Аутор: др Александра Колаковић
Обележавање века од почетка и краја Великог рата (1914 – 1918), показало се као прилика да се изнова осветли место сећања на овај догађај, као и на специфичне везе између народа које су се изградиле у овом периоду. Пробој Солунског фронта, поново је у први план истакао француско-српско „братство по оружју“ исковано захваљујући војницима који су заједно ратовали. Септембар месец и сећање на пробој Солунског фронта у први план ставља појединце који су у незадрживом јуришу 1918. године ослободили Србију. Међу њима је било и Француза, који су имали веома значајну улогу. Овај текст, стога, има за циљ да подсети на личност Франше д’Епереа. Истовремено, намера јесте да се кроз овај текст осветли перцепција о његовој улози приликом пробоја Солунског фронта, као и да сe истакне како се обликовало сећање на овог Француза међу Србима након рата до данас.
Савременици и историчари су описали Франше д’Епере као интелигентног и културног човека „живог духа“. Поред храбрости, организованости и радозналости, француског генерала кроз живот је водио немирни дух и чврстина духа. Део поменутих особина стекао је школовањем, али се не сме занемарити и утицај породице. Љубав и поштовање према војничком позиву наследио је од свог оца, који је био официр 4. пука колонијалне коњице у Алжиру, где се Франше д’Епере 1856. године и родио. Животни пут му је већ рођењеm био симболично предодређен. Војска и могућност разумевање „периферије“, онога што није „центар“ (у овом случају Париз) сигурно су поникли из овог окружења. Стога и не чуди да је француски и српски јунак завршио престижну француску војну школу Сен-Сир као 6. у рангу 1876. године. Од тада је све до 1881. године служио као потпоручник у 1. пуку колонијалне пешадије у Алжиру. Каријера Франше д’Епереа даље је настављена у генералштабној академији у Паризу од 1882. године, а у међувремену, учествовао је у походу на Тунис, које су завршене успостављањем француског протектората. Након завршетка академије 1885. године, д’Епере је послат као предводник појачања које је Француска упутила 1. пуку колонијалне пешадије, који је ратовао са кинеским трупама у југоисточној Азији (северни део данашњег Вијетнама). Од 1887. године Д’Епере је поново у Паризу прво у оквиру 4. Одељења Генералштаба задуженог за транспорт, а потом је прешао у кабинет Де Фресинеа, министра рата и од 1899. године у штаб 69. пешадијског пука у Нансију у рангу потпуковника.
Путовања су била начин на који је Франше Д’Епере стицао, не само нова знања, већ и напредовање у каријери. Приметно је да је не само добро познавао Француску, већ и друге делове света. Током последњих 15 година 19. века пропутовао је Кину, Италију, Далмацију, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Албанију. Након што је посетио Загреб, Сарајево, Дубровник, Котор, Цетиње и Скадар, отиснуо се у Немачку, да би 1900. године, као заменик команданта војне академије на којој се школовао – Сен-Сир, отишао пут Кине и постао члан експедиционог корпуса у време Боксерског устанка. У Француску се вратио преко Сједињених Америчких Држава, где је у првој деценији 20. века службовао у гарнизонима на северу и истоку Француске. Ипак, службено је, као члан мисија, обилазио бројне земље и регије (Шпанију, Мароко, Аустрију, Грчку, опет Немачку). Са ове дистанце, усудили бисмо се рећи да је у предвечерје Великог рата, Д’Епереу, који је марта 1912. године постављен за команданта 28. алпске дивизије, а три месеца касније за команданта трупа у западном Мароку (с циљем да угуши побуну мароканских племена), остало још да упозна Србију и Србе. Ипак, то ће доћи касније, али ће зато у борби са мароканским племенима, стећи драгоцена исксутва која ће му помоћи да се упише у златне странице, не само француске, већ и српске историје.
Рат је дочекао као командант 1. армијског корпуса, а од септембра 1914. године поверена му је команда 5. армије. Д’Епере је учествовао у пограничним биткама августа 1914. године, као и у бици на Марни, при чему му се приписује заслуга за одбацивање немачке офанзиве. Од 1916. године Франше Д’Епере је командант групе армија Исток. Историјски извори и литература сведоче да је изразио резерве према плану пролећне офанзиве генерала Нивела, главнокомандујућег француске армије (1917). Након неуспеле Нивелове офанзиве, дошло је до промена на челу француске армије, доласка Петена за главнокомандујућег, што је посредно утицало и на промену у каријери Франше Д’Епереа и његовог доласка на Балкан. Први помен да би могао доћи на Балкан датира с краја 1917. године. Жорж Клемансо, који је тада био председник француске владе, ипак је послао генерала Гијому да замени генерала Сараја. Процена Д’Епереа била је да би радикали и радикал-социјалисти у француској Скупштини замену лево оријентисаног Сараја са ројалистом и католиком, као што је он, протумачили као политички маневар. Ипак, пораз у бици код Пута Дама 1918. године, који је приписан Д’Епереу, утицао је да га 6. јуна именују за главнокомандујућег генерала на Солунском фронту. Да ли је то била деградација? Д’Епере је сматрао да је унапређење, јер је на Западном фронту имао претпостављење, а у на Солунском је био самосталан.
Кључан датум пре самог пробоја Солунског фронта, о коме је у протеклих годину дана највише писано, јесте 29. јун 1918. године. Франше д’Епере, нови главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту обилазио је положаје 2. армије војводе Степе Степановића. Овом приликом француски генерал стекао је слику и о положају непријатеља који су се могли видети са восова Флока високих 2300 метара надморске висине. Тада је донео одлуку: „Уместо локалне операције то ће бити одлучан напад, у коме ће учествовати сва српска војска појачана са две француске дивизије, и који ће пробити фронт. Када сам најавио Србима да ћу одменити Моравску и Тимочку дивизију, њихове пешачке ескадроне и прилепски одред и да ћу им поред све расположиве француске тешке артиљерије дати и две француске дивизије, они су се одушевили. Мишић ме пита да ли ће две француске дивизије бити под његовом командом. На мој позитиван одговор Регент устаје и без речи ми стеже руку“. Ово је био тренутак који је француског генерала трајно везао за Србе и сместио га у „Пантеон“ српских хероја иако је Француз. То је и најславнији тренутак синтагме „братство по оружју“ које се данас често употребљава када се говори о француско-српским односима кроз историју.
Важно је нагласити и да је долазак Франше д’Епереа на положај главнокомандујућег успео да амортизује несугласице између српске Врховне комаде и савезничке команде у Солуну, које су се посебно испољиле после победа 1916. године и ослобођења Битоља. Генерали Морис Сарај и Адолф Гијома били су присталице низа напада ограничених домета (само на један део фронта) и циљева, који су међутим били по мишљењу генрала Петра Бојовића, начелника српског генералштаба, опасни за Србе, јер су доводили до људских губитака. Генерал Франше д’Епере је још 1914. године, на самом почетку рата, када је био командант 5. француске армије на Западном фронту, имао план одлучне офанзиве на Балкану са полазиштем у Солуну. Ипак, рововски, позициони рат и друге околности дуго нису смештале рат на Балкану у средише интересовања великих сила. Ипак, мишљења српских генерала и француског су 1918. године била сагласна, а томе је допринело и да се на челу српске Врховне команде нашао Живојин Мишић, „архитекта“ српске победе у Колубарској бици.
Личности као што је Франше Д’Епере долазак у Солун био је изазов, како у смислу да осмисли и реализује своје стратешке замисли, истовремено и да командује разнородним трупама (српска, грчка, руска, британска и француска војска, а у оквиру британских и француских јединица било је сенегалских, индуских и вијетнамских јединица). Оно што је била додатна специфичност његовог положаја јесте чињеница да није добио прецизне инструкције од Генералштаба ни Владе. Интересантно је да није гајио предубеђења према народима и војскама које је срео на Солунском фронту, а није био ни оптерећен њиховим међусобним односима. Центар његовог интересовања била је војна стратегија и победа савезника. Такође, монархистичке симпатије које је стекао у породичном окружењу (кум његовог оца био је краљ Луј XVIII), поред импресија које је стекао захваљујући српској храбрости испољеној у току ратних година, подстакле су и симпатије према регенту Александру Карађорђевићу и Србима. Добру комуникацију успоставио је и са војводом Живојином Мишићем. Ипак, приликом доласка у Солун, француски генерал био је суочен са захтевима за смањење савезничких трупа, против чега је био и Гијома, захваљујући коме се смањује број враћених. Ипак, француска војска на фронту се смањила за 23.000 војника и износила 209.000 људи. Други проблем је била предвиђена савезничка дефанзивна стратегија на Солунском фронту од децембра 1917. године, као и британска настојања да чак и потпно напусти фронт. Ипак, немачке офанзиве у мају и јуну 1918. године, утичу да Французи прибегну идеји да се смањи притисак на основу Гијоминог пројекта низа напада који временом прерастају у општу офанзиву. Тада Д’Епере износи свој план офанзиве на српском сектору фронта, односно, једне одлучне офанзиве, којом би се Бугарска елиминисала из рата. Британци су били против, а дошло је и до расправа између Лојда Џорџа и Клемансоа почетком јула 1918. године у време заседања Високог ратног Савета. Британци су били спремни за сепаратни мир са Бугарском, а уз територијалне уступке на рачун Грчке и Србије. Ипак, Д’Епереов план је након жестоке борбе одобрен 3. августа 1918. године.
Ипак, за офанзиву је било потребно да се добије пристанак и британске и италијанске владе, стога је Гијома, који је подржао Д’Епереов план, у септембру посетио Рим и Лондон. Стога је након дипломатске акције Клемансо тек 10. септембра обавестио Д’Епереа да може започети примену плана. Дан раније он је Министарству рата писао: „Не знам из којих разлога датум офанзиве која се припрема на Солунском фронту мора бити одложен као што сте ми јавили. На ваш телеграм могу да одговрим само с војне тачке гледишта (…) Припреме на свим деловима фронта на којима би требало да почне здружени напад са циљем да се бугарска војска избаци из својих положаја, биће завршене и ситуација делује врло повољно (…) Морал је свуда изврстан, посебно код Срба, чија форма је фантастична и имају потпуно самопоуздање. Они добро познају климу своје земље и забринути су што офанзива већ није покренута (…) Да закључим – са војне тачке гледишта операција је зрела“ (телеграм француском Министарству рата из Солуна 9. септембар 1918).
У својим белешкама, списима и сећањима остали су трагови из дана у дан како је такла офанзива. Наравно, није увек било детаљних информација, али су Д’Епереове хартије, сачувана документа и мемоари драгоцен извор историчарима. „15. септембар – У 5,30 почиње напад 122. пеш. див., 17. колонијалне дивизије и Шумадијске дивизије. Око 19 часова у напад прелезе и дивизије из другог ешалона и Прве српске армије. У 21 час батаљон 148. пука, лево од 122. дивизије, освојио је Сокол. Командант Маринковић, мој агент за везу са Србима, који је са много стреса био стално на телефону, тријумфално ми саопштава ову вест“, пише Д’Епере. Дакле, 15. септембра, нападом српских и француских снага на бугарске положаје у планинском масиву Доброг Поља, започео је пробој Солунског фронта. Ипак, Клеманосо није веровао да рат може бити добијен на Балкану, који је за њега био другоразредно бојиште и двоумио се како након пробоја фронта даље организовати француске трупе на овом ратишту. Поенкаре сведочи да је 24. септембра, док су Срби напредовали ка Штипу, страховао да га офанзива на Софију не спречи да врати француске војнике у домовину. Дан након потписивања примирја са Бугарском (29. септембар) Д’Епере добија телеграм да прекине свако снабдевање непријатеља и крене са војском ка Црном Мору и Констанци. Стизала су и контрадикторна упустава, док је он развијао план офанзиве против Аустроугарске. Д’Епере је 5. октобра сачинио план офанзиве на четири фронта на Балкану (према Аустроугарској, Турској, Румунији и Албанији), али је овај пројекат оспорен на састанку Великог ратног савета два дана касније. Лојд Џорџ и Орландо су сматрали да план штити само француске интересе, а угрожавају британске интересе у Турској и италијанске у Албанији. Од тада је Д’Епере припремао офанзиву ослобађања Србије са српским, француским и грчким трупама и једном британском дивизијом, а и његове активности су строго контролисане од стране савезника. Д’Епере је морао да одустане од замисли да након ослобађања Србије нападне Аустроугарску и побуни њено становништво, а Бартелоу је ставио на располагање 3. дивизију за акције у Румунији.
Ослобођење Србије Франше Д’Епереу донело је тајно важно место у српској историји, а то је било јасно већ 8. новембар 1918. године. „У Земуну и Београду сам прекривен цвећем. У 17:30 госпођице Гарашанин и Рачић, ћерка министра рата ми поклањају у име младих девојака Београда јатаган војводе. Године 1936. на пријему у Француском дому у Београду поново ћу срести зубарку из Земуна и госпођицу Гарашанин“ и поново ће осетити дивљење и поштовање. Колко је фигура Франше Д’Епереа била битна у француско-југословенским (српским) односима у међуратном периоду сведоче и подаци да је он биран за личност која ће обављати деликатне задатке и мисије. Биран је не само због способности, блиских односа са династијом Карађорђевић и познавањем значајног броја угледних личности, већ и због ореола победника и ослободиоца који је носио. Д’Епере је донео Легију части Београду 1921. године, и том приликом, одржао говор који се дуго препричавао. Тада га је маса људи пратила од хотела Москва на Теразијама, где је био смештен до Скупштине. Штампа је писала о његовом доласку као о „значајном дану“, пратили су се дочеци у Љубљани и Загребу, генерал Петар Пешић му је, у име српске војске, поклонио златни пехар са чашом од кристала, „Политика“ је детаљно описивала ове догађаје. Након свечаности у Београду, Д’Епере се специјалним возом упутио ка Косову и Метохији, ка Грачаници, на помен изгинулим борцима. По завршеном парастосу у Грачаници положио је квадратну (35 см) спомен плочу од црног мермера, који је донео из Париза, и на којој је писало France – Serbie 1914 – 1918, а десно у врху је био урезан крст, а лево у дну ловоров венац. Након овога, посетио је и Скопље, где је, такође, свечано дочекан.
Његова слава је непосредно након краја Великог рата и у Француској и у Србији сијала сјајем за који се чинило савременицима да никада неће бити упитан. Сећали су га се и након смрти 1942. године, и као француског маршала и као српског војводе, али и као члана Француске академије на позицији 14, у периоду од 1934. године до 1942. године. У Југославији након 1945. године, иако су учесници НОБ-а били у првом плану, није заборављена личност Франше д’Епереа. О томе сведоче књиге, уџбеници и називи улица. Међутим, сећање на ову значајну личност није било довољно у јеку Алжирског рата, када су озбиљно нарушени односи две државе, амбасадорима се ускраћивало гостопримство, нису прихватали акредитиви. Тако ни син Франше Д’Епере није био подобан, одбијени су акредитиви за њега. Распад СФРЈ, ратови деведесетих година 20. века, утицали су да се Срби поново заинтересују за своју историју, то је био период када се више писало о српским војводама, а у штампи су и информације о Д’Епереу биле присутне. Ипак, 1999. године, када је прекривен Споменик захвалности Француској, због одлука тадашњих француских политичара и државника, неправедно је потискивано и оно позитивно, пријатељско и херојско из заједничке историје Француза и Срба, а тиме и дело Франше д’Епереа.
У оквиру обележавања сто година од пробоја Солунског фронта оживело је и сећање на Франше д’Епера. У Београду су представљени преведени мемоари француског војсковође који се односе на овај догађај, али и садрже додатке писама, телеграме, изводе из штампе који сведоче не само о ратним временима, већ и послератном угледу Д’Епереа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији), а посебно међу Србима. Породица Франше д’Епереа, неговала је током читавог века сећање на заједничко ратовање француских и српских војника у Великом рату. Колико је за француског маршала и српског војводу било значајан овај период каријере и живота сведочи и његова унука Клод де Сен Пјер. У току промоције поменутих мемоара, изјавила је да је њен деда гајио велико поштовање, поверење и верност према Србима. Праунука Сиголен је са супругом на обронцима Рудиника, у Варницама, основала приватни музеј, у коме су изложени предмети и сведочанства о Србима и Србији, које је годинама прикупљала. Породица је, дакле, чувар сећања, али су колективна сећања током ових сто година од догађаја улазила у кризе. Догађаји потискују један други, сећања бледе, посебно када нестане живих сведока и када не постоји континуитет у неговању културе сећања. Стога је и личност Франше д’Епереа заборављана, па јој се изнова враћало у колективном сећању. Ипак, истицане су његова делатност и личност увек онда када се позивало на француско-српско братство по оружју и најбољи период у односима две државе.
Остави коментар