Јован Бабунски

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Јован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Родио се у селу Мартолци у области Азот код Велеса. Основну школу је завршио у селима Оморану, Богомили и Војници. Основну школу је започео са закашњењем од две године у селу Оморану јер у родном Мертолцу није било школе, а завршио у вароши Велесу у Велешкој гимназији, након чега га отац шаље у Србију на школовање. Завршава Нижу гимназију у Ваљеву, након чега постаје питомац Друштва Светог Саве. Желео је да постане просветар те је Богословско-учитељску школу почео, 1891. у Нишу, а диплому стекао у Београду 1896. године. Као питомац Друштва Светог Саве које је школовало ђаке из Старе Србије и Македоније похађа Богословску учитељску школу у Београду. По завршеној школи враћа се у Азот где постаје учитељ у селу Теову. Као српски учитељ трпео је притиске ВМРО. Након што су му припадници ВМРО убили брата и синовца у Мартолцу 1905. одлучује да се одметне и придружи српским четницима Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића који су се у Азоту појавили још крајем 1904. године. Априла 1905. долази у Азот заједно са четом Стевана Недића Ћеле и Сретена Рајковића. Код села Ореше долази до сукоба с четом ВМРО-а под командом Стевана Димитрова, која бива уништена до последњег човека након што су је опколили Глигор, Темељко и Бабунски. Као војвода, Јован Бабунски води више борби са четама ВМРО-а и турском војском на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу и многим другим.

Велике силе које су радиле на припремању и спровођењу реформи у Турској вршиле су притисак на балканске државе да обуставе оружане акције на простору Македоније. Тако је под њиховим притиском 1907. године распуштен Македонски одбор у Београду. Али то није утицало на смањење дејства српских чета, које је привремено обустављено тек 1908. године када је Младотурском револуцијом македонско питање ушло у другу фазу. Ривалство балканских држава око Македоније и сукоби њихових чета у овој области ослабио је њихову способност да се одбране од спољног притиска. Да ли ће се балканско питање решавати спољним европским снагама или унутрашњим споразумевањем, тј. питање независности Балкана на почетку XX века зависило је у суштини од српско-бугарских односа. Док је Србију угрожавала Аустроугарска, Бугарској је претила Турска. Заузетост Русије на Далеком истоку и њено привремено повлачење са Балкана одузело је Бугарском кнезу могућност да користи аустроугарско-руско супарништво и суочило Бугарску с последицама аустроугарске агресије на Балкану. За Бугарску је у Македонији била мање опасна Србија од могућне превласти велике средњоевропске силе каква је била Аустроугарска. Такође и за Србију је било мање опасно са Бугарском у Скопљу него са Аустроугарском у Солуну, како је писао Милован Миловановић. Тако је заједнички страх од Аустро-угарске утирао пут српско-бугарском зближењу. После извесног лутања и неуспелих комбинација с једностраним искоришћавањем заплета у Турској, у Софији се почело увиђати да се јачањем туђих политичких утицаја кроз реформске акције у турским вилајетима балканско питање све више компликује и усмерава тако да његово решавање може, у крајњој линији, испасти сасвим неповољно по тежње и интересе балканских држава.

Пошто је безуспешно покушавала да се нагоди с Турском, Бугарска се окренула Србији очекујући лакше споразумевање с њом због сталних аустроугарских претњи. И Србији је споразум с Бугарском и Црном Гором био неопходан ради одбране од Аустроугарске и напада на Турску. Међународни заплети настали после 1903. године упућивали су Србију и Бугарску на споразум, а и велике силе Француска и Италија препоручивале су споразумевање међу балканским државама. Српска дипломатија је од 1903. године припремала терен за споразумевање, а преговори око споразума с Бугарском почели су марта 1904. године у Београду али су се спотицали на питању Македоније. За то време, Бабунски је наставио са својим акцијама на просторима јужне Србије. Из сваке борбе излазио је као победник. Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци и прогласили Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младотурци су ухапсили војводу Бабунског, али је успео да побегне у Србију. Године 1912. за време Првог балканског рата, у одреду Војводе Вука учествује у борбама на Стревици где бива рањен. У Другом балканском рату учествовао је у Добровољачком одреду у бици на Брегалници.

По избијању Првог светског рата Бабунски формира Савски четнички одред, касније преименован у Руднички четнички одред под командом мајора Војислава Танкосића. Овај одред примио је на себе прве ударе аустроугарске војске. Одред је између осталог разнео железнички мост на Сави. Након победа на Церу и Колубари 1914. комитет у Софији по наговору Беча убацује чете у тадашњу јужну Србију. Српска влада формира четничке одреде за сузбијање терористичких делатности ових чета. За команданта ових антитерористичких и потерних одељења постављен је Јован Бабунски. Уочи напада Бугарске и Немачке 1915. српска влада чете и потерна одељења преформира у Летећи жандармеријски одред под непосредном командом Врховне команде. Овај одред под командом Бабунског добио је задатак да у Качанику спречи продор бугарске 3. дивизије. Одред је са великим губицима успео месец дана да спречи пролазак Бугара. По повлачењу српске војске Летећи одред се повлачи заједно са француском војском. На Солунском фронту 1916. одред Бабунског бива придржен Првој армији и распоређен на одсек код Преспанског језера. У борбама са Бугарима и Немцима на овом сектору Бабунски и његов одред се истичу хватањем непријатеља иза линије фронта и прикупљању информација. Након заробљавања два немачка торпедна чамца бива одликован од француског генерала Франше де Епереа у Богомили и Војници.

Француска 122. дивизија је прешла Албанију, заједно са српском војском, стигавши – како се то тада говорило – у Стару Србију (Македонију). Њима су се придружиле и јединице чувеног нашег четничког војводе Јована С. Стојковића – Бабунског. Његове јединице биле су у склопу поменуте француске дивизије која је остала на Солунском фронту и држала положаје са јужне стране Преспе. На северном делу језера и Перистера биле су утврђене бугарске и немачке јединице, које су скоро сваког дана слале велики моторни чамац до варошице Ресна на источној обали језера ради извиђања и прибављања хране. Француски артиљерци беху кивни јер нису успевали да тај чамац погоде. Бабунски је неуспешно покушао да замоли команданта 122. дивизије пуковника Дешизела да му дозволи да са четворицом својих људи проба да онеспособи немачки чамац, јер је пуковник сматрао да је такав подухват ризичан. Војвода је на своју руку одабрао четворицу момака и на обали направио чеку где се Ђерманска река улива у језеро. Та делта чинила је мртви угао савезничкој артиљерији, којим је чамац често пролазио. После 48 часова ишчекивања чамац се појавио и укотвио. Немачки мајор и двојица подофицира отишла су до села ради набавке намирница, док је у чамцу остао само механичар. У тренутку када су се ова тројица враћала у чамац натоварени храном, четници су искочили из шевара с пушкама на готовс, а Бабунски је узвикнуо: „Доле оружје! Руке увис, или сте готови“. Немци се предадоше, а војводини момци их везаше све осим механичара коме су наредили да чамац управи ка француским положајима. Схвативши да нешто није у реду, Бугари са Перистера безуспешно су припуцали, а Французи преузели ватру. Прилазећи француским положајима, Бабунски нареди да се уместо немачког ратног барјака стави бела марама. Када је чамац пристао и Бабунски изашао са заробљеним Немцима, Французи су били изненађени, док је пуковник Дешизел одушевљено узвикнуо: „За Србина нема немогућности чак и у највећој опасности, само када је решен за извршење задатка!“ За овај подвиг војвода Бабунски примио је од Француза Медаљу ратног крста са палмином гранчицом.

Једне новембарске ноћи 1915, када је ледена ситна киша пробијала и најбољу кабаницу, а хладан ветар брисао све пред собом, са прихватних положаја око Криволака и Кавадарца, са Црне реке па низ Вардар кроз Демир-Капију и Ђевђелију, повлачила се француска 122. дивизија. Са њима је ишао и војвода Бабунски. Цео батаљон те дивизије ишао је другим путем и улогорио се скоро на врх брда ’Оџа Тепе. Када је дошла наредба за даље повлачење, командант батаљона је био пеш. мајор Бутри. Ноћ беше мркла, а терен сасвим непознат… Када се у пуку дознало за судбину заосталог француског батаљона, бугарске јединице су 10–15 километара прешле, остављајући за собом цео француски батаљон са његовим командантом и штабом. Французи беху забринути, јер се уопште није могло помоћи залуталом батаљону. Бабунски се понуди да са својим људима извуче батаљон из бугарске позадине. Слушајући га шта хоће да уради, Французи су га с неверицом гледали. Но, Јован Бабунски се уопште није слагао с њима јер се до тада безброј пута раније успешно извукао као прави „Горски цар”. На своју руку узима 30 – 40 одабраних четника и неколико жандарма који су добро знали терен. Mала дружина неопажено улази у бугарску позадину све до брда ’Оџа Тепе, где је на врху и даље био француски батаљон који Бугари још нису приметили. У подножју брега био је бивак једног дела бугарске коморе, коју су четници тихо ућуткали и одатле неопажено, косином, отишли до врха да сакупе залутали француски батаљон. Истим путем су се вратили. Све време није се чуо ниједан пуцањ, нити бомба. Само је неколико војводиних момака било лакше повређено, док су Бугари имали велики број изгинулих. Када су се сви вратили, Французи нису могли да верују, бацали су капе увис узвикујући: „Vive les Serbes!” За овај подвиг сазнала је те ноћи цела 122. дивизија, а и Команда источне војске у Солуну. Идућег дана у селу Мировчи крај Ђевђелије, командант ове Дивизије је пред целим стројем одликовао је Бабунског Орденом Легије части петог реда и то је било прво страно одликовање, које је један Србин примио на Солунском фронту.

По свршетку Великога рата, овенчан славом вратио се у Велес, где је 17. фебруара 1920. умро од шпанске грознице. Поред ове уобичајене приче за јавност постоје сумње да су га поражени Бугари отровали (изјава његових директних потомака). Пошто се рат увелико завршио требало је стварати мирољубиве односе са доскорашњим противницима, тако да је ондашња наша власт ту истину заташкала. Удружење резервних официра и ратника подигло му је скроман, али леп споменик у Велесу (у виду гранитног зарубљеног обелиска на коме је орао са раширеним крилима а на средини овал са његовим портретом), откривен 29. октобра 1924. На откривање, као и на сахрану, дошао је и изасланик регента Александра (каснијег краља ујединитеља)… Бугари су, по свршетку Априлскога рата 1941, уништили споменик, а војводин гроб раскопали и кости расули, слично како су учинили са Рајсовим срцем у капели на врху Кајмакчалана… Док је војвода Јован С. Стојковић – Бабунски војевао у Великоме рату, бугарске власти су за време њихове окупације Велеса војводину супругу Радмилу ухапсили, а најмлађу ћерку двогодишњу Зорицу изболи бајонетима… Нешто старија ћерка Наталија (*1904; удата Васић) завршила је медицину и радила као београдски лекар. Умрла је у дубокој старости. Сви Бабунски – изузев славног оснивача – почивају на Новом гробљу у Београду.

После смрти, 1924. године, у Велесу је на пригодној церемонији свечано подигнут споменик војводи Бабунском који је бугарски окупатор порушио 1941. године, одмах након инвазије нацистичких сила на Југославију у Другом светским рату. Песму посвећену војводи Јовану Бабунском „Спремте се, спремте четници“ или „Српска ми труба затруби“ написао је одмах после борбе у селу Дренову 1907. године Јеремија – Јован Грковић познат данас још по конспиративном имену Гапон, бивши монах и четник (рођен у Ораховцу близу Призрена 1879. године, погинуо у Кумановској бици 1912. године). Песма постаје веома популарна после Првог светског рата међу Србима у Сједињеним Државама. Прва верзија песме под називом Комитска песма снимљена је 23. јула 1924. године у Ричмонду, Индијана, месту које је тада било познато по јаком белачком покрету Кју-клукс-клану, али и као место где су снимане прве џез нумере. Песму је отпевао Васа Буквић у пратњи Југословенског тамбурашког друштва. Друга верзија песме снимљена је већ наредне године, у новембру 1925. године, у интерпретацији Душана Јовановића и пратњи тамбурашког оркестра „Орао” за Колумбија фонографску компанију. Трећа верзија је такође снимљена у Сједињеним Државама јула 1942. године у извођењу Еда Љубића и овог пута уз пратњу дувачког оркестра „Виктор”, а за истоимену радијску компанију. Четврта верзија снимљена је после Другог светског рата, 1950. године, у извођењу Раше Раденковића, предратног београдског шлагер и радијског певача, и Мирка Марковића, за Сунарт (сунчеву уметност). Ово је прва песма на српском која је снимљена уз пратњу електричне гитаре која у то доба, педесетих година двадесетог века, постаје основни инструмент за бројне оркестре и бендове.

Занимљиво је да му је праунук некадашњи југословенски и македонски фудбалер и актуелни тренер, Бобан Бабунски, а чукунунук фудбалер Црвене звезде, Давид Бабунски. Од српских одликовања, Јован Бабунски награђен је споменицом Балканских ратова, Споменицом великог рата, Албанском споменицом и Карађорђевом звездом. Одликован је Француским крстом са три палме две Легије части и руским орденом Светог Ђорђа четвртог степена. Улице у Нишу и Београду носе име Војводе Бабунског.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

Алексић-Пејковић, Љ., Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914, Оргнизација Српска одбрана, Додатак 1, Београд, 2008.

Васиљевић, Ј., Јован Бабунски о себи, Споменица Јована Бабунског, Београд 1921.

Краков, Станислав, Пламен четништва. Београд, 1930.

Пешић, Миодраг, Стари четници, Крагујевац, 2000.