Оснивање и смисао Жичке (Пећке) архиепископије

Аутор: Милован Балабан, историчар

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене испуни недостатке отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју викнувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

Жичка беседа Светог Саве о правој вери

Ова беседа Светога Саве о правој вери на сабору у Жичи 1220/21. године можда најбоље говори о смислу оснивања Жичке архиепископије, односно о битности аутокефалности. Током XIX и XX века велики умови Србије су писали и причали Српској православној цркви и о раду Светог Саве, али обично видећи у делатности правог српског архиепископа претежно националне, социјалне или неке друге мотиве за његов рад. У много чему савремено секуларизовано српско друштво као да није могло да обухвати Светог Саву и да га целовито сагледа. Отуда у тумачењу смисла аутокефалности коју је Сава издејствовао треба се вратити аутентичном тумачењу урањањем у околности у којима је он деловао, као и литургијском духу који је највернији тумач рада, намера, мотива и смисла свих подухвата највећег Србина.

Ако хоћемо да сагледамо најбитније разлоге оснивања самосталне, односно аутокефалне српске цркве, треба да обратимо пажњу на две ствари. Свети Сава обраћајући се учесницима сабора, каже: Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, чиме наглашава да после добијања аутокефалности 1219, годину дана пре сабора, наступа, не у име Цариграда, Рима, било ког царства или патријаршије, него у име Бога. Односно да га шаље Дух Свети да настави дело апостола, сада онемогућавајући неретко детерминаторски утицај црквених и световних центара моћи којима није било претерано битно колико је квалитетна христијанизација и колико је уопште квалитетно и исповедање и практиковање вере међу Србима. Дакле, Свети Сава говори сабору да је заповест коју је Христос дао апостолима, Идите и проповедајте и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, сада постала заповест коју је и он добио као архиепископ аутокефалне цркве и настављач Кирила и Методија, а преко њих и самих апостола од почетака цркве, односно од силаска Духа Светог на апостоле и стварања цркве (педесетница).

Још једна ствар је битна, а објашњава смисао и битност аутокефалије. На сабору Свети Сава каже: И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене испуни недостатке отаца наших. Значи да попуни и испуни недостатке претходних отаца који су проповедали на овом простору. Овде недостатке не треба схватити буквално. Значење нас води у смеру закључка да је мисионарење жив процес и да српски народ (а и они који живе са њим и у близини њега) после проповеди Ћирила и Методија, који су проповедали свом словенском роду, потребује наставак и активну проповед речи Божије, како би се утврдио и учврстио у спасоносној вери. Отуда аутокефалија има пресудан значај. У супротном народ би остао под духовном влашћу страних центара, који упркос најбољој вољи не могу осетити и разумети, а самим тим, и оно што је најважније, волети исти тај народ и пожртвовано радити, дајући целог себе, на његовом спасењу.

Свети Сава је у заједничком духу са Кирилом и Методијем, преко њих са Оцима цркве и Апостолима. Не у духу традиције него предања као духовне категорије. Отуда Реч коју он проповеда је над-световна, иста она коју су предавали апостоли, Оци цркве и словенски апостоли. Та Реч је вечно актуелна и жива, те зато њена проповед константно траје, и народ има потребу за њеним слушањем и практиковањем. Како би она била предата у пуноћи српском народу потребно је да он добија самосталну управу над својом црквом, управо у тренутку када је сазрео да се сам стара, без посредника, о свом спасењу. На примеру аутокефалије се види основна методологија мисионарског рада, као и континуитет словенских апостола и Светог Саве. Прво се проповеда реч Божја у неком народу, потом се ствара писмо (уколико га народ нема), преводе се свети списи и богослужбени текстови, потом се обучавају ученици из народа који су разумљивији и боље знају менталитет и обичаје групације којој се проповеда, да би на крају сама управа цркве била дата најбољим синовима потеклим из тог народа. Наравно, не доводећи у питање догмате универзалне, васељенске православне цркве, што Свети Сава потврђује у читавој Жичкој беседи о правој вери.

Када је Растко Немањић побегао са руским монасима на Свету Гору није изгледало да ће његов пут, ма у чему, бити везан за тако крупне националне захвате. Оснивач аутокефалне српске цркве је отишао на Свету Гору мислећи да ће у тој луци спасења остати цео живот. Није намеравао да се врати. Дакле био је ученик византијске духовне традиције и у почетку свог калуђерског пута није назирао ни у фрагментима садржај мисије коју ће обавити. Но, стицај околности и Божије руковођење ће га вратити у Србију када у њему почне да сазрева мисао о сопственом народу и могућности постављања темеља за његов аутентични хришћански израз и пут спасења.

Док је његов отац Стефан Немања мачем стварао државу и прогонио богумилске јеретике, Сава је стварањем аутокефалије створио чврсте основе за дугорочно функционисање и цркве и државе, стављајући их, кроз интимност и осећај симфоније, у заједнички погон сабирања народа у Заветну заједницу, усмерену ка Есхатону као оном крајњем и најбитнијем, односно ка царству небеском као приоритетном у односу на пролазно царство земаљско. Но, овим везањем државе и цркве Сава је и државу учинио дуготрајнијом, али и плодотворнијом у сваком смислу, те је та држава Немањића оставила неизбрисив траг у српском памћењу и као таква била инспирација за ослободилачке ратове током стварања модерне српске државе, а нација се везала за Завет, или савез са Богом у цркви назван Светосавским, а током турског ропства и Косовским (јер је на Косову Завет био на најтежем искушењу и положен је опредељењем кнеза Лазара и његове војске за Царство небеско кроз полагање живота).

Ако сагледамо непосредне околности пред стварање аутокефалије, наћи ћемо додатне потврде о њеној неопходности. Српски народ се тада налазио заиста притешњен између папског утицаја, који је долазио са приморја, где је у XI веку створена Барска бискупија, и Цариграда, у чије име је на овом простору духовни руководилац била грецизирана Охридска архиепископија. Као што смо горе навели, борба за утицај је додатно онемогућила истинску заинтересованост ових центара за оно што је, бар у тадашњем свету, било најбитније. То је стварна хришћанска вера и стварно хришћанско просвећење народа. Отуда је Србима заиста била потребна, у аутокефалном смислу, национална црква, која ће зауставити поменуте утицаје и дати народу шансу да се сабере око својих владара и архиепископа, учвршћујући се у православној вери коју ће делима сведочити у својој цркви, својој држави и свом роду.

А озбиљну и осмишљену делатност, са крајњим циљем добијања аутокефалије, Сава је почео више од деценије раније. Тада се код њега и јавља конструкт плана који ће довести до стварања самосталне српске цркве. Два преломна догађаја су условила повратак Саве у Србију. Први је пад Цариграда и крсташко овладавање некада византијским просторима, те покушај снажног католичког уплива на православну цркву, укључујући и манастире у Светој Гори. Но, Сава је знао да одржи коректне односе са католицима, али оно што је можда још снажније условило његов повратак је рат између браће, односно преузимање престола од стране католичког експонента Вукана. Стефан, коме је Немања оставио престо био је прогнан, а Србија је претрпела велика разарања. Додатне смутње су изазвали католички мисионари, које је Вукан пустио у земљу, те је народу претила, не само материјална беда већ и покатоличавање, односно одступање од вере православне, тада већ фаворизоване од већинског народа.

Упркос постојању богумила и католика, у Србији је православље, дакле вера која је долазила из Византије и коју су проповедали Кирило и Методије, била ипак нешто што су Срби већ тада осећали као нешто своје. Срби су, упркос многим недостацима које ће уосталом исправљати Сава, били већински православне вере, те су богумиле и католике схватали као претњу. Све ове невоље и смутње у којима се нашла држава и народ су инспирисали Саву да се врати у Србију, доносећи мошти Светог Симеона. Мошти оца и свеца су биле додатни разлог да се потврди ауторитет поретка који је он успоставио. У том поретку Стефан је краљ, а Вукан управља Зетом и сваки преступ успостављене структуре јасно обележава онога ко се дрзне да тако нешто учини. Отуда је овај потез учврстио мир и дао шансу земљи да се опорави, а Сави простор да већ крајем прве деценије XIII века започне свој мисионарски рад.

Архимандрит Хиландара је тада довео своје ученике у Србију (што говори да је стварајући ученике радио по матрици Кирила и Методија), поставио их у централне манастире (прогласивши манастир Студеницу за архимандрију) у земљи и ту, из манастира почео да мисионари веру, ствара контакт са народом учећи га и учвршћујући у православљу, истовремено стварајући црквену компактност која ће резултирати аутокефалијом. Свети Сава је својим радом већ тада почео да ствара основе да се народ сабере у правој вери (што је утицало и на стварање компактне државе), да се не дели и да амортизује утицаје који деле, а то су пре свега богумилство, али и католичанство које је имало претензије да овлада, или бар ојача утицај на српским просторима.

Делатност у манастирима и из манастира имале је своје домете. Она није давала институционални оквир и институционалну сигурност која би осигурала трајно стање које је Сава успоставио. Отуда, 1217, баш када из тактичких разлога, Стефан прима круну од тада моћног папе као представника најмоћније институције у западној Европи, Свети Сава одлази на Свету Гору, а одатле у Никеју, практично прогнаном византијском цару и патријарху, са јасним циљем да тражи аутокефалију, чиме би легализовао, учврстио и трајно решио и пројектовао пут којим је кренула црква на просторима Србије.

Тренутак који је одабран био је прави. На византијски престо су претендовали деспот Епира, а на Патријарску столицу архиепископ Охридски, те је одласком у Никеју Сава практично признао првенство и легалитет цару и патријарху у Никеји. У покушају обнове царства признавање легалитета од једног битног народа и једне компактне државе цару и патријарху било је значајно, те су због тога изашли у сусрет Сави. Штавише дали су, осим могућности, да српска црква има архиепископа и потврду да сабор (који је изнад патријарха) српских епископа истога бира. Односно, да не мора сваки пут када се упразни архиепископска столица у Србији кандидат за њено место долазити на хиротонисање у Цариград. Ово је суштина аутокефалије, пуне и, како ће се показати, плодотворне за српски народ, државу и династију Немањића, која ће владати Србијом два века.

На крају да се вратимо на почетак овога рада, на сабор у Жичи. Осим што је на њему крунисан Стефан Немањић за краља, Сава је устоличио и епископе, стварајући највероватније осам епископија, пославши их на рад по Србији да проповедају реч Божију, односно да мисионаре, чиме су створени услови да се народ потпуно христијанизује. Рад у манастирима није то могао омогућити у потпуности, као што није могао легализовати трајно стање у којем је могућа пастирска брига српске духовне елите за сопствени народ. То је могла да обезбеди само аутокефална црква, која се отада и урезала у народни менталитет постајући његов део и стварајући снажну везу црква – народ. Та веза (као и политичке околности) довешће и до њене обнове 1557, после турског освајања, што показује да поредак, чији је творац био Свети Сава, има дубоко утемељење у геополитичким и цивилизацијским процесима дугог трајања, као и у творачком домостроју и промислу којим је обухваћен српски и остали народи ових простора