Аутор: проф. др Борис Стојковски
У средњем веку тле данашње Војводине било је током највећег периода ове историјске епохе део средњовековне Угарске. Будући да се и у то време Угарска, а и њени јужни крајеви, налазе на врло важној раскрсници цивилизација, и да се ту налазе и велике реке, превасходно Дунав, али и Сава, ово подручје је било незаобилазна тачка многим путницима, освајачима, ходочасницима, трговцима, научницима и другима који су из било ког разлога обилазили ондашњи свет.
Међу најстаријим и најславнијим научницима који су посетили или макар знали нешто о подручју данашње Војводине био је и један од најславнијих арапских географа и путописаца ал-Идризи. Пуним именом Абу Абдулах Мухамед ал-Идризи рођен је највероватније у Сеути, на југу Шпаније, око 1100. године. Напоменимо на овом месту да је муслиманска Шпанија (ал-Андалус, Андалузија) била једно од најзначајнијих културних и цивилизацијских средишта. У њој је стално долазило до мешања исламског утицаја са јеврејским, али и хришћанским. Андалузија је током средњег века, све до 1492. године, била у културном смислу једно од водећих подручја. Сам Идризи потицао је из једног изузетно високо цивилизованог подручја.
Поменута година рођења, међутим, није сасвим најтачнија и заправо врло мало је прецизних података о Идризијевом животу. Школовао се у Кордови, тадашњем центру исламске науке и културе у арапској Шпанији. Путовао је доста по Шпанији, обишао је Северну Африку и познавао је и арабљански Исток. Не зна се тачно како је и када дошао на двор норманског сицилијанског краља Рожера II, али су пуну деценију и по њих двојица врло тесно сарађивали на изради Идризијевог дела, светски познате Географије или Рожерове књиге. У својој Географији, за коју се мисли да је завршена 1154. године, Идризи описује многе земље које је пропутовао. Конкретно, он је у Рожеровој књизи описао добар део оновременог исламског света са Меком и Медином, као и удаљенијим крајевима Истока. Идризијево дело је, међутим, ванредно занимљив извор за оновремену историју и географију Европе, којој је посветио немало простора. Тако се у овом знаменитом делу налазе одељци који се односе на Ломбардију, Сицилију, затим и остатак Италије (Апенинског полуострва), наравно Шпанију, као и земље западне Европе. За нас је изнимно важно, а кључно за ову тему, да Идризи оставља значајне информације и за подручја земље источне и југоисточне Европе. Тако је у свој спис укључио Пољску, Чешку, за нас овом приликом кључну Угарску, али и Бугарску, Србију, Македонију, и на концу саму Византију. По свом повратку у Палермо на двор свог мецене и краља Нормана Рожера II, Идризи је замолио краља да му помогне да сачини мапу земаља кроз које је путовао, а што је и чинио у суштини на краљев захтев. Сам краљ је потом наредио да се од чистог сребра сачини велика и тешка географска мапа. Затим су краљеви и Идризијеви сарадници на овом подухвату нацртали седам климата или клима (седам великих делова света кроз које је ал-Идризи путовао) и дато је и да се на њима уцртају градови, као и друга насељена и ненасељена места, али и планински предели, шуме, језера, мора, реке, итд. Узор Идризију био је најчувенији антички географ Птолемај, који је такође у своје време свет поделио на климате, те је и арапски учењак користио врло сличну методологију.
Као нека врста водича кроз ову велику Идризијеву мапу, сицилијански краљ Рожер II је тражио да се сачини једна књига и то је заправо чувена Географија. Ова књига је требало да садржи опис градова и земаља који се налазе на карти, али и њихове карактеристике, како географске, тако и (где је могуће) друштвене, економске, с посебним осртом на трговину, затим је имала описати и флору, фауну, али чак и типове хране која се користи у тим земљама, односно појединим градовима. На самој књизи је рађено скоро петнаест година. У свом предговору Географији ал-Идризи истиче да му је циљ био да открије нека нова сазнања, а главно питање које до данас научници постављају јесу извори Идризијевог дела. Из аспекта картографије несумњиво је имао два узора. Један је већ речени Птолемај, а други корпус његових извора потиче од већ увелико развијених арапских географа и картографа средњега века. Исто тако, на располагању су му били пре свега арапски историчари и учењаци, и то се посебно оцртава у делу његове Географије где описује исламски свет. За ову тему је кључно и то што је ал-Идризи је сабирао и усмена предања, информисао се и код обичног народа, а што се конкретно тиче Угарске, према мишљењима савремених научника, извесно да су му кључан извор могли бити угарски трговци и изасланици који су долазили на двор норманских краљева на Сицилију, поглавито у време његовог мецене Рожера II када је сицилијанска краљевина била на врхунцу.
Дакле, као што је већ сугерисано, и тле данашње Војводине па и сам град Нови Сад описани су код овог арапског аутора. Према најновијим научним истраживањима управо је податак из Идризијеве Географије најстарији извор за историју Петроварадина, али оног на левој страни Дунава, односно подручја где се данас налази град Нови Сад.
„Од града Ifrankabīlah (Манђелос) на североисток има 50 миља до града Abrandis/Ibrandis (Петроварадин, данашњи Нови Сад). Abrandis је цивилизован град у коме има тргова и много зграда. Налази се испод брда, у долини.“
Најпре поменимо да је Манђелос, данас село у Срему, у средњем веку врло значајно место, у коме се налазио и самостан Светога Крста, као и место у коме је живело доста странаца. Управо у Идризијево време у овом месту живело је немало људи западног порекла, који су се ту задржали до дубоко у средњи век. Нејасно је њихово порекло, неки их сматрају Немцима, неки пак Валонцима (Французима), али зацело се радило о живљу пореклом из латинске западне Европе. Назив Francavilla је средњовековни, и потиче вероватно још из доба франачке управе над Сремом у доба Карла Великог.
Међутим, што се Новог Сада тиче, овај податак значајно помера наша прва сазнања о историји града на левој обали реке Дунав. Свакако је позната историја Петроварадина (Новог Сада) почетком XIII века. Тада је Петур, син Гурвеја, у чијем су се поседу управо налазили, између других поседа, и Петроварадин, који по њему носи и име, осуђен на смрт због учешћа у убиству краљице Гертруде. Као Петур бан нашао је и своје место у једном од најзначајнијих споменика мађарске књижевности, делу Банк бан Јожефа Катоне. Његови поседи су одузети, на месту данашње Петроварадинске тврђаве насељени су редовници цистерцити, а сам Нови Сад (Петроварадин) је мењао своје сопственике током средњег века. Из докумената XIII столећа зна се да је на тлу данашњег Новог Сада било насеље у коме се налазила некаква краљевска палата (резиденција), а Идризијев податак сведочи да је тога било и најмање пола века пре него што је Петур осуђен због убиства краљице Гертруде (након 1213. године). Из каснијег назива Вашарош Варад може се закључити да је ово место било и економски значајно, јер се ту одржавала пијаца и био извесно и трг, што помиње уосталом и Идризи. Да ли међу зградама о којима пише Идризи можемо наслутити и жупанову каснију палату или краљевску резиденцију, остаје непознато, али је сасвим слободно претпоставити, будући да подаци коинцидирају.
Због свега овога Идризија треба неизоставно сматрати аутором који је оставио први писани траг о данашњем Новом Саду, који је током већег дела средњег века носио назив Петроварадин, Varadinum Petri, Varadinus, и вероватно од овог последњег облика и треба тражити корен арапског назива Ибрандис, односно Абрандис, како је можда правилније када се консултује оригинални арапски текст Географије овог арапско-сицилијанског учењака.
Идризи је поред Новог Сада и Манђелоса дао опис и других значајних места оновремене јужне Угарске, односно данашње Војводине. Ево како арапски географ и путописац сажима податке о Бачу, једном од најзначајнијих црквених, политичких и војних центара средњовековне Угарске:
„Од града Arīnīyah (Ђер) до града Baqaṣīn (Бач) на југ реком Danaw или Dunū (Дунав) има 60 миља удаљености. Baqaṣīn је славан град, који треба убројати у највеће градове. Ту се налазе тргови, трговци, занатлије и грчки учени људи. Имају газдинства и обрадиве земље. Жито је, пак, врло јефтино, јер га код њих има у изобиљу.“
Назив Бакасин је заправо од грчког облика назива Бача – Пагацион, а подаци који се овде могу наћи су у потпуном складу и са другим изворима. Бач је у ово време већ заиста напредно и значајно место које је име дало читавој жупанији. Осим тога, грчки учени људи (арапски термин који ал-Идризи користи за њих је улема) су зацело грчки, односно византијски свештеници, будући да се у Бачу налазило и седиште грчке, односно византијске епископије Сирмијума, која је овде премештена 1071. године и управо негде до Идризијевог записа и била њено седиште. Свакако да о житу у Бачкој не треба трошити превише речи, будући да је и Бач, као и Нови Сад, био значајно трговачко седиште.
Међу градовина са тла данашње Војводине, ал-Идризи је оставио податке и о Ковину. Иако су лапидарни, вредни су и занимљиви.
„Од града Baqaṣīn до града Qāūn (Koвин) има на исток 60 миља. Qāūn је велики град, просперитетан град на реци Danaw / Dunū са трговима и занатским радионицама. Од већ поменутог града Aqrah (Јегра, данас Егер) до града Qāūn има 160 миља раздаљине.“
Ковин је и у средњем веку, као и данас, био на Дунаву. С обзиром на то да је Дунав током средњег века био једна од најбитнијих саобраћајница оновремене Европе, значај Ковина је био велики. Дао је, као и Бач, име и жупанији на југу Угарске, и све до османских освајања био је изузетно значајно погранично место код кога се неретко прелазио Дунав у време када су крсташи, а потом и угарска армија, прелазили Дунав у Србију и даље ка Византији. У време када га описује Идризи, Ковин постоји већ више од седам деценија, јер се помиње да постоји 1072. године тврђава Ковин у једној угарској хроници. Тако да су и ови подаци арапског географа сасвим комплементарни историјским чињеницама, штавише, Идризи и овде значајно допуњава лакуне које постоје у историјским изворима за историју Ковина, о чијој познијој средњовековној прошлости постоји низ докумената и историјских извора првога реда.
„Одатле, реком Dаnaw до града Qāūn има 70 миља. Слично томе, од града Abrandis до града Baqaṣīn исто има 70 миља. Baqaṣīn је у односу на град Qāūn на западу. Baqaṣīn и Qāūn су два позната града, имају пуно становника и улазног и излазног саобраћаја (прометна града).“
Још једна напомена коју Идризи даје тиче се економије ова два града, и као што је већ добро познато, и један и други су везани за Дунав. Ковин је директно на Дунаву, Бач преко Мостонге се такође заправо налазио на Дунаву, те је овај богат саобраћај и трговина сасвим логична последица тако доброг положаја оба града.
„Сад се вратимо горепоменутим, рекли смо, да од поменутог града Budawārah (Будим) до града Tīt(а)lūs (Тител), peчним током у правцу истока има 75 миља. Од града Tītlūs, до Baqaṣīn такође има 75 миља. Tītlūs се налази на северној страни реке. Има много становника и стоке, становници су много имућни и живе у изобиљу.“
И Тител је, пре свега у црквеном погледу, био важно место. У њему се налазила препозитура, тителски зборни каптол је био и место јавне вере (претеча нотаријата). Оно што је код Титела посебан куриозитет, јесте и чињеница да је његов каптол био посвећен Светој Софији, што је јединствен случај у читавој средњовековној Угарској. Будући да су на југу Угарске, али и диљем земље, постојали византијски манастири у XI и XII столећу, можда је тај утицај Источног римског царства био и у Тителу, али о томе података нема. Иначе први помени Титела су век пре Идризијевог путовања, тако да и у овом случају се на његове информације може ослонити као на битну допуну историје овог важног средњовековног града на Тиси.
На крају, неколико последњих Идризијевих података у којима се помињу простори данашње Војводине јесу везани за раздаљине. Ево шта он каже:
„Поменули смо да од града Tītlūs до града Ifrankabīlah на југ има (недостаје у рукопису) миља. Од града Ifrankabīlah до града Qāūn је сто миља. Од града Ifrankabīlah до града Abrandis је 50 миља. Од града Abrandis до града Вānīаh (неубикован) који се налази на реци Līnāh (неубикована) има 75 миља. Мали је, али са градским насељима и утврђењима, на обали реке. Река се између Qāūn и Bālġradūn (Београд) улива. Од града Qāūn до земље Ankrīa/Unkarīa (Угарска) пут води на север. Према југу се налази и осам дана копненим путем река Danaw. Тече између градова Baqaṣīn и Qāūn. Од града Qāūn до Šanat (Чанад) је пут од четири дана, то је град на запад од реке. Напредан, леп и цивилизован град.“
Идризијеви подаци о раздаљини су далеко од прецизних. Као што се могло видети из самог излагања Идризијевог, он раздаљине пише у миљама, што је вероватно око километар и по (1555 или 1973 метара према различитим претпоставкама научника). Неретко је у својој Греографији помињао и пут у данима, а према прорачунима оних који су се бавили овом списом, за Идризија је један дан лакшег пута 23-25 миља, 30-36 миља је дан јачег пута, а водом се пређе 100 миља за дан. Наравно треба узети у обзир и приступачност терена. Међутим, неретко се могу наћи недоследности, па и нетачни подаци. Уосталом до данас, уз сав напор савремене историографије, неки топоними нису убиковани, иако постоје претпоставке и за град Банија и за реку Лина, међутим, то излази из оквира тла данашње Војводине.
Подаци из Рожерове књиге арапског географа и путописца ал-Идризија допуњују постојећа сазнања о прошлости градова данашње Војводине, и уз све непрецизности, а у недостатку већег и богатијег изворног корпуса, представљају занимљиву ризницу података из једног аспекта потпуно друге културе и цивилизацијских оквира.
Остави коментар