Аутор: др Милош Савин, историчар
Често историографија деветнаести век детерминише као дуги век због значаја и бројности историјских догађаја и процеса који су се одиграли у тих сто година, а који су били узрочно-последнично везани. Неретко теоретичари историје сматрају да је такав продужени век као једна историјска целина трајао од Француске грађанске револуције 1789. године па до краја Првог светског рата, док би двадесети век био краћи и трајао од 1918. године па до пада Берлинског зида. Наравно, све ове хронолошко-методолошке поделе морамо схватити веома условно и европоцентрично.
Када говоримо о историји Срба у Војводини, односно Угарској, деветнаести век заиста можемо, догађајно и хронолошки, да развучемо од Темишварског сабора 1790, па све до краја Првог светског рата. У оваквој подели се јасно оцртавају и три посебна дела: први који би трајао од Темишварског сабора до револуционарних догађаја 1848, други који би одредио постојање Српске Војводине, и трећи који је трајао од Благовештенског сабора, па до Велике народне скупштине 1918. године.
Од слома револуционарне и наполеоновске Француске, закључно са Бечким конгресом 1815. године, Европом је владао реакционарни и конзервативни курс, на кратко прекинут успостављењем Јулске монархије у Француској 1830. године. Хабзбуршка монархија била је сложена и композитна заједница историјских покрајина неједнаких географских, верских, менталитетских, етничких, друштвених и економских карактеристика. И као таква опстајала је вековима, користећи различите легитимацијске обрасце, али изнад свега интегративну моћ и привлачан механизам најпознатије европске владарске куће у модерно доба. Друштво аустријске царевине било је чврсто социјално структуирано и јасно хијерархизовано, а заснивало се на двема супротстављеним групама – привилегованој аристократији и црквеном клеру и дискриминисаним масама народа које нису имале политички и друштвени утицај. У том смислу, наведена сталешка структура аустријског друштва била је наслеђена из раног модерног доба, док је владар био кључни интегративни и кохезиони фактор, али и примарна институција власти у монархији.
Сложени карактер монархије или одсуство јединства било је уочљиво на много начина јер су сви етницитети и историјске покрајине показале одлучност да остану што је могуће више самостални под ауторитетом Хабзбурга. Због тога су и стварање апсолутне монархије и централизација остали недовршени, створивши сасвим специфичну заједницу народа чији носиоци власти су услед те нестереотипности били принуђени да воде политику различиту од осталих европских сила. Такву политику историчари су детерминисали као „владање помоћу сагласности“, што је вековима стварало мање виолентан образац политичке културе, али и ограничавало способност вођења експанзивних ратова – што је монархију доводило у позицију да води оне претежно дефанзивне. Промењене историјске околности, нестанак османске опасности, модернизација начина ратовања у техничком и стратегијском смислу и посебно 19. век као век нација, исходовали су дерогирање легитимацијских основа и објективно смањивање историјске перспективе за опстанак Хабзбуршке монархије, односно њеног државног и династичког оквира.
Дуги 19.век, као време конституисања европских нација и узлета националистичких идеологија, није био наклоњен наднационалним и мултиконфесионалним империјама и просвећеним монарсима чија је европска парадигма била монархија под жезлом Хабзбурга. Бечки владајући кругови су стратешки радили на томе да у Угарској не дође до озбиљнијег индустријског замаха, спречавајући и развој трговине и заната. Њиховом успеху у лимитирању развоја мађарског друштва значајно су доприносили и рецидиви феудалне пољопривреде који су доминирали Угарском. Већину трговине и занатства су држали немађарски елементи становништва и странци.
Недовољно развијен мађарски грађански сталеж је био клијентелистички зависан од угарске аристократије, ослањајући се, пре свега, на старе феудалне привилегије. Управо због зависности од постојећег система, мађарски грађански елементи су пре били склони конзервативизму него либерализму европских буржоазија. Главни сукоб у Угарској је постојао између крупног и ситног племства.
Од велике је важности напоменути да је Угарска до краја осамнаестог века била полиглотна држава. Мађари као државотворни, најхомогенији, али и народ са хегемоним претензијама на простору Угарске нису насилно наметали свој језик. Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником су од цара Леополда II затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није на дошло. Конзервативни митрополит Стратимировић српске саборе више није ни заказивао. Први следећи сабор се одржао тек након његове смрти, ради избора новог митрополита.
Период од Темишварског сабора па до револуционарних догађаја 1849. се у потпуности поклапа са доминацијом две конзервативно-реакционарне личности – аустријског цара Фрање (Франца) I, који је владао од 1792. до 1835. године, те српског карловачког митрополита Стевана Стратимировића, који се столовао од 1790. до 1836. године. Царством је владала строга цензура, а преласком Метерниха са места главног аустријског дипломате на позицију канцелара створена је полицијска држава. Разграната је мрежа шпицлова – тајних полицијских агената, који су развили метод потказивања. Режим је страховао од либерализма, демократије и национализма који су се ширили Европом.
Велики отпор савременим политичким кретањима пружао је и митрополит Стеван Стратимировић, племић и велепоседник, родом из Кулпина. Стратимировић је страховао од раста утицаја српског грађанства, које је било све бројније и богатије. Мада су Срби у Угарској 1792. године одлуком Пожунског сабора проглашени за потпуно равноправне грађане Угарске, по инерцији они су и даље нерадо примани у државну или жупанијску службу сем ако нису били племићког порекла. Пожунски сабор је дао право српском митрополиту и владикама да учествују у раду Сабора, али српски клер, упркос обавези да присуствује седницама, није исказивао посебну заинтересованост за политичка питања, ослањајући се искључиво на бечки двор и цара.
Иако је због политичких стега Фрањиног и Метерниховог апсолутизма, те Стратимировићевог реакционарног конзерватизма, политички развој аустријских Срба био отежан, дошло је до значајног напретка на пољу школства и културе. Још од периода Марије Терезије, Срби су располагали значајним бројем основних школа и нижих гимназија. Страхујући од евентуалног унијаћења будуће српске елите, митрополит је дозволио српским грађанима да о свом трошку изграде образовне институције. Стратимировић се залагао за развој школства, али је желео да му да клерикалну компоненту. Српско грађанство је својим новцем, уз митрополитову сагласност, основало гимназију у Сремским Карловцима (1791/2), те у Новом Саду (1810/1816). Темељ стварању нове српске елите, која ће понета либерализмом и национализмом, довести до националног и културног препорода Срба на подручју данашње Војводине, постављен је оснивањем Српског педагогијума, односно учитељске школе у Сентандреји 1812. године, те њеним премештањем у Сомбор 1816. године. Митрополит је основао Богословију у Карловцима и већи број клерикалних школа по епископијама, настојећи да појача културни ниво српског свештенстава, те да од њих направи интелектуални браник конзервативног национализма. Противтежа митрополиту је био инспектор српских школа, Урош Несторовић, рационалиста који се залагао за што модерније образовање Срба ради њиховог што ефикаснијег уклапања у друштвене и политичке токове, наравно лојалне режиму.Од врхунског значаја за будући национално-политички развој Срба у Војводини било је школовање младих на универзитетима широм царства, па и шире.
Антагонизме, напетости и контрадикције европске политике заоштрила је економска криза 1846. и 1847. изазвана сушом и неповољним привредним параметрима. Хронични дефицит политичког легитимитета феудалне аристократије, економски оснажена либерална грађанска класа без политичког утицаја, почетак политичке артикулације депривираног радничког покрета, као и јачање новог легитимацијског обрасца у европској политици – национализма, биле су историјске тенденције које су допринеле комплексној слици Европе, а посебно Хабзбуршке монархије 19. века. У Угарској мађарско друштво није имало развијену грађанску класу која би могла да покрене праву грађанску буржуаску револуцију. Чувени мађарски историчар Сабо, који је први на научно утемељен, критички начин, анализирао поменути феномен је закључио следеће: „Мађарска је стајала пред тешким проблемом, да без грађанске класе уведе оне институције, које су свугде биле баш последица независног развитка грађанског елемента.“ Заузевши водеће положаје у државним службама, мађарско крупно племство, ослоњено на Беч, је, путем заокруживања свог земљопоседа, увећавало свој иметак на уштрб ситног племства. Овај процес је довео до стварања једне нове друштвене категорије тзв. „кишнемешек“ – ситног племства, релативно сиромашног и лишеног било каквог утицаја на политичке процесе.
Ситно племство је у револуционарним идејама нашло оружје за освету и компензацију. Жупаније су биле последња административно-политичка упоришта ситног племства, тј. његових богатијих експонената. Жупанијски службеници су долазили из реда ситног племства, а жупаније су разрезивале порезе селима. Ситно племство се противило било каквим реформама оваквог система које би довело до њиховог додатног развлашћивања и маргинализације. Сељаци у Угарској су живели у стању потпуне агоније. До средине деветнаестог века сељаци на велепоседима су често батинани и подвргавани насиљу. Угарски сељак је за разлику од феудалца сносио већину пореских обавеза. Династија Хабзбурга је управљала Угарском, а и другим покрајинама, методом завади и владај. Подстицано је подозрење међу различитим друштвеним класама, народима и покрајинама.
Бечки владајући кругови су увидели да пактом са крупном угарском аристократијом добијају државну стабилност, али не и финансије. Почевши од Јосифа II, односно периода његове владавине хабзбуршким земљама од 1780. до 1790. године, бечки двор је често баратао идејом сразмерног опорезивања свих становника Угарске. Захваљујући оваквим тежњама, мађарски сељаци су били лојални цару, а несклони да пактирају са ситним племством. По програму канцелара Метерниха, донетом непосредно пре револуционарног превирања, требало је извршити административне и привредне мере за ојачавање градова, требало је отклонити унутрашње царине према Угарској, те увезати Угарску у систем аустријских железница. За успех оваквог програма било је неопходно развити и оснажити средњу грађанску класу и редуковати утицај ситног племства. Програм је настојао да се дотадашње стање у жупанијама промени тако што би за председнике жупанијских скупштина били именовани владини функционери уместо ситног племства, док би градови на Дијети били заступљени паритетно као и жупаније.
Велику препреку реализацији овог пројекта, представљала је структура мађарског друштва у коме је било 600.000 племића са породицама, а свега 575.000 градских становника, рачунајући и сељаке пресељене у градове. Као „спасилац ситног племства“, политички је деловао Лајош Кошут, ситни племић без земље, Словак пореклом, чија мајка никада није научила мађарски језик. Сматра се да је Кошут лишен осећаја за реалност успео да наметне своје идеје мађарској политичкој елити. Кошут је пропагирао мађарски национализам, сматрајући да пољопривредни посед није главни узрок подела у друштву, него дефицит националних осећаја. Његова кључна теза је била да је управо ситно племство супстанца мађарске нације, што је наишло на одличан пријем код припадника ове друштвене групе, који су маштали о рестаурацији свог средњевековног утицаја, а противили се било чему што има стране примесе. Кошут је захтевао Угарску за мађарску (једно)националну државу, чиме је додатно стекао популарност.
Током столећа које је претходило револуционарним збивањима 1848/49. године, Срби су на подручју данашње Војводине масовно насељавали Границу, која је током 18. века знатно редукована на подручја јужних делова Баната, Бачке и Срема. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, као и Коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за опстанак него у угарском, феудалном, провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе. За разлику од осталих народа у Угарској, Срби су имали бројну и богату грађанску класу. По статистици чувеног мађарског статистичара и географа, Елека Фењеша из 1846. у целој Угарској је трговина била слабог обима док је на подручју данашње Војводине цветала. За разлику од мађарског племства, српско је било драстично малобројније и суштински се није мешало у друштвени живот.
Западну и средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској, постоји само један политички народ – Мађари. Раскол између мађарског и српског покрета убрзо је прерастао у крвави српско-мађарски рат. На чело српског покрета је, готово самоиницијативно, стао млади племић Ђорђе Стратимировић, који је убрзо задобио подршку грађанства и нижих командних кругова међу Србима у Војној граници.
Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. Рајачић је од почетка гледао како да дезаовуише Стратимировића и минимизује његову улогу, сматрајући га за конкурента и усијану главу. Као крупни феудалац, интересно везан и апсолутно лојалан хабзбуршком цару, Рајачић је био контрареволуционар и цариста, чврст у намери да српски револуционарни покрет претвори у антимађарски, пробечки, контрареволуционарни покрет.
Стратимировић није суштински био оријентисан против бечких интереса, али је у односу на митрополита/патријарха ипак био либералнији. На челу главног одбора својеврсне владе Војводине се налазио управо Ђорђе Стратимировић. Патријарх је краткотрајни боравак Стратимировића у Бечу, где му је сестра умрла, злоупотребио за формирање новог Главног одбора са седиштем у Земуну. Локални команданти, народни капетани, које је именовао Ђорђе Стратимировић, у Тителу и Жабљу су добили наређења од патријарха Рајачића да га живог или мртвог предају патријарху. Упркос мучној ситуацији, за нешто више од једне деценије, Рајачић и Стратимировић ће постати политички савезници.
Током револуције 1848/49. односно мађарско-српског оружаног сукоба, деловало је да су заувек порушени сви мостови сарадње и комуникације између Срба и Мађара, међутим непосредно пре него што ће царска Русија, на позив хабзбуршког двора, анихилирати мађарске оружане снаге, дошло је до извесног помака. Тада је Кошут послао у Београд грофа Ђулу Андрашија, који је у то време заступао интересе мађарске револуције у Истанбулу. Иницијална Кошутова идеја је била да се Срби напокон признају као равноправан народ у Угарској, да влада Србије издејствује да се мађарска влада и војска повуку преко Војводине у Србију и одатле заједно са Србијом наставе рат против Аустрије. Андраши је тражио да се потпише уговор о пријатељству и сарадњи између Србије и Угарске.Србија није била вољна да мења свој дотадашњи став, а у том тренутку Мађари су претрпели свој финални пораз код Вилагоша. Србија је ипак направила један уступак – дозволила је експонентима мађарске револуције да се преко њене територије повуку у Османско царство. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат.
Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних српских одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система оптеретили су српско грађанство.Током постојања Бахове Војводине, сви облици политичког деловања су били забрањени.
Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев румског и илочког среза који су припојени Хрватској. Након укидања Војводине долази до постепеног формирања и прве организоване српске либерално-опозиционе странке на челу са Светозарем Милетићем, који је изабран за градоначелника Новог Сада.
Политички програм српске либерално-опозиционе странке, познате под називом Српска народна слободоумна странка, ће се све до 1869. године базирати на Милетићевом чланку из „Српског дневника“, објављеног почетком јануара 1861. године под називом „На Туциндан“. У том чланку Милетић предлаже потпуни раскид војвођанских Срба са Бечом, те политичку борбу за признање аутономне Српске Војводине од стране Мађара. Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне аутономије, демократије и грађанског друштва. Српска позиција се, наизглед, променила када је дошло до неспоразума између аустријских и мађарских владајућих кругова, бечки двор решио да испоштује захтеве Срба, али само формално, како би заплашио мађарске меродавне кругове и ублажио српско негодовање.
Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године и одлучено је да овај сабор буде расправно политичког а не црквено школског карактера. Царевим указом учешће у сабору је предвиђено само за Србе из бивше Војводине, без Војне границе, Славоније, Хрватске и других делова Угарске. Чињеница је, да је одлуком да се дозволи Србима да организују сабор политичког и расправног карактера, бечки двор признао Србе као посебан политички народ. Сабор је поред патријарха (председника сабора) и три владике, требало да броји још 75 делегата – од чега 25 из монашко-свештеничких редова, а преосталих 50 из грађанског сталежа. Избори за сабор су били електорског типа, наиме прво су изабрани бирачи, који су изгласали посланике. Ипак, ове изборе је карактерисала велика демократичност и широко бирачко право. Како се због брзине није прецизно могао извести и спровести имовински и струковни цензус, испоставило се да су право да бирају и да буду бирани имали скоро сви пунолетни Срби са подручја укинуте Војводине. Пошто је сабор свечано отпочео са радом у њему су се одмах искристалисале две доминантне групе – конзервативну и либералну.
Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све групе на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара. Либерална странка око Светозара Милетића је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију.
За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна. Већина у сабору предвођена Стојаковићем и Рајачићем, је превагнула. Аустријски цар је са задовољством прихватио захтеве Благовештенског сабора, али ни један од српских захтева није испунио. Развој угарског парламентаризма, српски либерали су доживели као шансу, па су 1865.године, пред изборе за Угарски сабор у Новом Саду организовали страначки одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском Сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Схвативши значај страначког организовања, Милетић је 1866. године покренуо лист „Застава“ као језгро за чвршће идеолошко формирање Слободоумне странке.
Порази које су Хабзбурговци трпели од стране Италијана и Пруса нису оставили Фрањи Јосифу могућност да негује антагонизме у оквиру Аустријског царства. Свестан чињенице да је дотадашњи модус операнди његове династије завади и владај делимично угрожен, одабрао је да се нагоди са представницима мађарског велепоседа. Нагодбом Хабзбуршка монархија је прерасла у Аустроугарску, специфичну државну творевину, до тада невиђену у Европи. Западним делом државе, односно историјским аустријским покрајинама се управљало из Беча, док се источним управљало из Пеште, након извесног времена Будимпеште. Јединство две готово државе презентовао је владар, који је био уједно аустријски цар и мађарски краљ. Држава је имала заједничку инострану политику, армију и финансије које су биле задужене за функционисање заједничких органа. Осталим аспектима државног поретка су се бавили унутрашњи органи Аустрије и Угарске. Обе државе су имале сопствене дводоме парламенте и њима одговорне владе.
Упркос одредбама нагодбе којом су предвиђали стварање заједничке владе, ситуација је била знатно другачија. Цар је по сопственом нахођењу постављао министре иностраних послова, војске и финансија, којима је лично руководио, без икаквог заједничког парламента, председника владе и сл. Једно од највећих последица нагодбе је било развијање капиталистичке привреде. Обзиром да је у претходном историјском периоду Угарска била доминантно пољопривредна земља, што је било у интересу Беча и крупних мађарских велепоседника, она је по заостајању у капиталистичком развоју била сличнија царској Русији него западноевропским државама. Стабилизација политичких околности, те изградња развијене железничке мреже, створили су позитиван кредитни амбијент, који је проузроковао вртоглави развој капиталистичке привреде у Угарској, знатно бржи него у осталим деловима источне Европе. Брзина обрта капитала је довела до тога да се број кредитних установа повећао за двадесет и пет пута, док се обим кредита удесетостручио. Након нагодбе, путем кредита у Угарску је масовно пласиран страни капитал, попут Ротшилда и других банкарских кућа. Наравно, суштински интерес страног капитала није био да остане заробљен у Мађарској, него да се увећан врати својим матичним установама, али са обзиром на то да је постојао дефицит домаћег капитала, у почетној фази он је иницирао огроман раст привреде. Временом дошло је и до акумулације домаћег капитала, који је путем штедних задруга пласиран у производњу.
Ипак, овај период није познат само по успону, него и по честим привредним кризама, од којих је најпознатија она из 1873, проузрокована крахом берзе. Огромну промену у функционисању привреде донела је изградња пруга у Угарској. Прва пруга је изграђена 1846. године, а до избијања револуције постојало је свега две стотине километара пруга. До пада Баховог апсолутизма овај број ће бити удесетостручен, али и даље недовољан за обимнији привредни развој.
Превоз робе и пољопривредних производа се махом одвијао путем река и канала, пошто су копнени путеви услед блата и ветра били тешко проходни током готово пола године, и сводили су се искључиво на запреге. До почетка двадесетог века цела Угарска, укључујући посебно данашњу Војводину, била је добро повезана пругама, којих је било преко седамнаест хиљада километара. Развојем железнице пољопривреда угарске је достигла свој апсолут, с обзиром да је прехрана аустријског дела монархије зависила од производа из Панонске низије. Железница је олакшала и појефтинила транспорт и тиме допринела интензивнијој производњи и већој заради.
Путем иригације, мелиоризације и орањем великих ливада дошло је до повећања обрадивог земљишта. Развој пољопривредне науке је допринео смени пољопривредних култура на истој површини, чиме је све мање земље остајало упарложено, што је довело до дуплирања дотадашње производње. У овом периоду је дошло и до обимног коришћења пољопривредне механизације. Обим ратарске производње је проузроковао и развој интензивног сточарства.
До саме Аустроугарске нагодбе, на подручју Угарске, готово да није ни постојала озбиљнија индустрија. До њеног знатнијег развоја долази тек у последњим деценијама XIX века. Услед уплива аустријског капитала долази до формирања акционарских друштава, које желе да оплоде инвестиције учествујући у привредној утакмици. Ово представља значајну новину, пошто су почеци мађарске индустрије везани пре свега за иницијативу индивидуалних капиталиста.
Битно је нагласити да је упркос успесима и у привреди и у пољопривреди, Угарска и даље заостајала за европским државама свог доба. Општу модернизацију државе, пратила је и повећана брига за јавно здравље, што је резултирало повећањем броја становника. Дошло је и до значајног преливања аграрне сиротиње у индустријски пролетеријат, као и до сеобе становништва у веће индустријске центре, на првом месту у Будимпешту. Престоница Угарске је за мање од педесет године повећала број становника са сто педесет хиљада на преко седамсто хиљада становника. Бројно мађарско ситнопоседничко племство, кључни елемент револуционарних догађаја из 1848/49. године је остало у потпуности без поседа али је своје ухлебљење нашло у разним државним органима. До краја века готово четири милиона становника Угарске су били слуге и надничари. Индустријски развој, ипак, није био довољно велик да упосли ове људе, а помисао о било каквој аграрној реформи у њихову корист је била једнако страна свим мађарским владама.
У овом периоду долази и до стварања радничке,индустријске, ванаграрне, класе у Угарској. Број индустријских радника је износио преко пола милиона људи, што је чинило скоро 14 процената популације Угарске у ужем смислу. Након Аустроугарске нагодбе, целокупан српски клеро-конзервативни политички миље, који је до тада био нераскидиво везан за Беч, преко ноћи се ставио у службу угарске владе, свог дојучерашњег непријатеља. Ова чињеница у потпуности демистификује и разоткрива опортунизам клерикалних и конзервативних кругова међу Србима у Војводини.
Угарски сабор је 1868.године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, иако на око либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске, нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Реагујући на нагодбу и закон, Српска народна слободоумна странка је усвојила на предлог Светозара Милетића Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године.
Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, је постао основа српског опозиционог деловања на Угарском сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је обавезивао посланике српских либерала да на Угарском сабору инсистирају на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом.
По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на Угарском сабору о захтеву Благовештанског сабора. Српски клерик, архимандрит, потоњи митрополит-патријарх Герман Анђелић је уз подршку угарских власти, покушао да формира Српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету. Недуго потом, Ђорђе Стратимировић је покушао да оснује своју странку, изашавши пред Србе са својим програмом који је био далеко умеренији од Бечкеречког. На Српскомнародно-црквеном сабору 1869/71. године Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Већ на Преображенском сабору Милетићеви либерали као већинска група. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала да наместо преминулог патријарха Маширевића, изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор у сред сесије.Оваква пракса ће трајати све до радикалске победе на Српском црквеном сабору 1902.
Под утицајем Светозара Марковића, током његовог боравка у Војводини, из пансрпске либералне организације Уједињена омладина српска, издваја се Нова омладина, ношена социјалистичким учењем. Окосницу Нове омладине чинила је група вршачких социјалиста окупљених око Лазе Нанчића, Јаше Томића, Косте Лере, Браће Токин… Нова омладина на иницијативу новосадске групације, а на челу са Ђуром Красојевићем, потоњим дугогодишњим председником Радикалне странке, 1880. године је ушла у фазу стварања сопствене политичке организације, будућих радикала. За разлику од Нове омладине, у самој Српској народној слободоумној странци, створена је унутрашња опозиција Милетићу, формирањем тзв. нотабилитета.Суштину онога што можемо назвати нотабилитетском политиком у Војводини, представља политика сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке Нике Максимовића. Почетак његовог нотабилитетства датира управо из исте 1873.године. Свестан да је странка у напону снаге, Максимовић је није напустио, већ је деловао унутар противно њеном програму и Светозару Милетићу. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а пуштен је након што је постало јасно да је оболео од прогресивне парализе, односно сушења мозга крајем 1879. године.
Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, политика је била разводњена, а умерену политику незамерања угарским властима почело је да подржава све висе старих и угледних чланова странке, који су сматрали да висе не постоје услови за некадашњу политичку борбу. Након опоравка, Милетић је у Новом Саду априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету – либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. У августу 1882.године Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Странку је фактички наставио да води Миша Димитријевић, уз помоћ првог човека новосадских либерала Илије Вучетића.
Максимовић је за 25.март 1884. годину сазвао конференцију за 40 најистакнутијих чланова странке, у Будимпешти у луксузном хотелу „Хунгарија“. Нови нотабилитетски програм у четири тачке изнео је и образложио др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према влади и борба за српска права у доследној примени Закона о народностима и у оквирима Српске црквеношколске аутономије. Нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића. На овом збору нотабилитети су усвојили умерени Кикиндски програм.
Убрзо након формирања сопствене странке нотабилитети су изгубили утицај, а угарска влада интересовање за њих. После читаве заврзламе везане за „Заставу“, до ког је довела жеља Милетићеве породице да је прода, на чело листа је дошао радикал Јаша Томић, који се на концу оженио са Милетићевом ћерком Милицом. До озбиљне конфронтације између радикала и либерала ће доћи након избора за Српски народно-црквени сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа тј. гласила – либералног „Браника“ Мише Димитријевића и радикалске „Заставе“. Избори за црквене општине и епархијске скупштине су показали велики ривалитет између либерала и радикала у оквиру још увек формално непоцепане странке. До формализације постојања две одвојене странке доћиће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка.
Крајем 1889.године кулминирао је либералско-радикали сукоб који се жестоко водио полемиком између „Заставе“ и „Браника“. Ова епизода односа између две српске опозиционе партије резултирала је 4. јануара 1890. године (на Туциндан) убиством Мише Димитријевића које је ловачким ножем, са предумишљајем, извршио Јаша Томић, на новосадској железничкој станици пред очима Димитријевићеве супруге и најближег пријатеља Николе Јоксимовића, уредника „Браника“. Наводни повод за овај Томићев акт је било подругљиво писање „Браника“ о писму Милице Милетић 1884. године, свом тадашњем веренику Бранку Петровићу, у коме му је обећавала да ће када се венча са њом у мираз добити „Заставу“ и место уредника у њој. Не треба заборавити да је управо Милица Томић, од удаје за Јашу, користила „Заставу“ за клеветање и омаловажавање бивших сарадника њеног оца, не либећи се увреда и неистина. Јаша Томић је након овога првостепено осуђен на доживотну робију, што је виша инстанца преиначила у шестогодишњу затворску казну коју је 1890 – 1896. одробијао у затвору у Вацу, под веома повољним условима, радећи у столарској радионици.
Иако се смањење казне доводи у везу са различитим петицијама које је покретала Томићева супруга, истина је потпуно другачија. Сасвим је извесно да је Томић склопио тајни споразум са одређеним мађарским државним структурама, што ће бројне чињенице и потврдити. Након убиства Мише Димитријевића, српски либерали ће доживети детант у наредној деценији, да би почетком XIX века, били потпуно маргинализовани од стране радикала. Избори за Црквено-народни сабор 1902. године представљали су кључну победу Томићевих радикала, не само у Сабору већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима. Добијају чак 37 мандата, спрам 5 либерала, 11 владиноваца и 19 самосталаца из Хрватске. Све остале странке постају само немоћни сведоци радикалске политике. Управо овај сазив Сабора учвршћује нас у уверењу да је постојао договор радикала са угарским структурама. Наиме, у ранијим ситуацијама када је српска опозиција побеђивала на изборима за Сабор, спрегом клера и владиног комесара није омогућено функционисање сабора. Овај пут, међутим, српска веросиповедна аутономија је сервирана радикалима без икаквих препрека. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су су затекли све измирене трошкове и вишак од 800.000 круна у каси. Након одласка са власти из аутономних органа 1910, радикали су драстично умањили имовину Српске цркве те оставили дуг од 800.000 круна. Наиме, радикали су одузели имовину од цркава и манастира те је прогласили за имовину аутономије којом они управљају. На овај начин су спровели своју антиклерикалну политику, али је читав период њиховог управљања обележен корупцијом, проневерама и аферама. Током свог деловања радикали су начинили велики број прекршаја, који ће касније бити правно објашњење за укидање целокупне српске народно црквене аутономије 1912. године.
Почетком XX века, на војвођанском простору, почиње са формирањем Српска демократска странка. Примарно морамо обратити пажњу на интелектуални капацитет и идејно-политички значај демократа. Ова политичка платформа је успела да повеже врхунске војвођанске интелектуалце тог доба, као на пример Милутина Јакшића, Милету Јакшића, Исидору Секулић, Вељка Петровића, Игњата Павласа, Тихомира остојића и многе друге. На прелазу у XX век на простору данашње Војводине стасава ново коло српске интелигенције које својим политичким идејама прави потпуни дисконтинуитет са дотадашњим политичарима. Ове демократске групе се развијају широм Војводине, са најјачим упориштима у Кикинди, Панчеву, Сомбору и Новом Саду. Управо у Кикинди се 1906. године окупила група демократски оријентисаних српских интелектуалаца, која је оценила да је за политички рад неопходно оснивање сопствене српске демократске политичке организације, те свог политичког листа, који би послужио и као први корак ка стварању Српске демократске странке у Војводини. Идејни правац Кикиндској демократској групи, која је била нуклеус демократске странке, дао је Милутин Јакшић (1863 – 1937), пензионисани професор богословије, правник и највећи познавалац историје и политичке мисли војвођанских Срба. Покретање „Српског гласа“ (1907) можемо сматрати као оснивање Српске демократске странке у Војводини, пошто су овај лист, готово све демократске групе у Војводини прихватиле као свој орган.
Српске демократе су организовале земљораднике, раднике, надничаре и занатлије у политичкој борби за аграрну реформу и праведнију социјалну расподелу. Оштро су се противили комунистима и социјалистима, сматрајући да само друштвеним променама без револуције, може доћи до праведнијег друштва у оквиру капитализма. На левици ове групе су се налазили свештеник Милета Јакшић, који је у младости заступао крајње леве аграрне ставове, те Васа Стајић, који се такође ограђивао од социјализма, сматрајући да су оправдане само националне револуције.
Јула 1908. одржана је конференција у Новом Бечеју на којој је усвојен Нацрт програма Српске демократске странке. Програм се састојао из два дела, националног и грађанско-демократског.Превага је дата другом делу програма, с обзиром да је у датом периоду једини суштински национални циљ био опстанак и очување српског идентитета. На новобечејској конференцији највише је инсистирано на политичким правима Срба, на демократији и социјалној правди. Међутим, ова конференција није у потпуности уродила плодом, с обзиром да су демократске групе из Војводине биле разнородне.
Остави коментар