Слободна држава Конго

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази  за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо, али и да научимо, како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

Слободна држава Конго

Прво подсећање је посвећено потресном сведочанству из велике афричке земље,  (саркастично ) назване Слободна држава Конго. Седамдесет и шест пута пространија од Белгије али далеко од интересовања белгијског друштва, које није одбијало благодети колонијалне експлоатације, била је то испрва корпоративна држава, такорећи приватни посед белгијског краља Леополда Другог. Напокон откривена истина  о невиђеној бруталности с почетка двадесетог века шокирала  је свет али је за милионе људи стигла прекасно. Баш као и суочавање Брисела, званичног и незваничног, са истином о богатству сопственог друштва и сузама које су га деценијама градиле.

Леополд градитељ

Био једном један краљ. Страшан и као такав заборављен. Син  Леополда Првог, ујака енглеске краљице Викторије и брат  Шарлоте, последње царице Мексика. Владао је Белгијом у „белим рукавицама“, неуспешно покушавајући да надјача  парламент. У то време земља је имала стабилан и развијен политички систем, који није попуштао пред  краљевим  покушајима да преузме пуну власт. Тако је у парламенту одбијен и интересантан предлог Закона о референдуму, који је по свему био иновативан и демократски прогресиван, сем по једном свом члану – краљ је имао право да призна или одбаци резултате народног референдума. Сасвим довољно да парламент прозре и одбаци Леополдов популистички предлог.

Схвативши да од преузимања пуне власти нема ништа, испрва се окренуо изградњи главног града. У потпуности је изменио изглед Брисела са намером да од њега створи други Париз. Већину капиталних грађевина, по којима се Брисел и данас препознаје, сам је финансирао и оставио их је народу. Али не и оном народу на чијем се страдању обогатио. И ту је стварни почетак наше приче о ужасима Слободне државе Конго.

Леополд „мисионар“

„Не желим да ризикујем да изгубим шансу да за себе осигурам парче величанственог афричког колача.“  Биле су то ретко искрене речи, затрпане његовим честим јавним декларисањем као борца против робовласништва, а за цивилизовање црног континента. Са тим циљем је 1876. г. основао „Међународно удружење за истраживање и цивилизовање Африке“.

Ангажујући Хенрија Мортона Стенлија, истраживача, који склапа договоре са око 400 племенских поглавица, заокружује територију своје „мисије“, која  ускоро добија државну форму и међународно признање.

У исто време, Французи у Конго шаљу Пјера де Бразу, истраживача и борца против ропства, који успева да договорима заузме део Конга с друге стране реке и оснује Бразавил (1891). Енглеска, незадовољна туђим пленом, свом тадашњем сателиту Португалији, даје право на заузимање ушћа Конга. Француска и Немачка приморавају Енглеску и Португалију на повлачење договора и на одржавање међународне конференције посвећене заузећу басена Конга која је одржана 1875. г. у Берлину. Тада је заправо дат међународни легитимитет Леополдовој приватној држави.  Новонастала Слободна држава Конго и Белгија су  биле у персоналној унији.

Ужас слободе

Решен да придобије наклоност светске јавности за борбу против робовласништва и наводно  цивилизовање, а заправо се иза тога крила бездушна експлоатација Конга, Леополд најпре организује Светску изложбу (1897) а потом и  Бриселску конференцију против ропства  (1889 – 1890). Део Светске изложбе посвећен колонијалним експонатима, смештен је у Палату колонија. За ту прилику „увезено“ је 267 Конгоанаца. Седморо их је умрло током  боравка у „Афричком селу“ тј. људском зоо-врту, а покопани су без икаквог обележја.

Две године касније, Конференција усваја збирку мера против ропства како би се „окончала трговина црнцима као робљем, копном и морем, и побољшали морални и материјални услови постојања завичајних раса“. Мере су имале посебну тежину за земље које су имале поседе или протекторате у басену Конга.

Позитиван одјек и успех изложбе и конференције омогућио је краљу Леополду да отпочне велику експлоатацију свих ресурса Конга. Главни ослонац на терену  у том подухвату били су му поменути Хенри Мортон Стенли и Јавне снаге (Force Publique). Була Матари, како су локално звали Стенлија, био је новинар и истраживач. Проглашен је витезом због својих заслуга за британску империју у Африци. Јавне снаге биле су јединце намењене бруталном дисциплиновању локалног становништва са циљем што ефикасније експлоатације. Предводили су их бели, добрим делом белгијски официри.

Отпочела је незасита пљачка злата, слоноваче и каучука. Сви становници, око 20 милиона,  заправо су били на принудном раду а земља се у значајној мери претворила у бруталан радни логор. За време Леополдове „цивилизацијске мисије“ умрло је између 6 и 10 милиона људи. Број осакаћених као одмазду за недовољне количине испорученог каучука нико није пописао. Реч је углавном била о радно неспособном или радно недовољно способном становништву – деци и женама.

Ужасан третман и многобројни злочини нису остали без међународне реакције. Ангажовањем светској јавности мање познатих, али довољно храбрих људи као што су  Роџер Кејсмент, дипломата, активиста, пацифиста и напокон завереник  и Едмунд Дене Морел, лучки службеник, активиста и новинар, отпочело је трагање за истином. Међународна јавност се посебно заинтересовала након дигнутог гласа јавних личности које су се отворено изјашњавале против белгијске бруталности или су ужасе Конга осуђивале у својим делима. Међу њима су били:  Артур Конан Дојл, који је написао памфлет Криминал Конга (1909), Марк Твен, Јозеф Конрад писац романа Срце таме (1898/1902). Посебно емотивну реакцију јавности изазвале су фотографије масовних сакаћења које је начинила Елис Силеј Харис,  мисионар и документарни фотограф.

Напокон, белгијски парламент је одлуком независне комисије преузео улогу управљања Конгом, који је постао класична колонија (1908). Експлоатација природних богатстава се наставила. Услови за рад су осетно побољшани, а терор је сведен на повремене и појединачне инциденте.

Ипак, проблем односа белгијског друштва према црнцима није нестао. Тако је на знаменитој изложби ЕКСПО 1958, освануло ново афричко село названо „Конгорама“, са 598 Африканаца. Остало је забележено, да су незадовољни третманом, Конгоанци колективно напустили изложбу, а памти се новинарска опаска: „Ако нису реаговали, посетиоци су им бацали новац или банане преко ограде“.  ( Гардијан ).

Колективни заборав и (закаснеле) реакције белгијске јавности

 Леополд Други после своје владавине није остао упамћен као омиљен краљ. Сем бруталности у Конгу и његов приватан живот је окретао поданике против њега. Упркос томе што је сва здања која је приватно саградио оставио народу, са овога света, током сахране, испраћен је са повременим звиждуцима. Данас, посетилац главног града Белгије и, de facto, главног града Европске уније, може одсести у хотелу Леополд, ручати у истоименој брасерији, а потом прошетати до Леополдове четврти или парка, или, пак, отићи до музеја Африке, пролазећи кроз Леополдову тријумфалну капију. На сваком кораку је видљиво да је „велики заборав“, као колективно национално потискивање срамне афричке епизоде, уродио плодом. Нестало је сећање на бруталност и похлепу, а остале су заслуге за градитељство и реформе на унутрашњем плану.

     Речи  једног од кустоса Краљевског музеја Африке, најбоље илуструју комотан став белгијског друштва по питању суочавања са властитом мрачном прошлошћу:  „Одговорни смо за неговање става према којем многи Белгијанци имају супериорност над црнцима. А то се мења. Али трајаће неко време.“ До тада, уз мање ограде и нешто другачије тумачење и даље важи официјелни став о историјској мисији у срцу Африке :  „Белгија доноси цивилизацију у Конго“.

Био једном један краљ. Страшан и као такав „заборављен“.