Муслимани у Срему у средњем веку

Аутор: Проф. др. Борис Стојковски, историчар

Када су се Мађари населили у Карпатски басен 895/896. године поред мађарских племена са њима је мигрирао и велики број других народа, од којих су неки били, као и сами Мађари, делимично и турског порекла. Међу овим азијским народима било је и Јаса, народа иранског порекла, чији су трагови остали данас у неким топонимима, а чијих је остало и језичких споменика. Верска припадност ових Јаса није позната. Од других турских народа који су временом боравили на подручју Угарске најпознатији су Печенези, по којима су називе добили и наше, сремско Бешеново, као и низ других места, будући да су се на латинском они звали Bisseni.

Средњовековна Угарска се налазила дуго под утицајем Византије, паралелно са Западом. Међутим, она је ипак доминантно имала римокатолички карактер, иако је византијско хришћанство било битан део идентитета. Поред бројних Словена, који су на тлу Угарске живели и пре Мађара, затим разнородних западних популација, односно народа западноевропског порекла, на тлу Угарске издвајали су се и муслимани у средњем веку. За историју данашње Војводине посебан је куриозитет што се ови муслимани помињу на тлу Срема. Дакле, иако се долазак ислама на ове просторе везује понајвише за Турке Османлије, што је и разумљиво због њиховог утицаја и дужине боравка на територији читаве Србије, припадника муслиманске вере је било у Срему и готово четири столећа пре турских освајања.

Бројност ове занимљиве групације није лако утврдити, штавише готово је и немогуће. Популација муслимана у средњовековној угарској држави варирала је, према неким прорачунима између две и нешто више од петнаест хиљада муслимана, али истичемо, за то нема никакве потврде у савременим изворима. Њихово порекло је такође пуно нејасноћа. Међу различитим научницима постоји низ мишљења и теза о пореклу угарских муслимана и те се теорије износе више од једног столећа. Једна је теза да потичу из Хазарског каганата. Блиска овој тези јесте и она да се са Мађарима у Панонску низију доселио и део Хазара (односно Кализа), од којих се једна група населила око Будима, а друга у Срему. Друга јесте она да је њихова прадомовина поволшка Бугарска. У оба речена случаја муслимани су највероватније у Угарску дошли заједно са Мађарима и другим племенима у време њиховог насељавања. Постоји и претпоставка да су ови муслимани у Угарску дошли и из Византијског царства, где су се, пак, доселили из далеког Туркестана. Ради се о трговцима који су под власт угарског краља потпали када је краљ Ладислав освојио управо Срем. Haпослетку постоји и теза да су дошли у време Такшоња, мађарског обласног кнеза који је владао око 970. године и у чије време је дошло доста муслимана који су се населили око пештанске тврђаве. Oвај податак даје доста познији извор, Анонимус, хроничар из доба Беле III и овај податак изазива доста сумњи у науци, али постојање топонима у непосредној близини самог Будима, односно данашње Будимпеште, ипак дозвољава да се наслути да је те популације било и на том простору.

Међу најзначајнијим терминима којим су муслиманске етничке скупине у Угарској називане треба несумњиво истаћи Печенеге, као свакако најпознатији термин, иако је нејасно да ли су сами Печенези уопште исповедали ислам, што се односи и на Кумане, такође турски народ који је оставио значајан траг на средњовековну угарску државу. Поред тога, веома је познат и термин Халисије, или Кализи, нарочито због података које о овим угарским муслиманима пружа византијски писац Јован Кинам, који их помиње у вези са борбама између Византије и Угарске управо у Срему током првих декада XII столећа. Овај византијски хроничар, као и његов настављач Никита Хонијат писали су како су ови муслимани Кализи, односно Халисије (грчки Χαλίςοι) били део војске угарског краља и 1150. године учествовали су у рату са Византијом. Занимљиво је да је угарском војском командовао тада бан Белош, брат српске принцезе, а угарске краљице Јелене и да се овај сукоб из 1150. године завршио битком на Тари у којој су Византинци тријумфовали. Иако нема директне потврде, лако је могуће да је један Србин заједно са другим (помоћним) српским трупама водио и армију у којој су били и неки угарски муслимани.

Каква је била слика верског живота ових мухамеданаца? За то треба да се вратимо нешто даље у прошлост. Краљеви Ладислав I и Коломан доносили су врло строге законе против вероисповедне праксе муслимана. Били су терани да једу свињетину, у сваком њиховом селу морала се изградити црква, а потом пола популације раселити. Осим тога, Исмаелићанима, како су називани у Угарској, је било забрањено да удају ћерке за мужеве из свог народа, и бивали су, по закону, строго кажњавани ако би се придржавали своје старе вере – ислама. Закони које су доносили краљеви Ладислав I и Коломан, а који су се односили на муслимане регулисали су различите аспекте муслиманског живота и могуће им је одредити заједнички именитељ и црту – имали су за циљ покрштавање муслимана и интеграцију ове популације у угарско средњовековно, превасходно и предоминантно римокатоличко, друштво. Пракса и свакодневни живот је међутим био знатно другачији, јер подаци о муслиманском живљу на тлу средњовековне угарске краљевине су надживели ове строге законе за скоро пуна два века, и тако све до 1290. године постоје помени мухамеданаца у средњовековним угарским изворима, а неки рецидиви су остали и доцније.

Но, због своје занимљивости овде се дају интегрални преводи закона који су се односили на речене муслимане:

O трговцима, које називају Исмаилћанима

Трговци, које називамо Исмаилћанима  уколико након крштења, обрезањем се на соој стари закон (веру) враћају, да буду удаљени из њиховог места, а ако се  покажу невини, да остану у месту у коме живе.

Ово је једини закон о муслиманима које је донео краљ Ладислав Свети. Остале је донео угарски краљ Коломан, и они гласе овако:

О кажњавању Исмаилћана због привржености старој вери

Ако неко види Исмаилћанина да пости, или се суздржава од једења свињетине, или има навику да се опере или на други начин греши, такав Исмаилћанин да се пошаље краљу. Они који су их (Исмаилћане) исправно оптужилии, добијају део њихове имовине.

О црквама Исмаилћана и даровима за њу.

У сваком селу Исмаилћана да се изграде цркве, и да село да донације. И после кад  црква буде саграђена, пола села Исмаилћана да се исели и насели на другим местима, јер ће свакако бити заједно са нама у заједничком дому, тј. Мајци нашој Цркви Христовој коју чине једнаки људи.

О склапању брака Исмаилћана

Исмаилћанин да се није усудио да своју кћер уда за неког из свог народа, већ само из нашег.

О jeдењу свињског меса Исмаилћана

Ако је некоме у гостима Исмаилћанин, или неког позива у госте на неки празник, тада  и он и гости да једу само свињетину.

Не постоје непосредни извори и сигурни докази да су муслимани у средњовековној угарској имали судску аутономију, као што су је рецимо имали Јевреји. Они су, посебно у доба краља Беле IV (1235-1270), имали судске привилегије, а документа помињу и сопственог судију (заправо рабина) који је најчешће називан iudex iudeorum и био је судија у парницама где су обе стране чинили Јевреји. Хебрејски извори током читавог средњег века сведоче и о томе да су рабини били судије својим сународницима у централној, југоисточној али и западној Европи.

Најцеловитије и најпотпуније сведочанство о сремским муслиманима средњега века оставио је Абу Хамид ал-Гарнати. Он је био путописац који је рођен  у Гранади, али је пропутовао велики део света и о томе оставио писано сведочанство које је данас прворазредан извор за исламски свет. Као побожан муслиман њега су највише занимали његови једноверници које је затицао у многим земљама, па тако и у Угарској. Овај путописац је у периоду 1150 – 1153. године живео управо у Угарској где је био и у контакту са муслиманима са подручја Срема, и чак живео у тој заједници неко време. Приликом разговора и живота са својим истоверницима Абу Хамид пише како је морао да их подучи арапском језику, па чак и муслиманској молитви. Примера ради, молитву петком, централни недељни верски обред муслимана, односно џума-намаз, пре Абу Хамидовог доласка, по његовом запису, сремски мухамеданци нису ни познавали, као ни проповед (хутбу), која се, према исламским правилима, на овом намазу такође код муслимана врши. Дозвољавао је и охрабривао конкубинат и полигамију, указујући на живот самог пророка Мухамеда, али је забрањивао муслиманима да пију вино, за које је сматрао да чини зло срцу. Радосно је констатовао да су неки од њих добро говорили арапски и од њега тражили књиге како би практиковали своју веру и обичаје.

Овакво непознавање сопствене вере, врло вероватно је имало своје корене и у поменутој легислативи, као и у удаљености од исламског света и изостанка било каквог контакта са неким од подручја где је ислам био доминантна вера. Интересантно је и то, међутим, да током XII века, што је посебно занимљиво, нема података о неком насилном пресељавању или покрштавању муслимана. Чак, напротив, сам Абу Хамид ал Гарнати даје податке о муслиманима од којих су неки апсолутно јавно, а неки тајно исповедали ислам. Они који су га исповедали тајно, претварајући се у јавности да су хришћани (можда нека врста кетмана, односно такије, али за то нема доказа), су служили краљу, док су они који су то чинили јавно служили као обични војници. Сада се можемо вратити заправо на почетак ове теме, јер је Абу Хамид једини савремени, средњовековни, извор који наводи порекло муслимана у средњовековној Угарској, па тако и на тлу Срема. Абу Хамид наводи да муслимани које је срео на тлу Срема потичу из Магреба и Хварезма. Муслимани из Магреба су остали отворено муслимани, док су поменути мухамеданци који су прешли на хришћанство пореклом из Хварезма. О томе како су и када они дошли, да ли као плаћеници, трговци или још од насељавања Мађара у Карпатски басен, не зна се нажалост ништа. Стога, можда би све теорије које постоје науци о пореклу муслимана заправо заједно, уз неке измене, засноване на изворном податку Абу Хамида ал-Гарнатија дале одговор о томе одакле су заправо ове Халисије и како дошле. Занимљиво је да ови војници нису били силом покрштени, и исповедали су своју веру без проблема. Али, они који су напредовали у хијерархији и били чак и у краљевој служби, према овом путописцу, своју веру су тајно практиковали, али су формално морали прећи на хришћанство, што је у складу са средњовековним схватањем, као и са обичајима оновремене Угарске и римокатоличке Европе. Поред могућности да се напредује, разлог за овакво слабо познавање своје вере и културе лежи свакако и у апсолутној изолованости од остатка исламскога света.

Ту се исцрпљују подаци Абу Хамида о муслиманима у Срему у средњем веку, и уопште у Угарској. Међутим, ту није крај приче о њима. Доцнија сазнања кажу да су око 1220. године угарски исламски верници имали своје студенте права у Алепу, које је тамо сусрео арапски географ Јакут. Могуће је да је своје информације о муслиманима у Угарској и један други писац персијског порекла Закарија Ал-Казвини добио од једног мађарског муслимана за састављање своје Космографије, једног ремек-дела исламске учености. Речени ал-Казвини је живео у периоду 1203 – 1283. године што сведочи да и више од пола столећа након Абу Хамида живот муслимана у Угарској није јењавао.

Иако прецизним подацима не располажемо, вероватно је да су и муслимани имали своју судску аутономију. Међутим, ослањали су се и на постојеће правне оквире државе чији су становници били. Забележени су случајеви парница између хришћана и муслимана у којима је коришћен Божији суд односно ужарено гвожђе као метод доказивања кривице, односно невиности. Уколико би тужени изгорео сматран је кривим, док уколико је био невин, не би смео да има (већих) повреда. У периоду 1208 – 1235. године Варадски регистар (записник варадинског каптола) бележи три случаја у коме мухамеданци туже хришћане и захтевају да ови потоњи буду изведени на Божији суд. У једном случају се ради о једном тужиоцу, док су у два случаја из 1217. године тужиоци једна читава група муслимана. У два случаја је спроведен у дело и Божији суд са ношењем ужареног гвожђа у рукама, док је у трећем случају постигнут договор пред судијом којег је делегирао краљ. Један тужени је изгорео, самим тим оглашен кривим по Божијем суду, док је други ослобођен оптужбе. Код поменутог договора двају страна у парници, тужени хришћанин је платио пет марака, уместо 12 тражених. Иначе, две тужбе су поднете због наводне крађе, док разлог трећег није познат. Сам Божији суд се обављао пред моштима Светог Ладислава, у присуству свештеника стоне цркве у Великом Варадину (данас Орадеа Маре у Румунији, не треба бркати са Петроварадином). Муслимани су можда имали помоћнике хришћане који су се заклињали уместо њих, али то је нејасно. У случајевима где је захтеван Божији суд, муслимански тужиоци су били подржани и од стране других, coadiuvantibus aliis, што може управо да укаже на то да су имали сараднике и помоћнике, вероватно хришћанске вероисповести који су пуноправно могли да учествују у оваквом виду парнице.

Што се даље судбине муслимана средњовековне Угарске тиче подаци су крајње спорадични. Посебан је куриозитет што је један покрштени муслиман Миже 1290. године постао палатин, дакле имао је највишу функцију после краљевске у средњовековној Угарској. До краја средњег века муслимани у средњовековној Угарској су потпуно ишчезли, тачније већ у XIV веку не сусреће се њихов помен, мада су појединци у изворима означени као Сарацени – Sarracenus али су увелико били људи са хришћанским именима, те би онај епитет заправо имао да укаже на њихово даље сараценско порекло. Остало је укупно петнаест топонима у неколико жупанија данашње Мађарске (најпознатији Калаз код Сентандреје у коме и данас има Срба и српска православна црква), као и у неким деловима модерне Словачке. За Срем даљих података и нема, након Абу Хамидових информација, настављене су борбе између Византије, Угарске и Србије на Балкану, а Срем је такође био једно од кључних ратишта. Да ли су се ти муслимани асимиловали, нестали, раселили се или изгубили животе, остаће нејасно до данас. Међутим, ово све представља једну занимљиву епизоду исламске прошлости на тлу данашње Војводине.