Аутор: Ђорђo Сладоје
Све је више оних који ми пријављују како је „Луча микрокозма“ најбоље Његошево дјело и да баш она највише одговара њиховом укусу и сензибилитету. Не противрјeчим иако ми се бесмисленим чини успостављање хијерархије унутар овог готово светог тројстава српске поезије које чине „Вијенац“, „Луча“ и „Лажни цар Шћепан Mали“. А кад ме притјерају, ја се ипак опредијелим за „Горски вијенац“, из стотину разлога, од којих је овдје могуће навести само неке. „Горски вијенац“ је темељна књига српског народа у којој се могу наћи врхунски стихови о свему битном у нашем појединачном и колективном животу – о добру и злу, о ропству и слободи, о чојству и јунаштву, о жртвовању и издаји, о женској ћуди, о човјеку и његовој природи у најширем смислу и шекспировском распону. И наш обични неписмени, боље рећи усмени свијет, кад хоће да каже нешто важно посегне за неким епским стихом или сентенцом из „Горског вијенца“. Уз мало претјеривања, могло би се рећи да је више Срба који „Горски вијенац“ наизуст знају, него оних који су прочитали Библију. У том смислу ово је много више од обичне пјесничке књиге, какве се послије Његоша пишу и објављују. Нема код нас, а вјероватно ни другдје у свијету, сличног примјера – да је једно пјесничко дјело тако дубоко срасло са бићем „цијела народа“ из чијег је искуства, заправо, и настало. A то је искуство, поетски прочишћено, оплемењено и сублимисано, у раскошном језичом руху, као уздарје враћено народу.
У „Лучи“ је Његош, на ненадмашан начин и у готово неиздрживом ритму и творaчком интензитету развио религиозно-метафизичку слику свијета као божије творевине. Васколики свијет, видљиви и невидљиви, Творац држи као хармонију сфера, која је непрестано изложена мрачним и деструктивним силама Сатане и његових легиона. Творац је у Његошевој визији демијург и сведржитељ свијета и носилас свјетлосног принципа, доброте и свемилости, али он је истовремено и ратник и пјесник.
Насупрот модернистичкој саморазарјућој скепси, у „Лучи“ читамо једну од најмоћнијих и најљепших похвала поезији и пјеснику:
„Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ил умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
шта је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча свјетла руководитељ му,
дијлект му величество творца.“
Тако се, дакле, и сам Творац појављује као највећи међу пјесницима који je свијет саздао у стваралачком надахнућу и на поетским принципима. Овакво космогонијско начело извире из саме Библије, из оне Ријечи која би на почетку и би у Бога, и из које је све настануло. Одјек те ријечи на земљи допире само до душе „пламеног поете“, у ријетким епифанијским тренуцима у којима је и Луча испјевана. Све то што је у овом јединственом спјеву, силином пјесничке имагинације и духовне визије потиснуто у небеске висине, у тајновито, онострано и метафизчко, биће у Горском вијенцу спуштено у кошмарну историјску стварност једне мале земље, „одсвуд стијешњене, а њен ће народ и народне главаре ставити на велика искушења, пред замршене изазове и тешке, трагичне дилеме. Отуда се може рећи да је „Горски вијенац“ у суштини трагедија, вјешто и дуго одлагана и рагађана, испјевана у живом, противрјечном и динамичном јединству драмског, епског и лирског.
У једном од својих изванредних есеја Светозар Кољевић пише, с много ваљаних аргумената, о смрти епског у „Горском вијенцу“. Мени се ипак чини да је епски дух овдје преживио, а да ће се његова коначна разградња догодити у „Лажном цару Шћепану Малом“. Епско опстаје у одјецима славне историје, у епско-патријархалном карактеру јунака и коначно у самом десетерцу који је „калуп наше осјећајности“, чувар историјског искуства и моралне туге, али и звучни преносник косовског завјета и златног мита о слободи. Општепознато је да Његошево дјело представља врхунац наше епике, па је неминовно да са тог врхунца почиње да се круни и осипа.
А „ осипа“ кроз драмску форму се у поетско-филозофским рефлецијама Владике Данила и Игумана Стефана, у лирским одломцима какви су тужбалица сестре Батрићеве или сан Вука Мандушића, у наступима необичног Његошевог хумора, у недостатку детаљнијег епског описа главног догађаја и на друге начине. И све то што подрива епски дух, ма како парадоксално звучало, додатно семантички обогаћује и симболички продубљује пјеснички израз и динамизује драмску радњу. Они који Његошу спочитавају драматуршку лабавост „Горског вијенца“ заборављају да је он био монах коме је литургијска драматургија била исувише добро позната. Неки драматуршки елементи те врсте вјешто су упослени у „Горском вијенцу“, чији се чинови дјелимично поклапају са свенародним скупштинама. Отуда се, без страха да ће се помрачити иједно његово слово, „Горски вијенац“ може читати и као генијални скупштински извјештај, најбољи који је икад написан. А те скупштине, на којима треба донијети тешку, судбинску одлуку, одржавају се о светим данима на сакрализованим мјестима, на највишим духовним котама, такорећи.
Прва скупштина уочи Тројичина дана пролази претежно у дугим, тешким и на тренутке драматичним монолозима Владике Данила. Он је онај на брду одакле види више, дубље и јасније сву трагику и тежину одлуке коју треба донијети и у дјело спровести, па отуда дуго и темељно промишља моралне, политичке и историјске изазове пред којима се нашло његово малено племе. Као пјесников двојник и Владика Данило је „трагични јунак косовске мисли“ који историјску судбину српског народа претреса у контексту косовске трагедије и косовског завјета као духовног опредјељења које подразумијева спремност на жртву за високе опште циљеве, међу којимаје слобода онај највиши и најсветији. Из таквих дубоких размишљања искристалисаће се и она страшна лозинка – „Нека буде што бити не може!“
И док се владика рве са тешким моралним и историјским питањима, са узроцима и посљедицама чињења и нечињења, они под брдом – сердари и војводе – гледају на то са подозрењем и прекором, понекад и грубим. То су људи епског кова – све Вук до Вука – косовским митом до дна душе прожети и опијени Обилићевим витештвом и у сваком тренутку спремни да његов подвиг понове, не питјући за цијену. Отуда им се Владикино мудроваање чини као одуговлачење и сувишно одлагање неизбјежног. Једнодушна ријешеност мнозине оснажена колом кроз које се, с времена на вријеме, оглашава дубоко, готово архетипско народно искуство – као опомена и путоказ – помоћи ће и Владики Данилу да разријеши сопствене недоумице.
Трагедија се, ипак, и даље разгађа. Госпојинска скупштина пролази у покушају мирења завађене браће, иако сви знају да је то немогуће. На сасвим минималну понуду – да налажу бадњаке, посте часни пост и шарају васкршња јаја, Мустај-кадија одговара апотеозом, химном исламској култури и религији представљајући је као рајски врт, пун радости, љепоте и свакојаких уживања. То су можда и најљепши стихови о исламској култури на српском језику и то из пера једног владике, за кога и даље тврде да је геноцидни пјесник. Пошто главни посао изостаје, ова скупштина већим дијелом пролази у пошалицима и досјеткама, у гатању и тумачењу снова ( који углавном предсказују неминовне догађаје), у исљеђивању вјештице са политичким задатком, у лакрдији са попом Мићом, али једнако и са хоџом Брунчевићем, у надмудривању и натпјевавању турских и црногорских сватова и слично. Ову готово забавну атмосферу прекинуће неколико изванредних лирских просјева – најприје тужбалица сестре Батрићеве, можда најљепше и најпотресније у свеколикој свјетској поезији, а онда и онај чудесни сан Вука Мандушића о снахи Бана Милоњића, који ће бити грубо прекинут „да се не би ту штогод изблеја“, јер строги патријархални морал о таквим доживљајима не да ни зуцнути, чак ни у сну. Ту је и преписка између Владике Данила и Селим-паше, из чијег писма упознајемо и друго лице ислама, сурово, милитарно и немилосрдно које показује спремност да затре све што му се супротстави.
Ко хоће да се бави различитим и супротстављеним културолошким и цивилизацијским обрасцима, наћи ће у „Горском вијенцу“ грађе на претек.Ту је на једној страни наш епски, патријархални и православни свијет дубоко утемељен у својој традицији а, на другој супротстављеној старни ислам са својим јанусовским лицем, а ту је и западни европски свијет огрезао у лажи и лицемјерју и својеврсном „нихилистичком хедонизму“, каквим га је видио виспрени и духовити Војвода Драшко, а какав се и нама указује у све разуђенијим, мрачнијим и бизарнијим облицима.
Основни идентитетски елемент и кључна тачка разлике у ондашњем свијету била је религија; Она је и овдје главни узрок неизбјежног сукоба, јер су како се јасно каже „луна и крст два страшна символа/њихово је на гробнице царство“. И та се трагична симболика не да ни ублажити ни поништити. Одлука о истрази потурица, односно иновјерне браће биће, под заклетвом, притврђена уочи Божића, али ће изостати детаљан опис тока и размјера самог догађаја, какав имамо, на прримјер, у „Лучи микрокозми“, гдје је до ситних појединости описан рат Бога и божјих анђела против Сатане и његових легиона.
О истрази потурица историја не зна готово ништа, а из „Горског вијенца“ о томе сазнајемо тек у одјецима и фрагментарним извјештајима свједока и учесника, међу којима је и Вук Мандушић, „јунак голубијег срца“, чије су сузе над пребијеним џефердаром тек лирски одушак. А катрза, дубоко духовно и морално прочишћење, ове дуго и вјешто разгађане трагедија догађа се заправо у казивању Игумана Стефана који је један од најчудеснијих ликова свеколике наше књижевности. Стихови које он изговара, по својој љепоти и мисаоној дубини и универзалним, метафизичким домашајима упоредиви су једино са најблиставијим тренуцима „Луче микрокозме“. У њима је на непоновљив поетско-филозофски начин сублимисано историјско, морално, антрополошко и религијско-метафизичко искуство човјека баченог у свијет као „состав паклене неслоге „ ,гдје нико није ни срећан ни задовољан, ни миран ни спокојан, већ „ све се човјек брука са човјеком/ гледа мајмун себе у зрцало“. Без ових дубинских увида у стање ствари на оба свијета, и о трагичној подвојености човјековог бића, „шта је човјек? а мора бит човјек!/ тварца једна те је земља вара“, без тих моралних обасјања у чудесној метафизичкој ведрини слијепог Игумана, „Горски вијенац“ би био тек успјела ратна хроника. А овако је генијално дјело.
Остави коментар