Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф
Ни један политички систем, нити било који режим не опстојава и не одржава се на власти захваљујући само легитимитету цивилних институција. У корену свих система владавине, у мањој или већој мери, налази се и примена моћи принуде преко установа војске и полиције. Међутим, управо моћ принуде коју војска и полиција имају, може бити вишезначна. Војска, којом ћемо се у овом тексту бавити, може да служи као инструмент спољашње политике или да има кључну унутрашњу улогу, на пример, у гушењу грађанских немира, па и свргавању омражених режима. Војска такође може да делује као моћна интересна група, а може и да, успостављањем војних режима, буде алтернатива цивилној власти.
Војска и политика
Развој савремених оружаних снага почиње настанком Грађанске епохе у Европи. Европске силе тога доба почињу да развијају стандардизоване облике војне организације, углавном засноване на сталној војсци. У 19. веку војска постаје специјализована институција са професионалним вођством, одвојеним од остатка друштва. Може се рећи да је европски колонијализам најзаслужнији што се овакав модел војне организације углавном прихватио и у остатку света.
Војска је веома специфична политичка институција. Од других институција разликује се по основу четири чиниоца који јој понекад дају изразиту предност у односу на цивилне институције. Прво, као средство за вођење рата, војска практично има монопол на наоружање и изразиту моћ принуде. Пошто може да одржи или обори режим, њена оданост је кључна за опстанак државе. Друго, оружане снаге су чврсто успостављене и веома дисциплиноване организације, чије је обележје хијерархија положаја и култура строге послушности. Треће, војску увек одликују посебна култура и скуп вредности, који њене припаднике припремају да се боре, убијају и можда погину. Четврто, пошто гарантују безбедност и целовитост државе, за оружане снаге се често сматра, а најчешће и оне саме себе тако виде, да су „изнад“ политике, односно да су чувари националних интереса, што већини армија даје посебан статус и углед, али такође може да их подстакне да се укључе у политику, нарочито када су, према њиховом схватању, угрожени витални национални интереси. На карактер оружаних снага утичу унутрашњи и спољни чиниоци. Ту спадају историја и традиција војске и појединих јединица, као и природа ширег политичког система, политичка култура и вредности самог режима. Наведене четири карактеристике војске, углавном одређују и њене примарне улоге.
Улога војске
- Средство за вођење рата
Основна сврха војске је да служи као средство за вођење рата које, уколико је неопходно, може да буде употребљено против других политичких друштава. То је разлог због којег се војска, као посебна и стална установа, развијала паралелно са системом држава на почетку доба модерне Европе. Међутим, оно што је најзначајније, оружане снаге могу се користити у одбрамбене и освајачке сврхе. Због способности војске да одбрани земљу од спољног напада, а готово све државе имају оружане снаге. Међутим, ова одбрамбена улога различито утиче на величину и природу војске. С друге стране, оружане снаге у најмању руку морају да буду толико моћне колико и могући нападачи, а пожељно је да су тако снажне да могу да одврате агресију. С друге стране, уколико војска има искључиво одбрамбену улогу, може да буде осуђена на дуге периоде неактивности у којима мора да одржи борбену готовост иако у сукобима не учествује.
Значај војске знатно се повећава када се користи за остваривање освајачких, односно експанзионистичких циљева. За вођење рата против других држава неопходно је да војска буде и способна и вољна да наступа као средство агресије, као и да њено офанзивно деловање снажно подржава јавност.
- Гарант унутрашњег поретка
Иако је војна сила обично усмерена против других политичких друштава, она може да буде одлучујући чинилац и у домаћој политици. Међутим, услови и начини на који се војска користи разликују се од система до система и од државе до државе. Један од најмање спорних невојних задатака који оружане снаге могу да обављају јесте улога службе за деловање у ванредним приликама попут природних и других несрећа. Овај вид учествовања у унутрашњим пословима је изузетак, и обично нема политички значај. Међутим, то се не може рећи за случајеве када се оружане снаге користе за завођење реда приликом грађанских немира или сукоба. Постоје државе у којима су политичке напетости и немири толико изражени да их грађанска полиција не може контролисати. То се обично догађа када постоје озбиљни верски, етнички или национални сукоби. У таквим ситуацијама војска може да постане једини гарант интегритета државе. У случајевима када се изгуби политички легитимитет, војска може да постане једини ослонац режима, штитећи га од народног устанка или револуције. То је начин којим се влада претвара у диктатуру.
- Интересна група
Мимо своје основне улоге, слично бирократији, и војска може да делује као интересна група, чији крајњи циљ сеже и до утицаја на садржај саме политике. У процесу организовања у интересну групу, војска користи предности које има у односу на цивилне институције, а то су пре свих висок степен знања и стручности својих кадрова, као и чињеницу да војска ужива висок углед у готово сваком политичком друштву. Стога кроз разне облике „консултативног“ деловања, војска успева да остварује и своје економске и политичке циљеве (утицај кроз министарство одбране, скупштинске одборе, лобирање…).
Крајњи циљ је посредним путем постићи што већи војни буџет, јачање војно-индустријског комплекса, и, уколико је то могуће, успоставити што већу контролу над цивилном влашћу.
Најекстремнији вид деловања војске као интересне групе је покретање ратова, како би се очувао властити утицај у друштву.
- Војска као алтернатива цивилној владавини
Контрола над наоружањем и моћ принуде, дају војсци могућност да се директно укључи у политички живот. Основна одлика војне владавине је та да припадници оружаних снага замењују цивилне политичаре, односно, најзначајнији положаји у влади заузимају се на основу положаја у ланцу командовања војском.
Облици у којима се војна владавина манифестује су Војна хунта, где је на власти Савет или Одбор (карактеристично за латиноамеричке диктатуре), као и Војна диктатура, где се на власти издваја један високи официр (Пападопулос, Пиноче и сл.).
Основне карактеристике војне владавине су забрана деловања опозиције, синдиката и цензура штампе.
Контрола војске
Упркос великој количини моћи којом располаже, у великом делу демократског света, војска је под контролом цивилних институција. Честа пракса демократског света је да и сам министар војске буде цивил. Међутим, из свега наведеног, јасно је да је војска једна веома конзервативна, и у све поре друштва добро инфилтрирана организација, тако да и модерни концепт цивилне контроле над војском пролази са променљивим успехом.
Остави коментар