Аутор: проф. др Борис Стојковски
Стефан Урош IV Душан, српски краљ (1331 – 1346) и цар Срба и Грка (1346 – 1355), представља једну од најзначајнијих личности српске историје. Према традицији он је био тај владар који је Србију извео на три мора, а историјска је чињеница да је освајањима на рачун Византије доиста учинио Србију једном од најмоћнијих држава свога времена.
Рођен је највероватније око 1308. године, податак који постоји посредно преко византијског писца Нићифора Григоре који је тврдио да је Душан имао 22 године када је дошао на власт. Постоји, међутим, и мишљење да је рођен 1311/1312. године. Као што је добро познато његов отац је био српски краљ Стефан Дечански, а мајка бугарска принцеза Теодора Смилец, ћерка бугарског цара Смилеца. Када је уследила побуна краља Стефана Дечанског против свог оца, краља Милутина, а све због несређених прилика око наследства Милутиновог престола.
Душан је, затим, као талац послат да проведе неколико година у Цариграду. Овај боравак неки тумаче као прилику где се млади Душан упознао са Византијом и њеним обичајима, али где је могао да упије и идеал али и стварност царства, те да је већ тада имао пред очима царску идеологију Византијског царства. То питање остаје отворено, јер за њега нема доказа, али јесте чињеница да је, слично бугарском цару Симеону, боравак на византијском двору могао да има одлучујући утицај на формирање светоназора тада младог Стефана Душана.
Наслеђе престола краља Милутина се окончало доласком на престо Стефана Дечанског (1321 – 1331), а Душан је наједном од дединог таоца дошао до положаја и титуле младог краља у Зети. Када је 1328/1329. године букнуо сукоб са босанским баном Стјепаном II Котроманићем, сам босански владар је записао како се једва спасио. То се сматра заправо за први помен ратника Душана, који је као млади краљ имао да се сукоби са босанским баном око спорних територија у Захумљу. Дубровник је већ тада био у Душановом фокусу, а повод њиховог спора били су неки Душанови људи и посебно Брајко Бранивојевић са својим рођацима, које су Дубровчани касније и утамничили.
Свакако најважнији моменат у каријери младог краља Стефана Душана јесте 1330. година и чувена битка код Велбужда у којој је српска војска, чијим је једним делом врло успешно командовао сам Душан, сатрла бугарске трупе, а на бојном пољу живот је изгубио и сам бугарски цар Шишман. Душан је тада показао да је изврстан војсковођа и борац од ауторитета.
У Зети, где је владао, имао је своје људе међу којима су се истицали војвода Младен, војвода Војин и челник Ђураш. Двор му се, према неким мишљењима, налазио на Дримцу или му је резиденција био чак Скадар, али нажалост више о томе се не може рећи због недостатка извора. Власт у Зети обухватала је развијене урбане средине у приморју, попут Котора, Будве или Скадра, а под његовом влашћу били су Власи и Арбанаси на том подручју. Део Херцеговине се тако налазио директно под српском влашћу.
Међутим, 1331. године ситуација се знатно изменила. Буна сина Стефана Душана против оца Стефана Дечанског била је, вероватно подстакнута другим браком Стефана Дечанског са Маријом Палеолог, и могућим новим отварањем питања наследства престола. Подстакнут од властеле, Душан је покушао да збаци оца. Нићифор Григора о томе обавештава:
Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега.
Сукоб је пратио поход самога краља Стефана Дечанског и разарање Скадра 1331. године, али је уследио противнапад и Душанов поход из Зете у Рашку, из Скадра у Неродимље, у чијој се близини налазио његов отац. Стефан Дечански је свргнут и бачен у тамницу. У њој је изгубио живот, а околности нису баш најјасније. Извесно је да је Душан знао шта се догодило, али да сам није учествовао у погубљењу свог оца.
Смрт Стефана Дечанског пратило је свечано крунисање краља Душана 8. септембра 1331. године у цркви близу Сврчина, чиме је он постао српски краљ. На самом почетку владавине ојачано је 1332. године савезништво са Бугарском, орођавање и женидба краља Душана Јеленом, сестром бугарског цара. Тако је успостављен трајни мир са овом суседном државом. Освојена је, потом, и Струмица и то је заправо заметак великих Душанових освајања. Године 1333. издата је повеља у Пологу, којом је уз данак санкционисано уступање Стона и Пељешца Дубровнику чиме је краљ Стефан Душан желео трајно да реши ово спољнополитичко питање.
Мешање у унутрашње ствари Византије кренуле су већ на самом почетку Душанове владавине када му је пришао некадашњи сарадник и пријатељ Јована Кантакузина, Сиргијан Палеолог. Иако је ова сарадња била краткотрајна, уследило је и освајање Касторије (Костура), а ускоро су пала и два врло значајна града, Прилеп и нарочито старо црквено средиште, град Охрид. Иако је Душану у фокусу увек била Византија, нису престајали ни сукоби на северу, најпре са краљем Карлов Робертом (1301 – 1342) а од 1342. године са најмоћнијим средњоевропским владарем Лајошем Великим. Убрзо на почетку владавине већ 1334 – 1335. године успостављена је на кратко први пут граница на Сави и Дунаву. Стални ратови са Угарском, вођени најпре око Београда и Мачве доводили су историчаре до питања да ли је, заправо, Лајош Велики једини владар моћнији од Стефана Душана.
Неки су, међутим, сматрали да је за Душана ипак северна граница имала мањи значај. Сусрет са царем Андроником III Палеологом у Радовишту изузетно добро сведочи о томе. Као и мешање у прилике Византије након смрти реченог цара и доласка његовог малолетног сина Јована V на трон. Наиме, када је уследила 1341. године промена у Цариграду и долазак регентства на челу са царицом-мајком Аном Савојском, Стефан Душан је искористио прилику те је уследио и напад на Македонију. Јован Кантакузин, заобиђен приликом формирања регентства, дошао је краљу Душану а до њиховог сусрета је уследило у Приштини. Покушали су заједно да наставе освајања, заузимањем кључног града Сера и Димотике, али без успеха.
Раскид савеза Душана и Кантакузина био је неминован услед подршке коју је Кантакузин добио у Тесалији, као и због наглог јачања српског владара што свакако није ишло у рачун византијском аристократи и претенденту на круну василевса Ромеја. Душанова освајања су настављена. У састав његове државе ушли су Кроја, Берат, Канина, Костур. Променио је и страну у грађанском рату у Византији те је сачинио споразум са регенством у Цариграду и подржао легитимног цара. Први пораз од Турака је недуго потом стигао, у питању је битка код Стефанијане 1344. године, где су Османлије, као савезници Јована Кантакузина сатрли српску коњицу. Дакако, овај пораз није зауставио Стефана Душана. Коначан пад Сера септембра 1345. године довео је до тога да се Душан представљао у једном писму као fere totius imperii Romaniae dominus.
Освајања су се наставила. Цела Света Гора се нашла под српском влашћу, као и комплетан Халкидики и југоисток Македоније, практично цела област сем Солуна. Од 1342. до 1343. године Душан се већ почео називати честник грчких земаља, а потом су почеле припреме за проглашење царства. Најпре је Душан испословао (додуше неканонско) проглашење патријаршије и уздизање архиепископа Јоаникија на ранг патријарха.
Проглашење царства се десило на Божић 1345. године, док је у Скопљу на Васкрс 16. априла 1346. године Стефан Душан крунисан за цара Срба и Грка, од стране српског патријарха Јоаникија, трновског (бугарског) патријарха и уз подршку Свете Горе, охридског архиепископа и других присутних архијереја. Рушењем хијерархије средњовековног света Стефан Душан је, према оновременим схватањима, био заправо узурпатор. Међутим, он је изгледа био не само цар већ је наступао и као противцар саме Византије. Био је једини српски владар који је издавао грчке повеље и нова царска идеологија коју је увео је водила ка томе да је желео да преузме улогу васељенског цара. Неканонско проглашење патријаршије и присвајање грчких црквених области довели су до тога да се заметне и сукоб са Цариградском патријаршијом те да она баци анатему на цара, царицу, патријарха и свештенство. Неретко је постављано питање је ли ова анатема 1350. године била чиста политика или и верско питање? До анатеме је дошло пуне четири године након Душановог крунисања, и ма колико да је то била узурпација, намеће се и чињеница да је одговор Цариграда био искључиво политички.
Душанова царска титула у очима савременика је, пак, била углавном прећуткивана или једноставно није разматрана.
За цара су га прихватили: Венеција (ословљавају га и као цар и краљ), Дубровник, Босна, али је ту и посве индикативна византијског василевса повеља Јована V Палеолога Хиландару где он, додуше, Душана сматра само царем (василевсом) Србије. Ово је јединствен случај у византијској пракси, али са највишег места – од легитимног византијског цара.
Против овог крунисања су били: Византија (сви писци тога времена га називају краљем), Угарска, папство, али и Дубровник и Босна у писмима Угарској и папи Душана, сходно схватању тог времена називају краљем. Чешки краљ, немачки цар, најпознатији као градитељ Прага Карло IV Луксембуршки је у свом писму, о коме ће бити речи мало касније, такође Стефана Душана назвао краљем.
Нова држава отворила је низ нових питања. Једно од њих је наводно савладарство и формална подела државе на цареве и краљеве земље, да ли је у питању идеал или стварност. Извесно је да је формалним давањем старих српских земаља сину и наследнику Урошу да њима влада као краљ више везивање за старе немањићке традиције и да у пракси није било поделе земље. Уређење државе је настављено по византијском моделу. Уводе се деспоти, севастократори, кесари као и друге византијске титуле и обичаји. Освајања нису завршена проглашењем царства. Редом су падали Јањина, Арта, Епир и Тесалија у периоду 1346 – 1348. године. Солун и Цариград су зато остали два недосањана сна за Стефана Душана.
Сусрет са Јованом Кантакузином, некадашњим савезником а потом крвним непријатељем обележиле су међусобне оптужбе, а према самом Кантакузину, српски цар је на оптужбе византијског цара и великаша одговорио овим речима: Ако те стварно жалости што сам присвојио неки део државе Ромеја, онда треба да имаш на уму да и сам имаш много пута, више присвајајући од исте оно што другом припада
Душанова политика према папству је била крајње опортуна. О његовим намерама да наводно стане уз папу, прими унију чак и римокатоличанство знао је и Карло IV Луксембуршки. Он фебруара 1355. године шаље писмо Стефану Душану у коме га назива краљем Рашке, али и што је још занимљивије наводи како су њих двојица обојица Словени који говоре истим језиком и који користе исти језик у богослужењу. Ево тих извода из писма:
Karolus etc. Illustri principi domino Stephano Rassie regi, fratri nostro in Christo karissimo. . . . eiusdem nobilis Slavici ydiomatis participis facit esse communem, quod in sublimi et ingenua lingua communium missarum, sollempnia et divinorum officiorum laudes eximie licite celebrentur
Питање Душанове уније је наравно посве занимљиво. Зна се да је Никола Бућа предводио једно посланство и да је Душан желео да буде именован као капетан хришћанства. Папа Климент VI је спроводио напоре о привођењу Србије унији, а како се и угарска опасност над Србијом надвијала у тим годинама. Папски легат Петар Тома у Србији је такође боравио, међутим све је остало мртво слово на папиру. Душану у освајању Цариграда нису из својих интереса помогли ни Млечани. Намере о унији биле су само покушај да се обликује политичка реалност или заправо прагматична политика као што су то радили и Душанови преци. Римокатолици у Душановој Србији су живели мирно, њима је једино био забрањен прозелитизам, али нека шира коалиција против Турака није остварена.
Најтрајније Душаново дело је његов Законик, донет 21. маја 1349. године у Скопљу, а допуњен 1354. године. Укупно има 201 члан (135+66) од којих је 38 чланова о цркви; 25 о властели и који превасходно кривично право обрађује. Мало је одредаба грађанског и приватног права, а учињена су и мања груписања осталих чланова. Синтагма Матије Властара је преведена у то време на српскословенски и уз Душанов законик представља значајан напор сређивања унутрашњих прилика у држави. Сачувана су чак 24 преписа Душановог законика.
Када је архиепископ Јоаникије постао патријарх, започета је и промена црквеног устројства, те су многе епископије уздигнуте на ранг митрополија или архиепископија. Света Гора је добила свог заштитника у лику цара Душана, поглавито српски манастир Хиландар. Цар Стефан Душан је био ктитор Светих Архангела код Призрена, који су имали да буду његов маузолеј, а био је и (други) ктитор Дечана. Манастир у Јерусалиму, затим Синај, Бари све су то била места која је богато обдаривао.
Последње године живота Душан је провео у покушајима да помогне својој сестри Јелени Шубић, удовици хрватског великаша, која се уплела и у борбе за Клис и Скрадин. Вођа немачких плаћеника Палман Брехт и војвода Ђурашин Илијић су се тада нашли у сукобу са Угарском, а речени градови су предати Млечанима. Омиш осваја Никола Банић за Угарску.
Након што је још једном 1354. године примио вест о поразу српских трупа од Турака, Душан је живео своје последње месеце. Смрт га је изненадно затекла 20. децембра 1355. године, а историја бележи да се до данас појављују и бројни митови о смрти царевој. Син Стефан Урош V га је наследио на трону. Сахрањен је у Светим Архангелима, свом маузолеју, манастиру који је касније уништио османски великаш албанског порекла Синан-паша како би изградио џамију у Призрену. Земни остаци су пронађени приликом ископавања Светих Арганђела двадесетих година ХХ века. Син је и отац светаца, али због својих неканонских потеза сам није канонизован.
Нема култа, али је било поштовања уговора и одредаба које је сачинио за своје владавине. Средњовековна народна традиција сматра за Душана да је оцеубица и о томе су колале приче већ и век након његове смрти. Летописи га различито портретишу, најстарији и они настали у кругу цркве негативно, једна група неутрално, млађи позитивно као творца велике и моћне државе. Илирски грбовник и Мавро Орбин у раном новом веку су обликовали схватање Душановог доба као апогеја српске државе, а то су додатно учврстили Јован Рајић, Сава Текелија, Илија Гарашанин у свом Начертанију, и поглавито Јаков Игњатовић. Обнова Душановог царства као идеал обнове српске државе у новом веку је додатно ојачала култ овог великог владара.
Остави коментар