У оквиру програма Са културом код куће, предавање Срђана Граовца на тему „Ослобођење Косова 1912. године“ (29.05.2020.) може се погледати на званичном Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Први балкански рат 1912/13. и ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније нису дошли изненада, није то био само стицај историјских околности, већ дуго негована мисао у свим деловима српског друштва. Нема готово ни једног значајнијег српског песника, писца или уметника, на пример, до 1912. године који се различитим жанровима — драмом, епом, песмом, историјским романом — није огледао у старосрпским, на првом месту косовским темама и митовима: од Захарија Орфелина и Доситеја Обрадовића, преко Лукијана Мушицког, Стерије, Симе Милутиновића Сарајлије, Његоша, Бранка Радичевића, Петра Прерадовића, Јакова Игњатовића, Љубе Ненадовића, Марка Миљанова, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава и Драгутина Илића, Стевана Сремца па све до Алексе Шантића, Дучића, Ракића, Симе Пандуровића и многих других. Процес дуготрајног распадања Османског царства погодовао је свеопштој анархији и насиљима над православним српским и уопште хришћанским становништвом југоисточне Европе настањеним у европском делу царства. О томе сведочи огромна објављена и необјављена историјска грађа, како домаћа тако и страна. О готово свакодневном терору и насиљима поред многе друге грађе сведочи и британска дипломатска преписка с почетка 20. века. Тако, на пример, британски дипломата Јанг у извештају своме шефу, Ленсдауну, од 9. септембра 1901. изричито констатује: „Стара Србија је још увек немирна област због безакоња, освете и расне мржње Албанаца.“ Све су ово били општи политички, социјални и друштвени разлози да две српске државе — Србија и Црна Гора, заједно са Бугарском и Грчком, крену 1912. године у ратну акцију ради ослобођења својих сународника од османске власти. Политика балканског савеза је овога пута дала резултате за разлику од више таквих покушаја током претходних деценија.
Остави коментар