву отпорност спољњег непријатеља и „ишчупати корење побуне” у унутрашњости земље; кад тај циљ буде био постигнут и духови умирени, моћи ће се посветити „обнављању моралних чинилаца народнога живота”. На завршетку он призива благослов Божји на „учвршћење темеља стварне аутократије”. У овом документу, који је цар, не питајући никога, послао право у руке министру правде, цео свет је препознао одмах идеје и стил Победоносцева. Истог дана министри присуствују у Царскоме селу, под председништвом цара, недељној седници министарског савета. После неколико тренутака неугодне тишине, Коковцев помиње потребу за умирењем страних поверилаца, Ермолов и Бугилин покрећу питање обзнане и траже да се има објавити без одлагања. Цар одговара расположено, да обзнана још није готова; ниједан пројект, који му је дат, није га задовољио. После ручка, министри поново покрећу исто питање и изјављују да не одговарају за одржање реда и безбедност особа које су „под претњом”, тј. изложене бомбама. Цар није крио своје нестрпљење: „Могло би се помислити да се бојите револуције”, рече Буљугину. „Сире, револуција је већ почела”, одговорио је овај. Тада Никола извади из џепа пакет обзнане коју је лично саставио служећи се са она три поднета пројекта. Он га прочита и пошто га министри одобрише, потписа га, датирајући као да је манифест објављен тога јутра, 18. фебруара / 3. марта. Тако су се истог дана појавила два акта, која би била у контрадикцији, да цар није у други унео извесне резерве које му умањују „еманципаторску” вредност. Обзнана, стварно, објављује да ће „најдостојнији”, обасути поверењем народним „бити позвани да учествују „у претходним радовима на законодавним пројектима”. Али, додајући да ће те реформе бити увођене само „уколико буде била потреба за њима”, и под условом да не кидају „везе са историјском прошлошћу”, као и да одрже „непоколебљиви карактер основних закона” он чудно сужава улогу посланика, већ иначе мало „уставну”. Ако и упућује неколико похвалних речи скупштини племства, земству и разним социјалним организацијама, које су пожеле срећу императору приликом рођендана царевићевог, он не говори ни речи о њиховом тражењу политичких права ни жељама јавнога мњења.
Међутим, обзнана баца потпуно у заборав манифест код јавног мњења. Без сумње, у дубини своје свести, либерали су убеђени у неискреност цареву, а радикали не верују ни за тренутак да он може да буде способан да искрено даје уступке. Али штампа ликује јер има интереса тумачити полу-уступке отете од цара у смислу народних жеља. Директор „Новое Времја” Суворин „плаче од радости, осећа се подмлађен” и тврди да од тога „историjскога дана ничу крила Русији” и истина је, у пркос манифесту. Од изјаве делегата земства новембра 1904, ова обзнана бележи најважнији корак на путу ка уставном режиму. Обзнана не утврђује начин сазивања „најдостојнијих” који имају да представљају народ. Он поверава ту бригу једној комисији, којој председава Буљигин. Али влада, коју више занима свршетак битке код Мугдена, ни најмање се не жури да образује ту комисију. Многобројни административни и социјални организми траже, преплављајући Буљигина пројектима, да буду у њој заступљени. 25. марта Буљигин изјављује једној делегацији Општинског већа у Москви, да ће представници градова и земства бити у њој. 31. марта званични коминике објављује да ће, поред представника владе и „личности, познате са своје активности учествовати”. Петнаест дана доцније, нови коминике одређује тачно да ће цар именовати комесаре. 19. маја изјављује се да су „претходни радови” готово „завршени”, и да се треба „надати” да ће комисија бити сазвана за 28. јуни. Најзад, после три месеца, комисија није још позвана; не зна се чак ни ко је сачињава. Пошто се чуло за Мугден, дознаје се и за Цушиму. Пред новом експлозијом јавнога протеста, влада жури да објави да „комисија” Буљигина неће бити сазвана, и да би се добило у времену, министров пројект биће директно предан на испитивање министарском комитету и Царскоме савету, као и на потврду императору. Од 26. маја до 8. јуна министарски комитет студира, на брзину, двадесет и пет првих чланова пројекта, чија садржина почиње одмах да се препричава у народу. Тај пројект даје пуно право скептицизму либерала у погледу на двосмислену обзнану од 18. фебруара до 3. марта. Иако он предвиђа Думу, она је у ствари само скромна саветодавна скупштина, која неће дати народу да управља његовим суверенитетом. Њена законодавна улога биће ограничена на припремање законских пројеката, који, да би били завршени, треба да буду примљени од Царскога савета и санкционисани од императора. У буџетској материји, она ће имати само саветодавни глас, а питања која се односе на народну одбрану, биће изузета из њене компетенције. Начин гласања узеће се из принципа поделе класа и подсећаће на изборни закон земства из 1864. године.
Влади није више могуће да силом уништи револуцију, која је већ пољуљала снагу аутократског режима, гарнизони су слаби и мало сигурни, а активна војска није се још вратила из Манџурије. Ни стварни диктатор, Трепов, значајни људи какви су остали министри, нису у стању да умире земљу. По општем мишљењу званичног света само један човек може то да успе. То је Вите, који зато што је закључио Портсмутски мир, добија титулу грофа и враћа се из Америке као победник. И Николај II пристаје да прими њихово мишљење. Дана 22. октобра Вите предаје цару једну представку у којој изјављује да треба изабрати једну од две могућности: или васпоставити јаку диктатуру да би се угушила буна, или „подарити установе и признати уставну организацију која би одговарала политичким жељама јасно израженим од већине руских друштава и која би стварно јамчила солидност грађанских слобода народу. Он не крије да прва солуција њему не даје никакав изглед на успех, а на другој нарочито остаје, на ономе што он назива „законити ред” из страха да изговори реч „уставност”, која је одвратна цару. Да би се поставио тај ред, он мисли да треба дати јединство владином делу и дати доказа потпуне искрености у остваривању обећаних реформи, осигуравајући слободу избора у царској Думи, имајући поверења у народно представништво и поштујући његово достојанство. Присни пријатељи двора раде на томе да акт који би дао слободе не буде потписан од Витеа; доброчинства додељена народу од цара, тврдио је Трепов, има да буду објављена у манифесту самога цара, да би тако подигла и његов престиж. И цар је за то, и тражи од Витеа нацрт манифеста. Тај нацрт њему је предат у Петерхофу 28. октобра. Пошто му се не допада, он одређује Горемикина и Барона Будберга да саставе два друга у којима више није реч о давању права законодавства Думи и који, у место да овлашћују владу да бди на увођењу обећаних слобода, објављују само давање права слободе народу — жели се, као што му је казао Трепов, да слава тога давања права озари цара, а не „председника будуће републике”, како већ зову грофа Витеа на двору. Вите, коме цар шаље оба нацрта, одговара да писац примљеног нацрта треба да се именује за председника савета. Како у то време влада општи штрајк, он је потребан на двору и 30. октобра поново је позван у Петерхоф. Цар је увек неодлучан, али велики кнез Никола Николајевич, престрављен железничарским штрајком и уплашен идејом да ће бити именован за диктатора, прети да ће се убити ако цар не потпише манифест састављен од Витеа. Тада се цар решава и потписује манифест 30. октобра. Овај манифест, који без обзира на многе непотпуности, отвара прву пукотину на апсолутној власти царевој, и због тога Николај неће никада опростити Витеу што га је терао да потпише да „намеће влади дужност да изврши чврсту вољу цара”:
1) „да уступи народу сигурну грађанску слободу, основану на стварној личној слободи, слободи савести, слободи речи, збора и удруживања”
2) да „призна непоколебљиви принцип којим никакав закон не може ступити у важност без одобрења царске Думе, и да осигура изабраницима народа могућност да стварно саучествују у контроли законитости дела „власти”
3) „дозволити да учествује на изборима Думе — не одлажући већ заказане изборе и у колико престојећи сазив Думе то буде дозвољавао — класе народне, које су до сада биле потпуно лишене права гласа, остављајући новом изборном закону бригу да развије принцип општег права гласа”. У своме извештају, објављеном у исто време кад и царски манифест, Вите подвлачи услове помирења власти и народа. По његовом мишљењу нереди нису ни ефекат пропаганде екстремиста, ни последица местимичних недостатака режима, већ резултат „жеље целога рускога друштва да добије законски поредак основан на грађанским правима”. Не чекајући да Дума озакони ново стање ствари, потребно је одмах остварити главне принципе „слободу штампе, савести, збора, удруживања и личну слободу”, као и једнакост свију грађана пред законом „ма које били вере и националности”. „Влада ће затим имати за дужност да постави законски поредак, сагласан јасно израженим политичким жељама већине у земљи”. Како је немогуће да земља од 125 милиона становника који припадају разним народностима, прими и прилагоди се од једном принципима новога облика владавине, то је „неопходно потребно створити једну владу хомогену и са истим циљем”. „Влада не треба да прави сметње решењима Думе.” „Пословник Думе може се мењати и допуњавати, уколико се буду појавили њени недостаци, а и према потребама.” Исто тако је неопходно увести у царски савет изабране чланове како би се остварили „правилни односи између те установе и Думе.” Најзад, да би се оствариле све ове мере треба, борећи се против „свих радњи које отворено прете друштву и држави, ослонити се на закон и на присну везу са умереном већином друштва”, и показати се „веран и искрен” у примењивању нових закона. Очевидно, Вите намерно подвлачи све шупљине режима. Како ниједан услов који он набраја неће бити остварен, његов извештај објашњава унапред зашто манифест од 30. октобра није донео смирење.
Након гушења револуције 1905. године под притиском државне репресије долази до само краткотрајног смиривања ситуације која се убрзо почиње погоршавати по владајућу елиту. Током 1910. године Русију потресају само 222 штрајка и од тога је било 8 политичких. Већ 1913. године број штрајкова је 2404 и од њих полиција као политичке оцењује њих 1034, а само у првом делу 1914. године (до августа) имамо 3534 штрајка од којих је 2565 поличких. Све у свему Русија се у тренутку избијања рата налази у предреволуционарном раздобљу, али чак ни цар тога није свестан јер му полиција у извештају из 1913. године јавља да се број немира смањује и како нема опасности од револуције јер се сви проблеми могу решити без помоћи војске. Цар Николај II је од лета 1915. преузео врховну команду над руским снагама у рату, а државне послове препустио је својој супрузи, царици Александри и Распућину, дворском свештенику који је уживао њихово велико поверење. Због Николајевог апсолутистичког владања земљом, Дума и влада нису имале никаквог политичког утицаја. Дума је била формирана од Напредног блока којег су чинили либерали и парламентарна већина, а окупљао је 2/3 Думе. Они траже амнестију за политичке затворенике и састављање владе од њених чланова (јер желе партиципирати у власти) што цар одбија и распушта Думу 1916. године. Након што је парламент поновно сазван, цар није направио реформе које је тражио Напредни блок па се криза продубљује. Дума га оптужује за велеиздају. Долази до пада владе због оставке министра спољних послова Сазонова, па Николај II за премијера поставља Штирмера а за министра унутрашњих послова Протопопова, који су обојица Распућинови људи. Због самовоље у избору чланова владе и вођењу рата крајем децембра 1916. незадовољство бива све веће. Цар и царица губе потпору радништва и сељака (због војне мобилизације без критерија и због заустављања производње), аристократије (која тражи смену Распућина) и генерала (нису одани због неслагања око рата). Владајући су очекивали немире грађана, но не у већој мери, па је покрет маса изненадио власт која није сматрала да треба припремити војску. Дана 8. марта 1917. у Петрограду избијају немири због кризе у снабдевању хлебом која је настала због диверзије на железници. Након што су се два дана окупљале по фабрикама и улицама, масе крећу према центру узвикујући „Доле апсолутизам!“ Напредни блок у Думи покушава искористити догађаје изазивајући оставку Владе која пада након једва 48 сати. Револуционари заузимају Фински колодвор и ослобађају политичке затворенике (мењшевике) из Петропавловске тврђаве. Након што је нестала службена власт, формирала се нова подељена власт између Извршног комитета Думе којег чини либерална буржоазија (има више утицаја у владању па премијер постаје кнез Лавов, а министар спољних послова Миљуков) те Совјета радника и војника – социјалисти. Они се разилазе у стајалиштима. Совјет тражи тренутну абдикацију цара, а одбор Думе тражи наметање цару нове владе по властитом избору, али не и абдикацију. Заједничко решење пронађено је поделом министарства између двеју страна, а одбор Думе пристао је тражити абдикацију цара у корист неког другог члана царске породице. Дана 16. марта Николај II се одрекао престола у корист свога брата, кнеза Михаила. Међутим, Михаило следећи дан у Думи није добио подршку целе власти, већ само буржоаских либерала. Михаило схвата да царство нема будућност те сам потписује абдикацију. Дана 17. марта, Русија је постала република.
Цар је након Фебруарске револуције заједно с породицом интерниран прво у Царско село, а након што му је Уједињено Краљевство ускратило азил, у Тобољск. Када је избила Октобарска револуција царска породица је премештена у Јекатеринбург, где је 1918. побијена. Дана 17. јула 1918. године, цар Николај II и његова породица су убијени у подруму куће у којој су били премештени. Цар и његова породица су били пробуђени у 10:30 увече, и речено им је да се обуку, након чега су били одведени у мали подрум где су им рекли да ће да их сликају. Уместо фотографа, Црвена гарда је стала на врата. Уровски, који је био део Црвене гарде је рекао „Морамо да вас упуцамо сада” и упуцао је цара са револвером на краткој дистанци, царицу Александру, престолонаследника Алексеја и четири његове сестре. Такође је упуцао и куварицу, кућну помоћницу, доктора и њиховог пса Џимија. Пре него што је свануло, њихова тела су била превезена камионом у напуштен рудник, где су пажљиво исечени на комаде, натопљени бензином и упаљени. Веће кости су биле растопљене у сумпорној киселини. Било је проглашено да „свет никада неће сазнати шта смо урадили са њима”. Убиство царске породице је послало ударни талас ужаса кроз владајуће породице Европе. Убиство Романових је била дефинитивна изјава сталног одбијања старог режима. До дана данашњег постоје расправе око тога зашто је царска породица била убијена. Троцки је касније признао да је извршење убиства Романових имало већу поруку. Он је рекао да је „убиство цара и његове породице било потребно не да само уплаши непријатеља, већ и да уздрма наше редове, да се покаже да нема повлачења у старе мисли”.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Kenez, Peter, A History of the Soviet Union From the Beginning to the End, Cambridge University Press, 1999.
Миљуков, Павел, Историја Русије, Београд, Народна култура, 1939.
Остави коментар