Др Ђорђе Мијатовић – први новосадски социјалиста

Аутор: др Милош Савин, историчар

Др Ђорђе Мијатовић, међу Србима у Војводини познатији као Ђока Мијатовић, представљао је веома уникатну политичку личност. Када говоримо о њему, не причамо о некоме ко је на основу свог дугогодишњег политичког прегалаштва пустио корене у српској политичкој мисли или пракси током деветнаестог века, већ пре свега о једној пикторескној личности која је оставила једну идејно-политичку успомену која доказује политичку зрелост и модерност српског политичког миљеа на подручју Угарске у деветнаестом веку. За озбиљнији политички резултат код Мијатовића једноставно није било времена, пошто је за својих тридесет година живота, док није преминуо заражен антраксом, успео да заврши студије права у Будимпешти и Паризу, агрономије у Бостону и медицине у Цириху. Живео је у Угарској, Немачкој, Француској, Швајцарској, Енглеској, Америци и Индији. Највећи политички траг у Новом Саду је оставио 1872, када је објавио свој социјалистички програм и покренуо политички лист „Једнакост“. У тренутку највеће снаге и утицаја Српске народне слободоумне странке на челу са Светозарем Милетићем и њеног прерастања у одушевљени масовни национални покрет Срба у Војводини 1872. године, у Нови Сад долази и у њему живи и делује социјалиста Светозар Марковић. Марковић долази у Нови Сад као политички емигрант из Србије, упркос томе он активно шири социјалистичке идеје међу Србима у Војводини. Новооткривени историјски извори, пре свега преписке Стевана Малешевића, истакнутог либерала, упућују на могућност да су одређене безбедносне структуре Кнежевине Србије постигле неку врсту компромиса са Марковићем да се привремено измести у Нови Сад, а да ширењем социјалистичких идеја буде опозиција Српској народној слободоумној странци утемељеној на идеологоијама грађанског либерализма и српског национализма. Наравно, ове идеје је немогуће апсолутно потврдити, али их треба оставити као могућност, коју треба на целовит и свеобухватан научно верификован начин потврдити или одбацити. Један од водећих Марковићевих сарадника у Новом Саду је био др Ђорђе Мијатовић. Марковић је имао значајан утицај на тзв. Нову омладину, омладинце који су начелно подржавали Милетићеву националну борбу, али су прихватили и део Марковићевих социјалистичких идеја. У Новој омладини су предњачили тзв. Вршачки социјалисти које су предводили Јаша Томић и Лаза Нанчић. Иако су баштинили социјалистичке идеје, Томић и Нанчић нису били пролетерског порекла, већ синови богатијих вршачких градова. Изгледа да је ово био тренд међу тадашњим носиоцима социјалистичких идеја у Војводини. Родитељи Ђоке Мијатовића су били изузетно богати земљопоседници из Новог Сада. Њихово богатство је далеко надилазило иметак већине тадашњих политичара.  Још је Ђокин деда, Антоније Мијатовић, био Новосађанин. За Ђокиног оца, Гавру, рођеног 1807. године, причало се да је био неписмен, али је зато био одличан трговац и шпекулант. Имао је прву кафану у Новом Саду у Темеринској улици, тада најпрометнијем месту, инвестирао је новац у куповину градског землљишта од градске господе, као и обрадивих ораница. Трговао је и са житарицама и са стоком. Није се либио било чега што је донослило профит. Поседовао је једну од укупно шет парних машина за вршење у Новом Саду, био је акционар и члан Управног одбора Новосадске банке. Можемо закључити да је на пословном плану Гавру пратила срећна звезда, пошто су му се послови развијали до неслућених размера. О Ђорђевој мајци Марији, рођеној Костић 1814. године, се не зна превише. Потицала је из Черевића и доживела је дубоку старост. Марија и Гавра су имали троје деце, ћерку Веру и синове Тошу и Ђоку. Док о Вери и њеном животу немамо доступне историјске изворе, знамо да су родитељи надживели оба сина, који су преминули буквално један за другим, за неколико месеци. Ђока је преминуо у тридесетој години живота, а Тоша у четрдесет и другој. За разлику од Ђорђа, чија су интересовања била бескрајна, Тоша је радио заједно са оцем Гавром, спремајући се да наследи његову трговачку империју. Међутим, током пословног пута у Беч Тоша је напрасно преминуо. Његово тело је паробродом превезено у родни Нови Сад, где је сахрањен. Гавра је умро у осамдесетој години живота 1887. године, а Марија у осамдесет и петој години, 1899. године. За тадашње критеријуме, обоје су дочекали дубоку старост. Ђорђе Мијатовић је рођен на пролеће 1848. године у време највећих револуционарних превирања, односно настанка Српског покрета, који је довео до проглашење Српске Војводине на овим просторима. Основну школу и Нижу гимназију је завршио у Новом Саду, а Класичну цистерцитску гимназију је учио у Печују, у Барањи. Ова установа којом су управљали цистерцити се сматрала за једну од најквалитетнијих гимназија у Угарској. У Печују није било мало српских ђака, а о томе сведочи чињеница да су им просветни органи Угарске дали да региструју културно удружење „Српска печујска омладина“. Из до сада неразјашњених мотива, а које савременици и каснији историчари доводе у везу са Мијатовићевим темпераментом, Ђорђе није завршио Печујски гимназију, већ се крајем свог гимназијског образовања пребацио у Пожун (Братиславу) где је матурирао. Пожун је у том периоду био центар словачког националног и културног препорода, иако није имао другачији статус од осталих градова Мађарске. Мијатовић је као и други истакнути српски омладинци из Војводине, наставио школовање на Правном факултету у Пешти. Пре тога су најчувенији српски правници ижли по знање у Беч, али када је постало јасно да ће доћи до прекомпозиције Хабзбуршке монархије у правцу јачања веће мађарске самосталности, постало је јасно да ће познавање мађарског језика и угарског права постати неопходно за успешнију каријеру у адвокатури и другим правним пословима. Проценивши да квалитетније образовање може да добије у западној Европи, Мијатовић је напустио Будимешту и Правни факултет, те отишао у Цирих. Након краћег задржавања тамо, решио је да школовање настави на Сорбони у Паризу, где је такође уписао права. Овакве, невероватне могућности, Мијатовићу су биле расположиве искључиво због обимног финансирања од стране пребогатих родитеља. Након што се скрасио на Сорбони, почео је да изучава политичка и друштвено економска кретања, у чему му је од пресудног значаја било перфектно познавање француског језика. Своја запажања је слао Светозару Милетићу у Нови Сад, који их је често објављивао у „Застави“. Посебно је битна њихова преписка о републиканском, демократском покрету у Шпанији, с обзиром на то да је и сам Милетић баштинио републиканска уверења, што је у оквирима Дунавске монархије и кнежевине Србије сматрано за тешку политичку јерес. У Паризу је Ђорђе постао члан за тадашње појмове екстремно левичарске организације „Завера“. Ова организација је настала у Баварској, одакле се изместила у Париз након тријумфа конзервативне реакције, по свршетку Аустријско-пруског рата. Сам Мијатовић је постао један од најактивнијих припадника „Завере“. Макон двогодишњих студија у Паризу, које је из непознатих разлога напустио, Мијатовић се обрео у Америци. У писмима које шаље из Америке, види се потпуно политичко дистанцирање Мијатовића од тзв. Старе омладине и Светозара Милетића, у корист Светозара Марковића и Нове омладине, тј. социјалистичког крила Уједињене омладине српске, у ком су значајан утицај имали Вршачки социјалисти, на челу са Јашом Томићем и Лазом Нанчићем. Због свог одређења ка социјалистичкој републици, насупрот демократској, либералној, Мијатовић је у периоду постојања социјалистичке Југославије добијао знатно већи историјски значај у односу на његова реална достигнућа у политици. Током времена у ком је живео, Угарска је била знатно заосталија у односу на запад Европе, како привредно и економски, тако и друштвено-политички. Тешко би се било који идејно-политички образац који је постојао у западној Европи могао у датом историјском тренутку пресликати без значајнијих адаптација у политичку збиљу војвођанских Срба. Сасвим је могуће да се у Швајцарској, Француској, Америци и посебно Британији, Мијатовић истицао својим богатством и пореклом, што оправдава сазревање његових личних уверења у социјалистичком смеру. Повратком Ђорђа Мијатовића у Нови Сад 1872. године, дошло је до првог документованог идејног размимоилажења Милетићевих либерала са социјалистима и то конкретно са Мијатовићем. Још почетком исте године, Мијатовић је проредио своје текстове слате „Застави“, а уместо тога је почео да их често шаље Марковићевом „Раднику“. Подробнија научна анализа би вероватно могла да утврди обим ове сарадње, пошто већина текства је објављивана без потписивања аутора. Под утицајем Марковића, Ђока Мијатовић је у Новом Саду основао часопис „Једнакост“. Сматрајући да Бечкеречки програм није у потпуности одговорио на све народне захтеве, на страницама „Једнакости“ 1872. године је изнео свој политички програм под називом „Једнака права, једнаке дужности и једнака слободе за све“. Мијатовићев политички програм је инсистирао на општем праву гласа за све становнике Угарске. Захтевао је децентрализацију и јачање општинских самоуправа. Тражио је да се сви закони усвајају на референдуму. Захтевао је рационализацију државне управе, драстично смањење чиновника, те смањење плата високих чиновника. Програм је предвиђао укидање стајаће војске и наоружавање народа, који би сам себи старешине бирао. Сматрао је да сваки грађанин има право да предлаже законе. Инсистирао је на прогресивном опорезивању, али и укидању било каквог опорезивања за оне чији је годишњи приход био 400 форинти и мањи. Тражио је ограничење рада, како у фабрикама, тако и на пољима, на осам сати. Противио се продаји и пленидби имовине, која би гарантовала приход од поменутих 400 форинти. Залагао се за обавезно бесплатно образовање, обавезно државно старање о инвалидима и немоћнима. Ткође, Мијатовићев програм је пропагирао и најшире грађанске слободе. Ипак, овај програм је донекле остао мртво слово на папиру, пошто није формирана политичка странка која би се залагала за њега озбиљније. Свакако да су вршачки социјалисти, потоњи радикали, били блиски овом програм, али су они од 1887. до 1902. године били на позицијама Бечкеречког програма, допуњеног социјалним захтевима. По Мијатовићевим схватањима најпознатији социјалиста и комуниста био је Исус. Због овог става дошао је у сукоб са бројним клерикалцима. У свом програму Ђока ни на једном месту не користи термине социјализам, социјалистички покрет, социјалистички орган, управо из намере да својој политичкој формацији да легалне оквире. Услед стицаја различитих околности, везаних за поплаве у Новом Саду, пропаст револуционарног социјалистичког покрета за који се претпоставља да је формиран око Мијатовића и Марковића у Новом Саду, „Једнакост“ престаје да излази. Мијатовић поново одлази у Цирих где студира медицину, истовремено радећи на најбољим циришким клиникама и лабораторијама. У Цириху 1875. стиче титулу доктора медицине. Његова дисертација у области гинекологије је публикована на немачком језику и имала запажену улогу у медицинским круговима. Наредне две године Мијатовић је радио као лекар у енглеским и холандским колонијама на Далеком истоку. Сматра се да је пропутовао велики део овог подручја, а да се највише задржао у Сурабаји. Током ове мисије, Мијатовић се разболео од индијске грознице. Вративши се у Нови Сад, Мијатовић се оженио са Софијом Мандић, ћерком Теодора Мандића, једног од најзначајнијих српских правника и добротвора. Три месеца након венчања, након повратка са свадбеног путовања по западној Европи, Ђорђе Мијатовић је изненада умро од тада веома ретке болести – антракса. Након Ђокине смрти Софија је родила њиховог сина Александра, који је умро као дете са четири године. Одмах по смрти дошло је до конфликта између удовице и породице Мијатовић око имовине покојног Ђорђа.