Аутор: Милан Вукелић[1]

Апстракт: Eвропа се од свог настанка суочавала са бројним турбуленцијама попут економских криза, демографских проблема, идеолошких сукоба, ратова који су оставили бројне последице… Упркос томе, Европа је имала довољно снаге и мудрости да се избори са свим недаћима и да постане најсавршенија цивилизација данашњице. Међутим, мишљења смо да се последњих година Европа суочава са можда и највећим изазовом, а то је масовни прилив миграната који прети да потпуно исламизује Стари континент. На питање да ли је исламизација Европе мит или стварност, није тешко одговорити. Европа се исламизује кораком од седам миља, пред нашим очима, а ми, како тренутно ствари стоје, нисмо способни да се томе одупремо. Чак је и Далај Лама, тибетански верски лидер, познат као симбол толеранције, упозорио Европу да ће због масовног прилива миграната постати исламска.

Пажљивом анализом, у наредним редовима покушаћемо да понудимо одговоре на питања која су од круцијалне друштвене и политичке важности и која су тема расправе у готово свим европским земљама, а то су: да ли је могућа асимилиција муслиманског становништва у Европу, како је дошло до масовне исламизације европског континента, које су последице такве ситуације и шта чинити у будућности. Овим проблемом бавили су се бројни истраживачи широм света, али мишљења смо да конкретне закључке могу дати искључиво политиколози религије[2].

Кључне речи: Европа, Европска унија, исламизација, религија

Према подацима Пју истраживачког центра (Pew Research Center) током 2016. године у Европи је било 25.770,000 муслимана, што је 4.9 % укупног европског становништва. Највише их је у Немачкој 5.720,000, а следи је Француска са 4.950,000, Енглеска са 4.130,000… Аналитичари Пју истраживачког центра, чије су процене за свако поштовање јер су се до сада показале као врло поуздане, будуће миграције у Европи поделили су на три нивоа: нижи, средњи и висок ниво. У случају да ниво миграција у будућности буде на најнижем нивоу, до 2050. године у Европи ће живети 35.770,000 муслимана или 7.4 %. Ако ниво миграција буде на средњем нивоу до 2050. године број становника исламске вероисповести у Европи биће 57.880,000 тј. 11.2% становништва. У случају високог нивоа миграција, на европском тлу до 2050. године живеће 75.550,000 што је 14 %.[3] Ови подаци су заиста фрапантни и доказују да Европа треба добро да размисли о својој будућности.

Прво питање које морамо поставити јесте да ли муслимани ако су истински верници и ако практикују основне фундаменте своје вере, могу прихватити европски политички и културни модел.

Ислам је вера која данас окупља скоро 2 милијарде људи и она је као таква за свако поштовање. Међутим, ислам није само религија већ и много више од тога. Она је идеологија, комплетан поглед на свет и немогуће ју је одвојити и политике. Уосталом и сам ајтолах Рухолах Хомеини, вођа чувене Иранске исламске револуције рекао је: „Онај ко тврди да је религију одвојити од политике, тај је незналица и не познаје ни ислам ни политику“[4]. Поједине политичке елементе који су везани за Европу, исламска религија гледа потпуно другачије и једноставно их не може прихватити. Ту пре свега мислимо на:

Појам државе

У евроамеричкој политичкој теорији и пракси држава представља апарат за принуду, која под претњом примене силе приморава грађане да се понашају по одређеним правилима.[5] У исламу, виђење овог појма је потпуно другачије. У исламски организованом друштву, све се врти око религије па су и право и држава потпуно у њеној функцији, или како би Арапи рекли „дин ва даула“ тј. на српски преведено – и вера и држава.

Муслимани, да би се у потпуности остварили као верници морају живети у јединственој исламској држави-халифату, која неће имати границе и у којој ће се владати по шеријатском верском праву.[6] О томе, један од најзначајнијих исламских политичких лидера шејк Бакер ал Садр каже: „Исламска држава није само неопходност верског закона, већ поред тога и неопходност цивилизације. Она чини једини пут који омогућује процват људских могућности у исламском свету и његово уздизање на њему својствен природни ранг, на висок ниво људске цивилизације, исто као и његово ослобођење од свих форми расула, опчињености и лутања.“[7] Професор Факултета исламских наука у Сарајеву, Фикрет Карчић, каже: „Сматра се да је право у исламу исто што и теологија у хришћанству, најтипичнија манифестација верског учења. За муслимане право није само елемент укупног исламског учења већ и његов функционални израз.”[8] Право је функционални израз ислама. Без права нема ислама. А права нема без државе. Дакле, нема ислама без јединствене исламске државе.[9] Дакле из наведеног се види да муслимани, пристигли на територију држава ЕУ, ако су искрени верници, никада не могу прихватити уставни и правни поредак држава домаћина, јер је супротан исламском учењу.

Виђење демократије

Демократија је свакако један од најзначајнијих темеља европских држава. Заснива се на суверенитету народа или човека, владавини већине и праву мањине да се изрази и према мишљењу бројних политиколога, она јесте и мора бити политички систем.[10]

Један од твораца ЕУ бивши министар спољних послова Француске, Роберт Шуман (1886-1963) по убеђењу неоспорни демократа, у свом делу „За Европу“, каже следеће: „Демократија ће бити хришћанска или је неће ни бити. Антихришћанска демократија биће карикатура која ће потонути у тиранију и анархију.“[11] Дакле, његова порука је и више него јасна. Без хришћанских вредности неће бити ни демократије.[12]

За разлику од поменутог Роберта Шумана који је сматрао да демократија мора бити хришћанска, муслимани имају другачије виђење овог појма. Међу исламским учењацима о овом политичком појму, већ дуго времена се води полемика. По исламу, једино Бог има легитимитет да влада и њему припада сва власт, а људи су само Божији намесници на земљи. Сама реч демократија означава владавину људи, што је за ислам неприхватљиво.[13]

Рецимо, турски социолог и публициста Али Булач у свом делу „Ислам и демократија – теократија и тоталитаризам“ истиче да је демократија искључиво резервисана за Запад.[14] Његово мишљење дели и бивши краљ Саудијске Арабије, Абдул Азиз бин Фахд, који каже да је демократија западна институција и да је страна исламу. Као пример наводи систем избора за који нема места у исламу, већ се владар одређује на основу договарања и саветовања.[15] Такође, има и исламских теоретичара који имају и либералније виђење појма демократија и сматрају да је ислам не треба у потпуности одбити. У принципу, они појму демократије дају само другачији назив као нпр. шурократија, теократија или исламократија.[16]

Појам секуларизма

Готово све земље Европе уређене су по секуларном политичком моделу који инсистира на потпуном раздвајању вере и државе. Појам секуларизам (помиње се често и као лаицизам) настао је у европској политичкој теорији и пракси и подразумева да је религија приватна ствар појединца и да она не сме утицати на јавну власт. У овом својству први пут је коришћен при преговорима за Вестфалски мировни уговор (1646-1648), у вези са одузимањем црквених имања.[17] Дакле у европским земљама секуларизација је услов за успостављање модерне демократије и „без јасног свођења религије на поље приватности није могуће остварити све оно што је као идеал записано у најзначајнијим документима ОУН.[18] Додуше, питање је колико је тај секуларизам у европским државама у пракси спроведен. Узмимо пример Енглеске која је формално секуларна земља, а краљица је поглавар англиканске цркве, Устав Шпаније нпр. у члану 12 наводи да краљ мора бити римокатолик…[19] Такође, однос према секуларизму има и теолошку основу… На основу живота Исуса који је имао индиферентан однос према држави, теолошки је оправдано створити секуларно друштво. С друге стране, муслиманима је узор пророк Мухамед, који представља пример како сваки верник треба живети. Дакле, они морају опонашати његове поступке ако желе да обезбеде спасење и вечни живот. Лик Мухамеда, за муслимане је оличење државе, он је био и „веровесник, првосвештеник, шеф државе, врховни судија и командант војске.“[20] Према томе, муслимани по узору на оснивача њихове религије, ако су истински верници, морају живети у јединственој верској држави и никако не могу прихватити једнакост са хришћанима.[21]

С друге стране, многим исламским земљама није потребан никакав Устав нити закони, јер све што је потребно за функционисање друштва налази се у Курану.[22] Чак и оне земље које су се формално водиле као секуларне (попут Банглдеша, нпр), после Јунског рата 1967. године, који је исламски свет водио против Израела и који је један од најтежих пораза муслимана, масовно су прихватиле чак и исламски фундаментализам, јер су пораз од Израела схватили као казну од Бога, због одступања од вере.

Следеће питање које је нужно поставити јесте како је дошло до масовне исламизације европског друштва.

Недостатак радне снаге у Европи

Jедан од горућих проблема Европе јесте велико опадање стопе рађања. У исто време привреда Европе, посебно у водећим земљама ЕУ се све више развија и она као таква готово вапи за радном снагом. С тога су развијене земље Европе приморане да радну снагу увозе из региона где је има на претек. Још пре десетак и више година предвиђено је да ће најразвијеније земље Европе у наредних 50 година морати да увезу више од 35 милиона радника, како би могле да функционишу. У почетку на привремени рад у развијеније земље долазили су становници сличне културе, дакле, Италијани, Шпанци, Португалци, становници балканских земаља…Међутим, како је време одмицало, показало се да то није довољно и кренула је тражња за радницима са других континената, пре свега из Азије и Африке, који су културолошки различити од домицилног становништва.[23] На пример, 2011. године тадашњи канцелар Немачке, Герхард Шредер, на једном фестивалу компјутерске технике је изјавио да Немачка заостаје у сфери информатике и да ће морати да увезе неколико десетина хиљада стручњака из Индије.[24] Дакле, ради потребе за послом велики број људи исламске вероисповести дошло је у земње Европе. С тога је уведен концепт мултикултурног друштва као неопходност, како би се обезбедио суживот између придошлица и домицилног становништва.

Актуелна мигрантска криза

Окидач за незапамћену мигрантску (избегличку) кризу били су сукоби у Сирији и Ираку. Ситуација је ескалирала 2015. године. Према званичним подацима Европског статистичког завода – Еуростат, у 2015. и 2017. години на територију ЕУ ушло је по 2,4 милиона људи из „трећих земаља“, у 2016. два милиона. Немачка је те године примила близу милион избеглица.[25] Само балканском рутом 2015. и 2016. године прошло је више од 650 000 људи, улавном из Сирије, Ирака и Авганистана. Њихов циљ био је да дођу до западне Европе, али с обзиром на то да су бројне земље затвориле своје границе, велики број миграната задржао се у нашој земљи.[26] Број миграната који још од „арапског пролећа“ тражи азил у ЕУ, достигао је 1.2 милиона у 2015.[27] Почетком прошле године, од 512 милиона грађана ЕУ 22,3 милиона били су из „трећих земаља“, а земље ЕУ доделиле су чак 825 хиљада држављанстава.[28]

Такође, мигранска криза изазвала је бројне несугласице између земаља Европе. Немачка нпр. подржава политику отварања граница, док земље вишеградске четворке не желе мигранте у својим земљама и то отворено истичу. Битно је истаћи да оваква миграција становништва није виђена још од 1945. године.

Модел мултикултурног друштва

Појам мултукултурализма појавио се крајем 20. века, пре свега у Канади, САД, Аустралији, западноевропским земљама… Бројни аутори и теоретичари покушали су да дефинишу овај појам, што се показало као веома тежак посао, управо због сложености коју мултикултурализам са собом носи. Оно са чим су се сви сложили јесте да концепт мултикултурног друштва почива на два фундамента. То су: признавање различитости и признавање идентитета. У пракси, мултикултурализам представља скуп државних политика чији је циљ успостављање и одржавање складних односа између припадника различитих етничких и верских група, као и прихватања сваког вида различитости у општем смислу. Може се рећи да је колевка мултикултурализма Канада. У овој земљи први пут је јавно употребљен појам мултикултурализам 1971. године, од стране тадашњег премијера Пјера Трудоа (Pierre Trudeau), у циљу промовисања једнакости, толеранције и инклузија мањинских културних група.[29]

У прво време мултикултурни модел уређења друштва заиста је деловао као одржив. Новопридошли, културолошки другачији грађани, нису имали неке посебне захтеве, радили су послове које домаћини нису желели, а уз то су у земље домаћина донели другачију музику, храну, гардеробу… Разлог те повучености и пасивности новопридошлог становиштва јесте чињеница да они нису били држављани земаља домаћина, с тога су посматрани као привремени радници који ће се по окончању посла вратити својим матичним земљама и са собом однети своје културне моделе.[30] Такође, новопридошли грађани су били нижег нивоа образовања од домицилног становништва, али како је време одмицало, они су почели да се одомаћују и привикавају на земље домаћина. Почели су да оснивају породице, њихова деца прошла су кроз исти образовни и социјални систем као и деца домаћег становништва, чак су многи стекли и виши ниво образовања и што је веома важно нису имали проблема са држављанством као њихови родитељи. Дакле, нису осећали никакав страх од околине и нису морали да прикривају своју различитост, напротив. Домаћини, опијени идеалом мултикултиурализма, постицали су их да отворено истичу своју културу сматрајући да је то један од услова за развој друштва. Међутим, та другачија култура подразумевала је и различитост у религији и политичким ставовима што је почело да ствара озбиљне проблеме. Најизричитији у томе били су муслимани, чије се виђење друштва у потпуности разликовало од европског. И не само то, начин живота који су практиковали умерени мултикултурни домаћини за муслимане је грех, па су они отворено почели да позивају своје домаћине да пређу на ислам, једину веру која ће им омогућити спасење и вечни живот.[31]

Да модел мултикултурног друштва није оправдао очекивања, сложили су се и они који су се за њега највише залагали. Немачка канцеларка Ангела Меркел у говору пред активистима Младе уније изјавила је следеће: „Покушај стварања мултикултурног друштва је пропао, апсолутно пропао“.[32] Исто мишљење изнео је и бивши британски премијер Дејвид Камерун (David Cameron), који је 2011. године на међународној конференцији о безбедности одржаној у Минхену рекао да се мултикултурализам у Британији показао неуспешним и да би га требало заменити јасним осећајем националног идентитета који је отворен за све.[33] Исто мишљење има и бивши председник Француске, Никола Саркози (Nicolas Sarközy), који је на телевизији ТФИ (TFI) критиковао мултикултурни пројекат речима: „Били смо забринути за идентитет особе која долази, а недовољно за идентитет земље која га прихвата“.[34] Дакле, због непознавања основа религија, творци мултикултурализма нису могли да уоче да хришћанство и ислам нису исто и да муслимани никада не могу прихватити једнакост са домаћим немуслиманским становништвом.

Следеће питање о којем треба дискутовати јесте које су последице масoвне исламизације Европе.

Тероризам

Опасност за Европу, услед огромног прилива муслиманског становништва, представљају и потенцијални терористички напади. Да се одмах разумемо, ислам није религија која подржава тероризам и нико озбиљан неће рећи другачије. Управо су муслимани највеће жртве масовних терористичких напада од стране припадника радикалних исламских организација. Али са друге стране, највећи број терористичких напада извели су управо појединци и организације које су исламистичке.

Европа је суочена са досада највећим степеном тероризма у њеној историји. Само у периоду од 2014. до 2016. године на територији западне Европе у терористичким нападима погинуло је 273 људи, што је више од збирног броја погинулих у ранијим годинама, који износи 263. Нападачи су углавном били муслимани повезивани са организацијом Исламска држава. У кординираним бомбашким нападима у Паризу новембра 2015. године погинуло је 130 особа, у Ници је џихадиста камионом усмртио 84 људи, у Бриселу је 2016. године усмрћено 32 људи…[35] На европском тлу, опасност пре свега представаљају повратници из Сирије и Ирака, који су били у ратним дејствима, али и они који су симпатизери Исламске државе, Ал Каиде, а нису отпутовали на Блиски исток што је њихова верска обавеза… Од њих чак прети и већа опасност. С обзиром на то да нису отишли у џихад, они су под константном грижом савести и покушавају се искупити, тако што ће напасти невернике на њиховом тлу. Најтипичнији пример је кварт Моленбек у Бриселу. Ова некада рурална област која је назив добила по млину и потоку (на белгијском језику речи moleen и beek), данас је легло исламских екстремиста и место где су планирани многи терористички напади, па између осталог и недавни у Паризу. Становници овог насеља су муслимани углавном турског и мароканског порекла, али и са севера Африке. Како преноси амерички Си Ен Ен (CNN), неке од локалних џамија су коришћене за регрутацију бораца који су се у Сирији и Ираку борили на страни Исламске државе. Иначе, ово „џихадистичко насеље“ удаљено је само пет километара од седишта Европске уније.[36] Белгија, чија је престоница дом ЕУ, на добром је путу да постане прва „исламска демократија“ у Европи и потпуно падне на колена пред надолазећим исламским становништвом. На територији ове државе делује партија под називом ИСЛАМ, која је основана 2012. године и како време одмиче, остварује све запаженије резултате. План ове политичке партије је јасан: претворити Белгију у исламску државу у којој ће се владати по шеријату, а рок да се то деси партија ИСЛАМ одредила је 2030. годину. На изборима 2014. године, ИСЛАМ је у Бриселу освојила 9.421 глас, што је скоро 2%.[37]

Догађај из 2014. године, у немачкој покрајни Северној Рајни Весфалији, у граду Вуперталу изазвао је шок целокупне европске јавности. На улицама града примећени су мушкарци у наранџастим прслуцима са натписом „шеријатска полиција“ који су одлучно патролирали градом и опомињали пролазнике да се придражавају шеријатског верског права.[38]

Слична ситуација као у Вуперталу, забалежена је и у Лондону. Групе радикалних муслимана, који себе називају „муслиманском лондонском патролом“ више пута су виђени како патролирају улицама главног града Енглеске и опомињу људе да се налазе у „муслиманској области“. Тако су рецимо у дистрикту Вајтчапел, који се налази у источном делу Лондона, зауставили жену која је носила сукњу и рекли јој да се не може тако одевати у овом делу града, јер је то муслиманска територија. Такође су, само пар минута касније напали мушкарца који је носио конзерву пива, дајући му до знања да је у овом делу града алкохол забрањен, а потом су га натерели да проспе пиће у канту за отпатке. Ови исламисти су чак грађанима забрањивали и пролазак поред локалне џамије, зато што нису одевени онако како шеријат налаже.[39]

У бројним европским земљама муслимани су суочени са дискриминиацијом у виду недопуштања од стране власти да практикују своје религијске праксе попут забране за подизање минарета на џамијама, у појединима земљама је забрањена исламска ношња женама… Све то изазива гнев исламског становништва који они отворено показују.

Узмимо Француску као пример. Године 2013, у предграђу Париза, француска полиција морала да употреби сузавац и гумене метке како би растерала групу од 60 муслиманских демонстраната који су се побунили због заустављања двадесетпетогодишње муслиманке која је носила хиџаб. Власти Француске су 2011. године донеле закон о забрани ношења традиционалне исламске женске ношње у јавности, а за то је одређена и казна од 150 евра.[40]

Недавно је престижни француски дневник „Паризијен“ (Le Parisien) објавио податак да је 50 000 јевреја насељених у Паризу морало да потражи нове домове, из разлога што се не осећају безбедно услед константних напада који се неретко завршавају и убиствима, од стране једног дела радикализованих француских муслимана. Ову ситуацију дневник је назвао „тихим етничким чишћењем“.[41] И други градови Европе, попут Хага, Лондона, Брисела, били су суочени са гневом муслимана који су протестовали због израелске антиисламске политике, пре свега.

За сваког муслимана, био он верник или не, постојање државе Израел је окупаторско и на штету народа Палестине. Објаснимо мало шире цео овај проблем… За муслимане Јерусалим је треће свето место ислама, после Меке и Медине, са којег је Мухамед на свом крилатом коњу Бураку одлетео у небо. У част тог путовања, које Арапи називају Исра и Мираџ (састоји се од два дела), на месту са ког је Мухамед полетео, подигнута је џамија Ал Акса. Проблем је у томе што је Ал Акса подигнута на месту на којем се некада налазио Соломонов храм, најсветије место свих Јевреја. Како би се остварили као верници, Јевреји морају обновити свој храм, а то би значило рушење Ал Аксе. Од поменутог рата 1967. године ова џамија је у поседу Израела и муслимани је не могу користити онако како би желели.[42] Већина европских земаља чланица је НАТО пакта, а зна се да је Израел држава која је један од најближих савезника САД, с тога и европске државе према Палестини имају исту политику као и САД, а то је за муслимане једно од најболнијих питања. Тако да су улице европских метропола често места где муслимани изражавају своје незадовољство због антиисламске политике земаља у којим живе.

Растућа исламофобија

Према извештају организације СЕТА (фондација за политичка, економска и социјална истраживања) из 2017. године, ниво исламофобије у Европи на пољима попут образовања, запошљавања, медија, политике, правног система и интернета у константном је порасту и представља главни изазов друштвеном миру и суживоту у Европи. Исламофобија је постала део свакодневног живота муслимана у Европи, с којом се они сусрећу у школи, на радном месту, у џамији, у средствима јавног превоза или једноставно на улици, наводи се извештају.[43]

У овом истраживању учествовало је 10 хиљада Европљана и они су одговарали на следеће питање: „Да ли се слажу да њихове земље забране улазак досељеника из већински муслиманских земаља“? У Пољској где живи свега 0,3% муслимана, 71% испитаника је рекао да подржава забрану. У Аустрији 65%, Мађарској и Белгији 64%, а Француској 61% испитаника позитивно је одговорило на ово питање.[44]

Бројне десничарске политичке партије, које су отворено против прилива исламског становништа у Европу, из дана у дан све више јачају и управо на исламофобији базирају своје политичке програме. Сваки облик ксенофобије који може проузроковати насиље је свакако за осуду, али треба напоменути и да бројне исламске организације у Европи, које делују под маском заштите људских права, цивилног друштва… врло вешто манипулишу појмом исламофобије како би остварили своје циљеве. На сваку критику на ислам и на само њихово деловање у циљу ширења вере и исламизације друштва, појам исламофобије коришћен је у одбрамбене сврхе.

Како спречити масовну исламизацију Европе мирним и демократским путем, без нарушавања било чијих људских права?

Вратити Европи хришћански идентитет

Питање европског идентитета актуелно је готово од проналска Старог континента.[45] Да је било покушаја да се идеја хришћанског идентитета Европе институционализује, сведочи „Повеља о европском идентитету“ састављена у Либеку 1995. године, као идеја тадашњег председника Чешке, Вацлава Хавела. Повеља је требала да представља један вид позива свим чланицама ЕУ, да се придруже потрази за европским идентитетом. Хавел је сматрао да бројни сложени прописи ЕУ треба да добију свој смисао и да грађанима држава чланица пруже осећај „отаџбинске припадности“[46], која ће се базирати на хришћанским вредностима. Лари Зидентоп на пример, британски филозоф и политиколог, у својој књизи „Демократија у Европи“ тврди да хришћанство није само извор европске културе, већ и облик чистог либерализма, дакле истински устав Европе.[47]

Било како било, Европа треба се окрене темељним вредностима које су проистекле из хришћанства и оне не морају бити непосредно верског карактера, већ по природи такве да обликују и одређују друштвени живот.

Обнова култа породице и подстицање наталитета међу Европљанима

Позната је реченица бившег америчког председника Теодора Рузвелта који је наглашавао да је свака нација „ништа друго до скуп породица унутар њених граница“. И Карл Маркс је истицао да је породица главна „ћелија сваког здравог друштва“. У међувремену, многе нације суочиле су се са вртоглавим падом наталитета, јер су традиционалне породичне вредности потиснуте. С тога, време је да им се вратимо.[48]

Према истраживању агенција World Population Prospects и World Fertility Patterns Уједињених нација, до 2100. године ће се у Европи догодити најбрже и најинтензивније опадање броја становника на свету. Посебно ће бити погођене медитеранске земље, као што су Шпанија, Португал и Италија, те Балкан, пре свега Румунија, Бугарска и Србија, јер су стопе наталитета у овим земљама знатно испод 2,1 детета по жени, које су неопходне за природну замену једне генерације другом.

Између 2010. и 2016. године, број становника у Европи повећао за само 0,14 одсто, а до 2050. УН процењује да ће број становника у Европи са 741,45 милиона (податак из 2016) пасти на 719, 26.[49]

Дакле, Eвропа да би задржала свој идентитет, под хитно мора повећати наталитет. Просто је фрапантан податак из 2013. године да у Немачкој свако треће домаћинство броји само једног човека. Не једно дете, него једног човека.[50]

Закључак

Муслимани нису терористи, нису убице нити разбојници, они су генерално један честит и поносан свет, али они не могу прихватити начин живота који практикују Европљани, нити то желе. С обзиром на то да је Европа тотално секуларизована, она не разуме природу религиозног човека, а муслимани како у Европи тако и у остатку света то свакако јесу. Ислам је религија кoja од својих верника захтева потпуну посвећеност и као таква може служити за пример и припадницима других верских заједница.

Многи стручњаци предвидели су да ће до оваквог проблема доћи. Један од њих је и чувени Самјуел Хантингтон (Samuel Huntington), вероватно и најзначајнијих политиколог 20. века, који је у свом епохалном делу „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка“ изјавио следеће: „Разлике међу цивилизацијама нису само стварне, оне су и суштинске. Цивилизације се једна од друге разликују по историји, језику, култури, традицији и што је најзначајније, религији. Припадници различитих цивилизација имају различите погледе на однос између Бога и човека, појединца и групе, грађанина и државе, родитеља и деце, мужа и жене, као и различите погледе на релативан значај права и одговорности, слободе, ауторитета, једнакости и хијерархије. Ове разлике представљају резултат векова. Оне неће ускоро нестати. Оне су кудикамо фундаменталније од разлика између политичких идеологија и политичких режима. Различитост нужно не значи сукобе, а сукоб нужно не значи насиље. Вековима, међутим, разлике међу цивилизацијама производиле су најдуготрајније и најсуровије сукобе.“[51]

Литература

Baker el Sadr, Les sources de pouvoir dans Vetat islamique, Teheran, Paris, 1981.
Bulac Ali, Islam i demokratija – teokracija i totalitarizam, Ljiljan, Sarajevo –Ljubljana, 1995
Velić Abdulgafar, Islam i demokratija, Glasnik rijaseta Islamske zajednice u BiH, LXXI, broj 7-8, Sarajevo, juli-avgust 2009.
Вукелић Милан, Косово и Метохија под заставом Исламске државе, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2018.
Espozito John, Islamska prijetnjа, mit ili stvarnost, Prosveta, Beograd, 1994.
Јевтић Мирољуб, Искушења политикологије религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд,
Јевтић Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд,
Јевтић Мирољуб, Незнање-основ мултикултурализма, Политика, 29.05. 2018.
Јевтић Мирољуб, Политички односи и религија, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2011.
Jevtić Miroljub, Political Science and Religion, Politics and Religion Journal,Vol 1 No 1 (2007), доступно на: https://www.politicsandreligionjournal.com/index.php/prj/article/view/213/215
Јевтић Мирољуб, Његош и ислам, Култура полиса, год. XI (2014)
Јевтић Мирољуб, Религијско питање растаче Европску унију, Политика, 09.01.2018.
Jevtić Miroljub, Religija i natalitet, Strani pravni život 3/2011.
Јовановић С., Држава, књига I и II, Београд
Мајер Томас, Идентитет Европе, ИП „Албатрос плус“, ЈП „Службени гласник“, Београд, 2009.
Суочавање са избегличком и мигрантском кризом, Београдски фонд за политичку изузетност, 2016.
Nesser Petter, Stenersen Anne, Oftedal Emilie, Jihadi Terrorism in Europe: The IS effect, Perspectives on Terrorism vol. 10, No. 6, 2016.
Фикрет Карчић, Шеријатски судови у Југославији 1918-1941, Исламски теолошки факултет, Сарајево, 1986.
Хантингтон Самјуел, Судар цивилизација, Националне мањине у међународном и југословенском правном поретку, Институт за међународну политику и привреду, 1997., Београд

Интернет извори:

[1] Докторанд Факултета политичких наука у Београду, специјализован за религијско-политичка питања, E-mail:[email protected]

[2] Видети о научној дисциплини Политикологија религије: Jevtić Miroljub, Political Science and Religion, Politics and Religion Journal,Vol 1 No 1 (2007), доступно на https://www.politicsandreligionjournal.com/index.php/prj/article/view/213/215, приступљено 20.11.2019.

[3]http://www.pewforum.org/2017/11/29/europes-growing-muslim-population/, приступљено, 17.11.2019.

[4] https://www.jamaran.ir/بخش-گزارش-تصویری-19/574989-مجموعه-تصاویر-پرتره-از-حضرت-امام-خمینی, приступљено, 22.08.2019.

[5]Видети о томе: С. Јовановић, Држава, књига I и II, Београд. Овде преузето из: Јевтић Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2009, стр. 205-206. фн. 734.

[6]Јевтић Мирољуб, Политикологија религије…стр. 206-208.

[7]Baker el Sadr, Les sources de pouvoir dans Vetat islamique, Teheran, Paris, 1981, овде преузето из: Јевтић Мирољуб, Политикологија религије…стр. 207, фн. 740.

[8] Фикрет Карчић, Шеријатски судови у Југославији 1918-1941, Исламски теолошки факултет, Сарајево, 1986, стр. 11

[9] Јевтић Мирољуб, Његош и ислам, Култура полиса, год. XI (2014), стр. 67

[10] Јевтић Мирољуб, Политикологија религије…стр. 80

[11]Јевтић Мирољуб, Религијско питање растаче Европску унију, Политика, 09.01.2018.

[12]Исто.

[13]Velić Abdulgafar, Islam i demokratija, Glasnik rijaseta Islamske zajednice u BiH, vol. LXXI, broj 7-8, Sarajevo, juli-avgust 2009, стр. 639.

[14] Bulac Ali, Islam i demokratija – teokracija i totalitarizam, Ljiljan, Sarajevo –Ljubljana, 1995., str. 15.

[15]Espozito John, Islamska prijetnjа, mit ili stvarnost, Prosveta, Beograd, 1994, str. 252

[16] Velić Abdulgafar, Islam i demokratija…стр. 639.

[17] Јевтић Мирољуб Политикологија религије…стр. 79

[18] Исто, стр. 89.

[19] Исто, стр-85-87

[20] Јевтић Мирољуб, Политички односи и религија, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2011, стр. 120-121.

[21] Исто. стр. 121.

[22] Јевтић, Мирољуб, Политикологија религије… стр. 80.

[23] Јевтић Мирољуб, Искушења политикологије религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2014, стр. 185.

[24] Јевтић Мирољуб , Политички односи и религија…стр. 97

[25] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:830667-Preti-li-Starom-kontinentu-islamizacija-Evropa-na-kolenima-pred-migrantima, приступљено, 20.11.2019.

[26] https://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2019&mm=06&nav_id=1558405, приступљено, 20.11.2019.

[27] Суочавање са избегличком и мигрантском кризом, Београдски фонд за политичку изузетност, 2016, стр. 3

[28] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:830667-Preti-li-Starom-kontinentu-islamizacija-Evropa-na-kolenima-pred-migrantima, приступљено, 22.05.2018.

[29] Више о томе:http://www.cink.rs/index.php/m/85-multikulturalizam, приступљено, 22.05.2018.

[30] Јевтић Мирољуб, Искушења политикологије религије…стр. 185-186

[31] Јевтић Мирољуб, Политички односи и религија…стр. 114-115

[32]http://www.politika.rs/sr/clanak/315768/Tema-nedelje/Veliki-nesporazum-civilizacija/Merkelova-i-smrt-multikulturalizma, приступљено 20.11.2019.

[33]https://www.blic.rs/vesti/svet/kameron-multikulturalizam-propao-u-britaniji/s6c7vlk, приступљено 20.11.2019.

[34]http://www.vijesti.me/svijet/i-sarkozi-kritikovao-multikulturalizam-6254, приступљено, 20.11.2019.

[35] Nesser Petter, Stenersen Anne, Oftedal Emilie, Jihadi Terrorism in Europe: The IS effect, Perspectives on Terrorism vol. 10, No. 6, 2016.

[36] https://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2015&mm=11&nav_id=1063621, приступљено, 20.11.2019.

[37] https://webtribune.rs/belgija-postaje-prva-islamska-demokratija-u-evropi/, приступљено, 20.11.2019.

[38] http://www.pecat.co.rs/2014/09/alahova-policija-u-vupertalu/, приступљено, 20.11.2019.

[39] https://www.gatestoneinstitute.org/3555/sharia-law-london, приступљено, 20.11.2019.

[40] https://www.blic.rs/vesti/svet/sukob-blizu-pariza-zbog-zene-u-nikabu/xgk7tcw, приступљено, 20.11.2019.

[41] Видети новински чланак: Јевтић Мирољуб, Незнање-основ мултикултурализма, Политика, 29.05.2018

[42] Милан Вукелић, Косово и Метохија под заставом Исламске државе, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2018. стр. 39

[43] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/interaktivno-islamofobija-prijeti-miru-u-evropi, приступљено, 20.11.2019.

[44] Исто,

[45]Мајер Томас, Идентитет Европе, ИП „Албатрос плус“, ЈП „Службени гласник“, Београд, 2009, стр. 13-14.

[46]Исто, стр. 14.

[47]Исто, стр. 31.

[48] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:750959-Alan-Karlson-Tradicionalna-porodica-spasice-svet, приступљено, 20.11.2019.

[49] https://www.standard.rs/2019/03/07/demografska-zima-u-evropi-un-tvrdi-da-ce-prvi-nestati-balkan/, приступљено, 20.11.2019.

[50] Jevtić Miroljub, Religija i natalitet, Strani pravni život 3/2011, стр. 70

[51] Хантингтон Самјуел, Судар цивилизација, Националне мањине у међународном и југословенском правном поретку, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1997. стр. 330

Исламизација Европе – мит или стварност

Остави коментар