Аутор: др Милош Савин, историчар
Гроф Алберт Апоњи је несумњиво једна од најпознатијих личности угарске/мађарске политике на преласку из XIX у XX век. За посланика на Угарском сабору је изабран 1881. године, након чега до смрти која га је задесила у Женеви 1933. није напуштао званичне положаје. Деловао је кроз Деакову странку, Тисину либералну странку, Националну странку и Странку независности и четрдесетосме (у српској литератури позната и као Незавишњачка и четрдесетосмашка странка). Можемо слободно рећи да је био члан већине мађарских грађанских односно „господских“ странака, како су их квалификовали мађарски социјалдемократи, чији члан доследно никада није био. Потицао је из породице која је добила племићки статус још у XIII веку, што је обимно користио за познанства и везе у богаташким круговима широм света. За нашу тему најзначајнији је период нове конзервативне мађарке владе од 1906. до 1910. године, у чијем мандату је Апоњи био мистар просвете.
Почетком двадесетог века, популација Угарске, укључујући Славонију и Хрватску, прешла је двадесет милиона. Метрополизација је узела маха, па је Будимпешта бројала преко осамсто хиљада становника. Док је са једне стране успех индустријализације и капиталистичког развоја имао многе позитивне резултате, Мађарска је била прва земља у Европи по броју преминулих од туберкулозе, што нам указује на многа нерешена питања која су раздирала мађарско друштво на преласку векова. Једно од најзначајнијих, до краја нерешених питања, поред социјалног, било је национално питање. Упркос великом степену унутрашње независности након Нагодбе, у спољнополитичком погледу Мађарска је била потпуно зависна од Аустрије, која је, пак, била све упорнија у пангерманском експанзионизму и геополитици изласка на Босфор. Мађарски национализам је у том тренутку постао најраширенија идеја која је обузела најшире друштвене слојеве од сељака преко тзв. џентрије па до одређених интелектуалних кругова, те одређеног броја мађарских носиоца индустријског капитала. Национализам је почео да се развија, као жеља за самосталним националним развојем, без аустријског туторства. Као облик колективне рационализације, створено је уверење да све недаће тедашњег мађарског друштва проистичу из туђинске власти, од турске па до аустријске. Владајућа класа и делови средњег слоја видели су у националистичкој политици средство за обезбеђење политичке користи. Дошло је до митологизације мађарске политичке историје, те до колективног маштања о успешним средњевековним мађарским државама, као земљама благостања, које су излазиле на три мора. Оно што су савременици окарактерисали као политику „свемађарства и великомађарства“ доживело је своју експлозивну експанзију почетком XX века. Опортунизам и клијентелизам владајућих слојева успели су чак и да оправдају једну озбиљну логичку грешку – да поистовете мађарски национализам са оданошћу хабзбуршкој династији. До озбиљних тензија долази током владавине Иштвана Тисе, почетком XX века. Хабзбуршки двор је захтевао од Тисе да убудуће повећа мобилизацију становника мађарске у војску за једну четвртину. Како би се ово испословало, било је неопходно, да угарска Влада, предложи измену закона Сабору на усвајање. Мађарска јавност је била огорчена због предлога измене закона, не гледајући благонаклоно на веће уступке аустријском делу државе. Ово незадовољство је имало посебан емотивни набој, због тога што војници на униформама неће носити мађарска, већ црно-жута аустроугарска обележја. Од њих се очекивало да живот, ако затреба, дају за цара, а не нужно и за Мађарску. Опозиција у парламенту је почела да врши опструкцију оваквог закона, непрегледним дискусијама. Тиса је покушао овакву ситуацију да разреши усвајањем новог пословника, што је довело до крајњег затезања политичких односа. На изборима за Угарски сабор су довели до мало очекиваног резултата, мађарска опозиција је тријумфовала над до тада владајућим мађарским либералима. Мађарска опозиција је укупно имала 254, мандата, а мађарски либерали само 159. Сама Независна странка је освојила 166 мандата а са својим коалционим партнерима укупно 235 мандата. Од већих странака у коалицији треба навести Католичку народну странку грофа Нандора Зичија. Народности су освојиле укупно 10 кандидата, а било је и 7 ванстраначких посланика. Франц Јозеф није схватао стање у мађарском јавном мњењу, па није желео да уважи вољу мађарских бирача па је, уместо опозицији, формирање владе поверио команданту краљевске гарде Јожефу Фејерварију. Нова влада је наишла на изузетно организован и снажан отпор опозиције, па је после неколико месеци покушала да поднесе оставку, коју је краљ одбио. Пошто су локални и жупанијски органи под контролом опозиције заједно са Сабором, одбијали да сарађују са владом, иста је 19. фебруара 1906. године уз помоћ војске распустила Сабор и увела апсолутизам. У периоду апсолутизма дошло је до преговора мађарске опозиције са краљем што је резултирало формирањем нове владе на челу са Шандором Векерлеом, крајем марта 1906. године. Наиме краљ, односно цар је објавио да ће увести опште право гласа, што је уплашило представнике буржоаских странака и навело их на компромис. Искуства из Руске револуције из 1905. године и снага мађарских социјалдемократа су пресудили овој одлуци. Нова влада је одмах расписала ванредне изборе за Угарски сабор, који су одржани између 19. априла и 8. маја. На њима више није учествовала некадашња владина Либерална странка, која је била распуштена. Од успона Калмана Тисе на чело угарске владе 1875. године, па до политичког дебакла његовог сина Калмана 1905. године, пуних тридесет година, на челу мађарске владе су се налазили представници увек већинске либералне странке, након чега ће већина истакнутих чланова наставити да функционише и буде део власти путем других политичких странака и коалиција. Поред Апоњијевог, занимљив је пример и Шандора Векерлеа, који је као члан Либералне странке био председник мађарске владе у мандату 1892 – 1895, као члан Националне уставне странке од 1906 – 1910. године, те поново 1918. као члан Четрдесетосмашке странке.
У полемици која је вођена са просветним министром Угарске, Албертом Апоњијем, око предлога да се драстично повећа ставка која се односила на отварање нових државних школа на којима би наставни језик био мађарски, посебно се истакао др Михаило Полит Десанчић, тада једини српски опозициони посланик на Угарском сабору. Полит је 16. јула 1906. године оптужио Апоњија да су његове намере усмерене директно ка обесмишљавању просветне улоге српске народно-црквене аутономије. Говором од 22. новембра 1906. године посланик српских либерала се принципијелно заложио за реформу изборног закона у смислу увођења општег права гласа, за децентрализацију у смислу финансијске аутономије жупанија и наравно, за заокруживање жупанија по народносном принципу, односно формирање Војводине.
Оно што су покушали да на пољу асимилаторства спроведу у дело претходни угарски министри просвете пошло је за руком 1907. године Апоњију који је издејствовао усвајање новог закона који се односио на употребу мађарског језика у школама. Законом је било предвиђено обавезно учење мађарског језика у свакој години школовања, по програму министра просвете што је за циљ имало да свако немађарско дете по свршетку четвртог разреда буде у стању да своје мисли у речи и писму разумљиво на мађарском језику изражава. Поред поменутог закон је предвидео обавезу да се мађарски уведе као наставни језик и у вероисповедним школама где има ученика чији су родитељи или старатељи изразили жељу за тим, или ученика чији је мађарски матерњи језик. Закон је забранио да се народна школа која у једном тренутку пређе на мађарски наставни језик икада више врати на немађарски наставни језик. Поред наведеног, успостављена је супрематија државних у односу на аутономне органе у односу на учитеље и наставнике.
Доношење Апоњијевог школског закона представљало је један од најјачих удараца Угарске владе према народностима у процесу денационализације и асимилације у један политички мађарски народ. Против овог закона у Угарском сабору је испред клуба народности најжешће реаговао вођа Српске либералне странке др Полит. „Стари народни борац др Михаило Полит Десанчић водио је борбу за очување српске егзистенције у пештанској народној скупштини и у органу Српске либералне странке Бранику. Он је доказивао Мађарима који су стално истицали да „у свом језику живи народ“, да и народности то исто хоће; да и Срби, Словаци и Румуни, хоће да живе са својим језиком. Он је даље отворено тврдио да је узрок што 1868. није дошло до праведног решења народносног питања лежао једино у томе што је тадашња мађарска већина у народној скупштини, баш као и ова садашња, држала да је држава у стању да помоћу асимилације створи етничко јединство и једноплемену мађарску државу.“ Полит је иронично констатовао: „Кад би била умесна мотивација да је неко зато Мађар што се у Угарској родио, онда господин министар просвете не би био Мађар јер се он у Бечу родио. Пада ми сада на ум и оно што сам чуо од једног српског сељака коме су такође рекли да је Мађар зато што се родио у Угарској. На шта он одговори мађарском сељаку: Молим те лепо, да сам се родио у штали онда бих био теле или ждребе?“
Резолуција коју је Полит, шеф Српске либералне странке, поднео Угарском сабору у настојању да се спречи усвајање Апоњијевог закона, акламацијом су подржали Срби окупљени на великом народном збору у Бечкереку 31. марта 1907. године, на коме је сакупњено и 30 хиљада потписа српских мајки за очување српских народних вероисповедних школа. Међутим, овај збор који је имао карактеристике општенародног, организовали су радикали, који су представљали и већину говорника – известилац је био Јаша Томић, лично. Узнемиреност Срба и других немађарских народности није утицала на спровођење донетог закона.
Највеће нападе и критике лидер Српске либералне странке трпео је у угарском сабору од посланика Шоме Вишонтаиа, некадашњег браниоца Јаше Томића. Вишонтаиеве оптужбе су се кретале од тврдњи да Полит и Српска либерална странка не уживају никакво поверење српског народа, до оптужби за издајничко понашање према Мађарима, и самим тим Мађарској, односно Угарској. Вишонтаи је покушавао да денунцира Полита, како би себи стекао популарност међу мађарским националистима, склањајући са друге стране препреку коју је Полит представљао српским радикалима. Наведене чињенице нам говоре о спремности српских радикала да зарад макијавелистичких циљева седе на две столице.
У овом периоду дошло је и до формирања једне сасвим нове политичке групације међу Србима Угарске, чије најчвршће упориште је управо била Кикинда, Политова изборна база. Реч је о демократама окупљеним око Српског гласа који је почео да излази крајем априла 1907. године. Демократе су на конференцији у Новом Бечеју, јула 1908. године усвојили свој програм који је био једнако усмерен и на решавање српских националних питања али и на демократизацију, децентрализацију и изградњу социјално праведног друштва. Кикиндске демократе на челу са Васом Стајићем, Васом Јакшићем и Милутином Јакшићем, никада неће у потпуности организовати Демократску странку, али ће фигурирати као политички фактор који је међу Србима имао извесну тежину.
Велику подршку парламентарној борби председника српских либерала, на страницама Браника је све чешће пружао Милан Божески, први уредник Заставе, након убиства Мише Димитријевића. На страницама најзначајнијег органа Српске либералне странке, истичући да је Српско питање у Угарској на првом месту „друштвено а тек потом политичко питање“ некадашњи радикал је писао: „Тешком и неједнаком борбом коју је имао наш народ да издржи према Бечу и Пешти, који су се у оновременим ратовима обилато служили војничком врсношћу Срба, стављајући их на најопаснија места, изгледа као да се хотимице ишло за истребљењем Срба или бар што осетнијим слабљењем њихове отпорне снаге.“ На Српском народно-црквеном сабору једини посланик Српске либералне странке се жестоко конфронтирао радикалској већини, залажући се против усвајања Манастирске уредбе, коју су сасвим извесно радикали договорили са Угарском владом. У својој борби Полит је добио подршку од клера и самостлаца, али је остао усамљен у сабору. Радикалска већина је фебруара 1907. године усвојила, а Угарска влада тринаест месеци касније потврдила Манастирску уредбу, којом су српски манастири постали народно-црквена добра, а њихови поседи су путем јавног надметања могли бити давани у најам закупцима. Српска либерална странка је оштро критиковала ову уредбу и спрегу Угарске владе и Српског сабора, проналазећи у томе пут да се српака манастирска земља додели мађарским насељеницима и закупцима. Српска либерална странка и њен једини посланик су критиковали и избор новог патријарха 1908. године, након смрти претходног. Радикали су изабрали вршачког епископа Гаврила Земјановића, али пошто је Угарска влада одбила да прихвати овај избор, радикали су се сагласили са њом, и противно етичком схватању Српске либералне странке гласали за владиног кандидата, будимског владику Лукијана Богдановића.
Млади панчевачки либерали, др Никола Милутиновић и др Бранислав Станојевић, су показали своју активност у пуном интензитету у периоду 1908 – 1910. године, пре свега у покушајима сарадње са демократама и Српским гласом, против коалиционе политике радикала према мађарским партијама.
Свој последњи говор у Угарском сабору, 27. јануара 1910. године, вођа Српске либералне странке Михаило Полит Десанчић, одржао је, или боље речено покушао је да одржи говор с обзиром да су га мађарски посланици ометали добацивањем, а предсеник Сабора му је одузео реч. У ономе што је успео да каже Полит је нагласио да је коалициона влада била по мађарске народности много штетнија него све претходне асимилаторске владе Мађарске либералне странке. Полит је нарочито негативно оценио чињеницу да нова влада није испунила своје обећање у смислу доношења закона о општем бирачком праву.
Уз помоћ двора од некада владајућих мађарских либерала и још неколико политичких чинилаца формирана је Национална странка рада, чији је био циљ да после наредних избора подржи нову владу некадашњег хрватског бана, а сада председника Угарске владе именованог поново од стране двора на концу 1909. године, Кароља Куена Хедерварија. Уздајући се у победу Националне странке рада, краљ је распустио Угарски сабор 24. марта 1910. године и расписао саборске изборе за крај маја, почетак јуна те године.
Остави коментар