Аутор: др Милош Савин, историчар
Хабзбуршка царица Марија Терезија је захваљујући усменом предању и разним легендама, добила епитет живописне личности, посебно инволвиране у различите занимљиве и сликовите догађаје на нашем подручју. Постоје различите приче, од тога како је она лично засадила најстарије дрво у Бијељини, преко тога како је приређивала балве за отмену господу у Новом Саду, па све до тога да је обасипала војне јединице Срба из Баната цветовима лала, на основу чега су банатски Срби названи Лале. Ништа од наведеног наравно није у сагласју са историјским чињеницама, већ представља искључиво плод доколице разних народних приповедача и псеудоисторичара. Распрострањена је грешка и називање Марије Терезије аустроугарском царицом, с обзиром на то да је она умрла осамдесет седам година пре него што је створена Аустроугарска. Управо супротно већини митова, историјски подаци наводе Марију Тререзију као прилично неприступачну и ригидну особу, која је ретко напуштала Шенбрун, који је од летње резиденције током њене владавине постао центар дворског живота и државне политике. Царица је већину одлука донела и реформи спровела у изнудици, из крајње нужде, покушавајући да задржи сопствену власт и очува територију, у чему је на концу имала успеха.
Личност и период владавине Марије Терезије сведоче о тријумфу њеног прагматизма, који је једини прави разлог њеног успеха. Марија Терезија је, као једини женски владар из хабзбуршке династије, ступила на престо 1740. године, под веома неповољним условима. Од оца Карла VI је наследила слабу државу, заосталу за својим уређеним суседима. Затекла је државу у финансијском колапсу, са слабом и лоше организованом војском, за чију реорганизацију је недостајао новац. Цео државни апарат, а на првом месту саветници Карла VI, изузев Јохана Бартенштајна, је био неспособан и дубоко корумпиран.
Често се верује да је царица била надахнута идејама просветитељства, међутим водећи историчари за овај период то демантују, сматрајући да методолошко поклапање неких њених потеза са просветитељством се могу такође сматрати као изнуђена решења њене прагматичне политике. Њен челични карактер и решеност да очува власт иницирали су читав низ реформи с циљем стварања јаке и функционалне државе. Како је власт наследила у двадесет и трећој години живота, без нарочитих знања и без икаквог искуства, Терезија је кључну предност остварила ангажовањем нових, веома стручних и способних саветника попут Хаугвица, Кауница и Ван Свитена.
Маријин отац је, дошавши на власт као једини мушки потомак династије, Прагматичном санкцијом 1713. године издејствовао од европских сила признање права, да и његово женско дете наследи трон. Међутим његовом смрћу, ова обавеза је постала мртво слово. Убрзо су Пруска, Француска и Баварска почеле да отимају делове Хабзбуршког царства. Суштински, почетак власти Марија Терезија био је без новца, без саветника, са слабом војском, нападнута са бројних страна. Управо суштину елибертације Новог Сада, тј, Српског шанца, треба сагледати у следећем контексту – новосадски грађани су царици за откуп својих права понудили значајну финансијску суму, која јој је краткорочно помогла да изврши нагомилане финансијске обавезе.
Схвативши да јој није остало више могућности, Марија Терзија се са молбом за помоћ обратила мађарским феудалним господарима, прихватајући део нихових захтева везаних за самосвојност Угарске. Угарски феудалци су јој обезбедили шездесет хиљада војника, међутим, сукоби ће показати да је Пруска захваљујући бољој организацији била доминантна. Посебно је важно напоменути да се тадашње Хабзбуршко царство састојало од различитих земаља, градова и покрајина, који су имали различит степен друштвеног и економског развоја, те државних традиција. У ово царство су улазиле: Аустрија, у чијем оквиру су такође биле Боемија, Моравска и Шлезија; италијанске покрајине укључујући Венецију, Тоскану и Милано; Угарска у чијем саставу су били и Банат, Ердељ, Славонија и Хрватска; западне територије (које су отприлике чиниле данашњу Белгију) и по коју немачку покрајину између данашњег Баден-Виртемберга и Алзаса. Након горког искуства губитка Шлезије, постало је јасно да се цело царство мора ефикасно реформисати.
Како би реформисала државу Марија Терезија је прво унајмила Фридриха Хаугвица, Шлезијца, невероватне радне етике и систематичности. Хаугвиц је спровео деконструкцију постојеће, а изградњу нове, ефикасне, државне администрације. Питање је да ли би, да се није догодила пре Хаугвицових реформи, елибертација Новог Сада уопште успела, или имала идентичан економски и друштвени значај. Хаугвицове реформе су довеле до тога да држава директно скупља порезе, те да средства користи скромно и у складу са јавним потребама. Од лење и корумпиране управе, Хаугвиц је створио ефикасну, чиновничку државу, чиме је Аустрија изједначена са Пруском и Француском.
Како наводи Марио Лигуори у свом научном чланку о реформама Марије Терезије „пре Хаугвицове ере, централна власт би се сваке године договарала с локалним представницима и утврђивала износ пореза; тај је систем био у потпуности неадекватан, зато што, између осталог, није обезбеђивао довољан прилив средстава у државни буџет – држава је на тај начин постала предмет уцењивања од стране локалних феудалаца. Да би избегао учестале конфронтације и одуговлачења, Хаугвиц је предложио да се порез прикупља сваке десете године. Та мера се показала успешна: држава је до 1754. сакупила 40.000 форинти потребних за одржавање и реформисање војних снага.“ Са обзиром на то да су грађани Петроварадинског Шанца 1748. године за откуп слободе сакупили 95.000 форинти, од чега је тридесетак посто потрошено за подмићивање корумпиране бечке бирократије, како би се уопште допрло до царице – потпуно јасно сагледавамо мотив да им се подари слобода, али и значај новосадске грађанске класе. Како би се повећао порез који су феудални земљопосеници слали у Беч, било је неопходно законски дефинисати односе између господара и кметова.
За боље приносе, али и војну службу, требало је имати, здравог и снажног кмета, који не би био истрошен и преморен или неухрањен због произвољних одлука феудалаца. Захваљујући одлукама Марије Терезије, сељаци су доведени у повољниј положај. Научна истраживања доказују да је захваљујући бољој исхрани дошло до веће плодности, већег наталитета, дужег животног века и повећања просечне висине поданика аустријског царства. Терезија је укинула бројне унутрешње царине између хабзбуршких покрајина, што је произвело немерљиво већи процват производње и трговине. Ова мера се није односила на угарске земље, али захваљујући свом статусу, Нови Сад је био изузет из ових мера. Упркос чињеници да су мађарски сталежи у кључном моменту сакупили 60.000 војника због механизма који им је давао просторс да не прикажу све приходе, они су фактички кажњени царинском баријером. Ово је довело до губитка традиционалних мађарских тржишта за пласман меса, жита, вуне и млечних производа.
Царица је извршила и оштру реформу правосуђа како би умањила утицај локалних моћника који су заузимали судске позиције и на тај начин неутралисала њихову могућност да успоравају државни апарат. Од изузетног утицаја на трансформацију Аустрије ка озбиљној геополитичкој сили било је ангажовање Венцела Каиница за саветника Марије Терезије 1753. године. Кауниц је користећи своје дипломатске везе, успео да измири Хабзбуршко царство са Француском, те да од Француске створи поузданог аустријског савезника.
Често је погрешно уверење, да је Марија Терезија била верски толерантна особа. Међутим, ова окорела католикиња морала је да се обрачуна са католичком црквом и одузме јој извесне привилегије и поседе, како би учврстила примат државе над црквом као потенцијалним конкурентом и паралелним центром моћи. Такође, отпочето је одвајање школа од цркава, с обзиром да је дотадашње образовање вршено веома елементарно и на латинском, а не немачком језику, док су племићи учили од својих личних тутора. На овај начин су створени функционалнији поданици, способни да комуницирају међусобно без баријера. Највећи значај за културне и просветне реформе имао је царичин саветник, Герард ван Свитен, лекар из Холандије. Следећи његове инструкције, реформисан је универзитет, створене су дипломатске, војне, оријенталне академије и бројне високе школе.
Што се тиче Новог Сада, подручје овог града је имало богато материјално наслеђе и пре аустријског периода. Захваљујући археолошким истраживањима доказано је да је људски живот у форми насеља постојао на ширем подручју Новог Сада, са мање или више континуитета од праисторије па до модерног доба. Први писани подаци о насељавању Петроварадина потичу из XIII века, из даровне повеље угарског краља Беле IV (1237. године). Цистерцитској опатији у Белакуту, која се налазила на месту данашње Петроварадинске тврђаве на десној обали Дунава, поклоњен је град угарског феудалца Петера Тереиа (Petur Warad, Peter Warad 1236, Peturwarod 1237. године), којем је град одузет због учешћа у убиству краљице Гертруде, Белине мајке. Око самостана је временом никло војно утврђење које је касније служило за одбрану османских продора – претеча касније Петроварадинске тврђаве. Преживевши најезду Монгола, а страхујући од њиховог повратка, Бела је почео да утврђује узвишења, горње градове, граничне превоје и линију Дунава.
Бела и његови анжујски наследници су масовно додељивали привилегије слободног краљевског града и слободног краљевског села. Слободна насеља су свој порез плаћала директно краљу, а била су изузета из надлежности жупана и великаша. У периоду од 1541. до 1687. године, значајан део јужних угарских крајева, укључујући подручје Новог Сада, налазе се под османском влашћу. Током Великог бечког рата Аустријска војска ослобађа и значајне делове Србије. У том тренутку Француска напада Аустрију што доводи до повлачења војске са Балкана. Срби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, како би избегли османску одмазду, стижу на обале Саве и Дунава 1690. године, те добијају званичан позив да се преселе на аустријску територију. Рат је трајао још целу следећу деценију све до мировног споразума 1699. Османлије су 1694. покушали да опсадом и лађама заузму тадашњу Петроварадинску тврђаву, у чијој је одбрани је наводно изгинуло 15.000 аустријских војника. Ово искуство је наметнуло муњевиту потребу за изградњом знатно снажније и габаритније фортификације у Петроварадину, као и изградњу мостобрана и шанчева са бачке стране. Развој Новог Сада, са сигурношћу и континуирано, се може пратити управо од те 1694. године.
Из те године потиче писани извештај аустријског генерала Енгелсхофена о довршетку мостобрана са бачке стране. Ово је први писани траг о постојању насеља на месту данашњег Новог Сада. Становништво овог новог насеља званог Српско село или Петроварадински шанац било је, у највећој мери, српско и може се разврстати у две категорије, граничаре и занатлије и трговце који су изводили радове на тврђави, те снабдевали војску и пружали занатске услуге. До 1699. године у Шанцу је живело мало стално настањених становника, 43 занатско-трговачке породице и 215 војно-граничарске. Сезонски у ово село се сливао и већи број људи. То је све испочетка било скромно и несређено.
Када се, нешто доцније, 1702. године основала Подунавска војна граница у њен бачки део припао је и део Петроварадинског шанаца. Он постаје седиште оберкапетаније. Овај нагли скок броја становника најбоље сведочи колики је стратешки значај придаван обезбеђењу понтонског моста и залеђу Тврђаве. Седиште Бачко-сегединске епархије је пресељено из Сегедина у Петроварадински Шанац 1708. године. Целокупно становништво јужнобачког, српског села Алмаш се 1718. године преселило у Шанац. Насеље економски јача након 1719. године када добија право да два пута годишње организује вашар, у чему преузима примат од Футога. Прва кућа на спрат је изграђена 1720. године. Пошто је посада петроварадинске тврђаве била искључиво немачко-католичка, у Петроварадински шанац је почео да се насељава и немачко становништво, које се пре свега бавило занатима. Поред Немаца у место се досељава и известан број Мађара, Хрвата и других католика. Све католичке народности су биле малобројне у односу на Немце, и најчешће су сврставане под њих. До значајног популационог и економског скока долази након Београдског мира 1739. између Османског царства и Аустрије, којим је Београд предат Османлијама. До тада је у Београду нарасла значајна класа Срба трговаца који су се бавили трговином између Аустрије и Турске, те бројно немачко становништво које је занатским услугама опслуживало бројну аустријску војску у Београду. Београдски Срби и Немци се селе у Петроварадински шанац. А онда, пошто се увећала трговина, почели су долазити трговци из редова различитих хришћанских народа са подручја Османске империје.
Петроварадински шанац је постао центар трговине са Османским царством. Некадашњи Београђани су са собом донели разрађене мреже и контакте за трговину са Османским царством. Управо у овом периоду расте потражња за оријенталним производима у Европи, али и за квалитетним европским продуктима код Османлија. Велик прилив становника диже вредност градског грађевинског земљишта у Шанцу, те долази до јагме за њим. Срби у Шанцу су управо у последњој деценији пред елибертацију имали огроман утицај, пошто се у њиховим рукама налазило највише земље.
Значајан проблем који је морио грађане Шанца је двојност граничарске (војне) и коморске, жупанијске (цивилне) власти у њему. Шанац је тих година, чак, и био подељен у две видљиве зоне. Граничарским делом командовао је оберкапетан. Он је био подређен комаданту Тврђаве у Петроварадину, али у основи прилично самосталан. Другим речима, оберкапетан Секула Витковић је над Србима граничарима насиљем, претњама и уценама спроводио неку врсту личног режима. С обзиром да су граничари морали сами себи да купују оружје, главни продавац оружја је управо био сам оберкапетан.
На трансформацију српског живља од граничара ка грађанском сталежу највећи утицај је имао бачки владика Висарион Павловић. Висарион, један од најобразованијих Срба свог времена налазио се на челу Епархије бачке од 1731. године, па до своје смрти 1756. године. Висарион је отворио Латинско-словенску школу у Шанцу 1731. године као и прву болницу 1741. Између оберкапетана Секуле Витковића и владике Висариона дошло је до конфликта. Секули је одговарало да непросвећени Срби буду њему лојални граничари, а Висарион је активно радио на образовању и еманципацији Срба стварајући од њих грађанску класу. Висарион је у школама учио децу српском и немачком језику, трговини и занатима, и другим знањима која су од њих стварала конкурентне слободне грађане. Доводио је чувене руске и словенске учитеље, а значајну помоћ је имао и од ученог Мојсија Путника, који га је касније и наследио.
Поред Секуле Витковића, непријатељство према Висарионовим реформама је показивало и Угарско намесничко веће, које је тражило да он буде осуђен за велеиздају и утамничен, што је Беч ипак одбио. Представници крупног шпекулативног капитала у Бечу су формирали Привилеговану оријенталну компанију којој су код законодавца обезбедили монопол над трговином са Османским царством. Овим подухватом је покушано да се уништи појединачна трговина чиме је претило уништење младом новосадском грађанском слоју. У овом периоду долази и до најаве укидања, тј. до развојачења дела Војне границе у Бачкој. Можемо претпоставити да је и сам Секула Витковић највероватније био на одређен начин корумпиран од стране Привилеговане компаније, и кругова који су трговали градским земљиштем, да додатно притиска Србе граничаре да се иселе из града у Старе Бановце.
Једна од најзначајнијих геополитичких ситуација која је упркос својој негативности погодовала ослобођењу Шанца од разних стега је био Рат за аустријско наслеђе који је трајао у периоду 1740 – 1748. Рат и монополистичко понашање, од ког царица и држава нису имали користи, су заправо убрзали напоре за добијање статуса слободног краљевског града. Носиоци покрета за елибертацију Шанца су страховали да би се ситуација могла и погоршати после најављеног развојачења војних граница у Подунављу, Потисју и Поморишју, када би потпали под разне феудалне обавезе. Стога су грађани Шанца предузели прве кораке да од царице Марије Терезије добију највиши могући статус за своје место. Да би елибертацију коначно издејствовали, Срби су током 1747. године постигли чврст договор са шаначким Немцима, који ће бити темељ будућег развоја града. Споразумели су се да ће у магистрату ослобођеног града имати једнак број представника као и они, једнака права у бирању сенатора и чиновништва и у уживању своје вере. То је, за оно време, доиста широко обезбеђење националне самосталности. Депутација шаначких грађана, Срба и Немаца – Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле – отишла је у Беч, где су на основу хипотеке на имовину добили банкарски кредит. Како би допрли до саме царице, били су принуђени да износ повећају за више од тридесет посто, како би плаћали лобисте и корумпирали администрацију.
Но труд је уродио плодом и Марија Терезија је 1. фебруара 1748. године издала повељу којом је Петроварадински шанац уврштен у ред слободних краљевских градова. Одредила је да му име буде Neo-Plantea (Неопланта), мађарски Uj-Videgh (Ујвидек), немачки Neu-Satz (Нојзац), што су Срби превели као Нови Сад, а Грци као Неофите. Град је добио право на властите органе управе и суда, као и своју независну власт у лику градоначелника и Магистрата састављеног од 12 сенатора, који је убирао одређене приходе и вршио управну и судску власт.
Остави коментар