Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф
Од када се појавила прва државна заједница, под руку са њим иде и проблем њеног уређења и устројства. Од древних времена, па до данас, не престају расправе о томе који је облик уређења најбољи за државу. Тим проблемом, са мање или више успеха, а опет у духу времена у коме су живели, бавили су се најблиставији умови људског рода: Платон, Аристотел, Полибије, Августин, Макијавели, Лок, Монтескје, Русо, Фихте, Хегел, скоро да нико није одолео изазову који ова тема носи са собом. Већ овај насумични, и не сасвим комплетан, списак довољно говори о изазову који облик владавине као тема стоји пред нама.
Дакле, који то фактори и принципи одређују која је владавина најбоља?
Да ли је то владавина једног човека (монархија), или елитне групе људи (аристократија) или пак мноштва, тј. свих (демократија)? На који начин делови душе одређују државно устројство, која је улога и снага врлине, морала, религије, слободе? Какав је значај економије и војске?
Сва ова питања, битно су одређивала теорије створене кроз историју, међутим, оквир овог приказа не допушта да се детаљно бавимо сваком од њих. Зато ћемо се сконцентрисати на приказ два облика владавине, републикански и монархијски, у облику у коме се они појављују кроз историју, па до данас.
Уосталом, ова два облика државног уређења у великој мери су утицали и на обликовање, како наше националне историје, тако у великој мери и личних судбина појединаца.
Република
У најопштијем значењу, појам „република“ вуче корен од латинског res publica, што означава „општу ствар“ или „опште добро“. Термин „република“ је први пут скован око 500 г.п.н.е. у Риму, али је термин током времена прошао кроз неколико промена значења.
У модерном смислу, република је облик државе, у коме се сви органи државне власти бирају да одређено време, формирају се институције представнице власти, као што је скупштина, а грађани имају лична и политичка права. Најважнија карактеристика републике као облика владавине је бирање шефа државе, чија функција није наследна и не постоје методе преноса власти.
Примарне позиције моћи унутар републике нису наследне, јер се остварују путем избора који изражавају „сагласност оних којима се влада“. Према томе, од таквих лидерских позиција се очекује да поштено представљају тело грађана. Једноставно, то је облик владавине у коме шеф државе није монарх.
У англосаксонској политичкој традицији, (мисли се на амерички случај), дефиниција републике се такође може специфично односити на владу у којој изабране особе представљају грађанско тело, што је познато као представничка демократија (демократска република), а извршна моћ је базирана на владавини права (конституциона република).
Најчешће је република једна суверена држава, али постоје и потсуверени државни ентитети који себе називају републикама, али имају владе које су описане као републиканске по природи. То је случај који карактерише сложеније облике државних заједница, као што су федерације или конфедерације.
Године 2017, 159 од 206 суверених држава у свету је користило реч „република“ као део њиховог званичног имена.
Монархија
Монархија је облик владавине у коме група, генерално фамилија која представља династију, оличава национални идентитет земље, а њен вођа, монарх, спроводи услугу суверенитета. Стварна моћ монарха може да варира од чисто симболичне (крунска република), до парцијалне и ограничене (конституционална монархија), те до комплетно аутократске (апсолутна монархија).
Традиционално монархова позиција је наследна и траје до смрти или абдикације. За разлику од тога, изборне монархије имају процес избора монарха. Оба типа имају даље варијације, јер постоје разнолике структуре и традиције које дефинишу монархију.
Монархијска владавина је најчешћи облик власти до 19. века. Она је сада обично уставна монархија, у којој монарх задржава јединствену правну и церемонијалну улогу, али има ограничену или никакву политичку моћ.
Као што смо већ напоменули, постоје изборне и наследне монархије. Изборне монархије су до појаве хришћанства биле доминантан облик, док су данас то само: Малезија, Уједињени Арапски Емирати, Ватикан, а формално и Кнежевина Андора. Наследне (династичке) монархије настају појавом хришћанства, као нека врста симбиозе црквених и световних власти.
У зависности од титуле владара, монархија може да буде позната као: краљевство, принципалат, војводство, царство, велико војводство, емират, султанат.
У овом тренутку, 45 суверених држава у свету имају један од облика монархијског уређења.
Остави коментар