Аутор: Ђорђо Сладоје
Дубинске пукотине у црногорском друштву су присутне одавно, још од прије стотињак година, да не залазимо дубље у историју, а видљивије су постале након Божићне побуне, односно Божићног устанка (јануара 1919), како се тај догађај данас у Црној Гори зове и слави. Ту побуну је из егзила иницирао већ остарјели и дезоријентисани краљ Никола, а вођа је био Крсто Зрнов Поповић. У побуни су учествовали тзв. зеленаши, политичка групација острашћених црногорских локалпатриота и огорчених противника уједињења Србије и Црне Горе. Побуна је угушена и није имала значајнијег утицаја на одлуку о уједињењу, нити на политички живот у новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца која је касније преиначена у Краљевину Југославију. Ипак, сукоб зеленаша и бјелаша – противника и заговорника уједињења – наставио је да тиња правећи све дубљи јаз између супротстављених страна.
Црна Гора је на самом почетку Другог свјетског рата доспјела под власт италијанских фашиста, што су антисрпске снаге настојале да на све начине искористе. Отвореном сарадњом са окупатором, а по угледу на НДХ, протагонисти такве политике прогласили су, у јуну 1941. године, Независну Државу Црну Гору, али ће им рачун помрсити народноослободилачки устанак који је, као што је познато, тамо подигнут 13. јула исте године. Вођа и симбол ове колаборационистичке политике био је Секула Дрљевић, блиски сарадник Анте Павелића. Бољи познаваоци прилика кажу да се Дрљевићеви стихови налазе у актуелној црногорској химни.
По завршетку Другог свјетског рата, Црна Гора је постала једна од шест равноправних федералних јединица у новоствореној држави, а Црногорци су добили статус нације. Нова власт је на све начине покушавала да, прије свих, ријеши тешко, насљеђем замршено и трауматично национално питање и то борбом, често и бруталном, против национализма. Као идеја водиља и упутство за политичко дјеловање једнодушно је прихваћен давно формулисани став да су сви национализми опасни, али да је српски најопаснији. Тако су под изговором борбе против национализма неутралисани кључни идентитетски садржаји српског народа у Црној Гори, док је нови подржаван и афирмисан. Атеизам је, као што је познато, био важан градивни елемент комунистичке идеологије и политичке праксе, па је у складу са увјерењем да је религија „опијум за народ“ и Српска православна црква стављана под строги, често и брутални надзор. Конфискована је црквена имовина, а цркве и манастири су, често и без зазора, претварани у складишта отпада, штале и коњушнице, док је над свештенством вршено, час тихо и перфидно час отворено, насиље, а ни вјерници нису поштеђивани. И то је тако трајало све до краха комунистичке утопије и крвавог распада Титове Југославије.
Деведесетих година, чим се указала прилика, свештенство и вјерници Митрополије црногорско-приморске кренули су у обнову оскрнављених богомоља, у чему су до данас постигли задивљујуће резултате. У једном краћем периоду, док се како-тако одржавала Државна заједница Србије и Црне Горе, чинило се да ће доћи до потпуне духовне обнове и успостављања сурово прекинутог културно-историјског континуитета. Драстична историјска и политичка инверзија догодила се 2006. године проглашењем независности Црне Горе под сумњивим референдумским околностима, што је изнудило и самосталност српске државе. Упадљива је и занимљива чињеница да је Србија „изашла“ из Југославије, тек кад су је, након бруталног грађанског рата, напустиле све остале чланице, а да је при том управо Србија окривљена и осуђена за растурање заједничке државе. И тај је бизарни став и данас важећи, да не кажем обавезујући.
Нова црногорска власт кренула је у обнову државности и стварање новог црногорског идентитета, правећи драматичан раскид са традиционалним вриједностима на којима је већински српска Црна Гора вијековима опстајала. У политичкој пракси то је значило – оштар заокрет према Западу и његовим вриједностима, уз све немилосрдније затирање српског културно-историјског насљеђа и у томе се стигло чак дотле да актуелна црногорска власт (не и народ) нема већих непријатеља од Срба и Руса.
Иако се већина становништва изјашњава да говори српски, установљен је нови црногорски језик, без икаквог лингвистичког упоришта и оправдања, а латиница је постала званично писмо. Сходно таквом опредјељењу, из уџбеника и лектире избачени су многи значајни српски писци, а њихово мјесто заузели заиста минорни ствараоци. Чак ни Његош није могао „проћи“ без озбиљних скраћивања, фалсификовања и сакаћења изворног текста. На дјелу је, такође, и својеврсна ревизија историје – прећуткивање, кривотворење или уклањање чињеница које асоцирају на српску прошлост и садашњост, разумије се. У погледу индивидуалних и колективних права, Срби у Црној Гори су данас један од најугроженијих народа у Европи. Њихов положај се може поредити једино и опет са Србима – на Косову и Метохији.
Црна Гора је, међу првима, признала независност тзв. Косова и то против народне воље, на исти начин је ушла у НАТО и увела санкције Русији, што није случајно. Сва збивања „онамо-намо“ одвијају се у ширем геостратешком контексту и настојању западних сила на челу са Сједињеним Америчким Државама да неутралишу руски утицај на Балкану, поготово у Црној Гори, гдје је русофилство до јуче било дио националног идентитета, такорећи. У настојању да се што више дистанцира од Србије и свега српског, указом је установљена Црногорска православна црква која није канонски призната, нити има упориште у народном бићу. „Дух самопорицања“ и аутошовинизма ради пуном паром, а „истрага предака“ обавља се на све начине, продубљујући трагичне подјеле – духовне, политичке, а често и породичне.
Све што се данас дешава у Црној Гори није, дакле, од „сунчевих пјега“, већ има озбиљне узроке и историјске коријене и континуитет у политичкој пракси. Доношењем циничног Закона о слободи вјероисповијести црногорска власт је од оних пукотина са почетка текста направила дубоку провалију у друштву и један процес довела до усијања, да не кажем до пуцања. Тим законом се сви црквени објекти изграђени до 1918. године и цјелокупна имовина одузимају у корист државе која са њима може располагати по сопственом нахођењу. Тиме се, уз све друге негативне посљедице, поништава правни субјективитет Православне цркве која се оставља на голој ледини, па би изнова морала да се региструје и, након осамсто година, крене из почетка. Цркве, манастире и метохе држава може да даје на коришћење неканонској Црногорској цркви, а може и под закуп било коме. Многи аналитичари сматрају да су намјере црногорске власти да овим декретом потпуно разгради Митрополију као важан дио Српске православне цркве и као посљедње духовно упориште тамошњих Срба, да се затру трагови српског постојања и тиме уједно неутралише утицај Србије, а посредно и Русије, на политички живот у Црној Гори. Има и оних који мисле да ће новоустановљена црква, без изгледа да буде призната, послужити само као мост ка унијатској, гркокатоличкој цркви која би задржала источни обред, уз признавање папе као врховног поглавара, али готово нико не искључује ни имовинске мотиве.
У овом замешатељству извјесно је једино то да је државни удар у само срце православне Црне Горе пронашао, као у Његошевом стиху, ону запретану архетипску искру и произвео истинско чудо. На овај варварски указ васкрсли Његошев народ одговара саборно и молитвено, на начин достојан светиња које брани. Од проглашења Закона, готово свакодневно, трају литије у којима учествује све више људи, а међу њима има и присталица актуелне власти. О овом закону и онима који су га донијели већ је јавно изговорено мноштво аргументованих критика, пале су тешке и ружне ријечи, али их овдје нећу понављати.
Тешко је у овом драматичном тренутку предвидјети како ће се прилике у Црној Гори одвијати – куда иде и гдје ће завршити несрећни сукоб између Српске Спарте и Монтенегра. Остаје нам да се надамо да ће Српска православна црква и њени вјерници успјети да сачувају оно што им, по божјој и људској правди, припада, а да ће власт и њени моћни ментори (који иза свега стоје) пронаћи разуман и цивилизован начин да праведно уреде односе између државе и цркве, како је то, уосталом, учињено са другим конфесијама.
Свака, чак и најмања употреба силе била би катастрофална за обје стране. И не само за њих.
Остави коментар