Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф
Када говоримо о политичкој пракси и политичким принципима на којима се темељио средњи век, као и о најкарактеристичнијим облицима власти који су у том периоду егзистирали, морамо укратко да разјаснимо основне културно-историјске оквире тог времена. Наиме, временски оквир у коме егзистира оно што означавамо средњим веком није мали. У мањој или већој мери простире се и траје читав један миленијум, од настанка франачког и германског царства па све до 18. века. Велики културолошки утицај на средњевековно стање духа врше античке идеје. Од науке, филозофије и уметности, па све до политичких идеја имало је антички карактер или призвук. Систем који је обележио средњовековље био је феудализам из чијег имена јасно произилази принцип друштвених односа (феуд – посед).
Феудализам је друштвени систем који се темељи превасходно на личним средствима владања у условима натуралне привреде. Дакле, за саму суштину наше теме, тј. облика личне власти, реч је о једном од најинспиративнијих периода људског бивствовања. Тесна веза цркве и државе са честим међусобним прожимањима једна је од кључних карактеристика феудалних друштвених односа.
С обзиром да модерни човек већину ствари тумачи кроз призму савремености, потребно је нагласити да појам државног суверенитета у феудализму није схватан и доживљаван на садашњи начин.
Наиме, помањкање суверенитета са честим вазалним односима међу државама били су сасвим нормална појава, док су Папине амбиције увек имале за циљ да се утицајем Католичке цркве оствари доминантан утицај у свакој држави.
Држава средњег века је у основи ленски поредак.
Наиме, Лено означава правну норму на основу које су се стицале привилегије. Држава је претежно почивала на приватном праву. Обласни земљопоседници су уговором везани за краља. Они су Лено, тј. право на посед стицали на основу положене заклетве. У основи, сви друштвени односи су зависили од добре воље краља. Власт у феудализму је имала приватни карактер, а земља и људи су били породични посед краља. Феудални друштвени односи су изнедрили однос господар – слуга.
Због пренаглашене амбиције Католичке цркве да оствари апсолутни утицај у свакој држави, у западноевропском феудализму је ривалитет цркве и државе био перманентан. Државе које су имале солидно устројен систем власти, са добро организованим бирократским апаратом, на лакши начин су се ослобађале папског утицаја и стеге Ватикана.
Када је у питању принцип власти, она је у средњем веку углавном патримонијална, тј. власт која се врши на основу потпуно приватног права и посебним нагласком на поштовању ауторитета. На пример, руски цар је целу државу и народ посматрао као лични посед.
У феудализму, монархија је била готово једини облик власти, било у форми краљевства или пак царства.
Однос црквене и политичке моћи у феудализму може бити двојак:
- Теократски, када свештеник обавља улогу краља.
- Цезаропапистички, када је световни владар уједно и највиши црквени великодостојник.
Осврнућемо се у кратким цртама на овај други облик политичке моћи, цезаропапистички.
Цезаропапизам
Цезаропапистички режим личне власти се односи према црквеним стварима као према једној области политичке управе. У различитим облицима, цезаропапизам је присутан у средњем веку, и то у раном франачком краљевству, Византијском царству, руским кнежевинама, источњачким султанатима, а у новом веку у Руском царству и апсолутним монархијама.
Израз цезаропапизам је скован у почетном периоду сукоба између Православне и Римокатоличке цркве. У међусобним расправама и сукобима, а опет покушавајући да наруше систем власти супротне стране, православци су римокатолицима пребацивали папизам, док је римокатоличка страна православној спочитавала цезаропапизам. Но, у изворном смислу овај појам је означавао неограничену власт цара над црквом јер је овај наследник неограничене власти у Римском царству. Дакле, цар није глава цркве него њен господар. Утицај свештенства је био ограничен искључиво на област вере. Краљ је држао сву власт на основу властите моћи без помоћи цркве.
Подређеност цркве световној власти је била најизразитија у Византијском и Руском царству, тако да ћемо византијском примеру посветити пажњу у овом приказу, док ће цезаропапистички модел власти у Царској Русији бити тема наредног приказа.
На каснији развој личне власти у Европи је утицало и искуство Османског царства, где је однос цркве и државе такође цезаропапистички регулисан, међутим, овом сегменту наше теме овог пута нећемо посветити пажњу.
Византија
Државноправна творевина Византијског царства је настала прожимањем више традиција из којих је настало синкретичко схватање улоге владара. Апсолутна лична власт византијског цара (василевса) има неколико извора:
- Цар је наследник римског императора и као такав врховни заповедник војске и поседник целокупне законодавне силе – живи закон.
- Цар је василевс, тј. настављач нарочите грчке владарске традиције, поглавар Грка.
- Он преузима универзалну источњачку претензију на власт над целим светом – цар је космократор.
- Напокон, хришћанство му пружа божанско право власти – цар је исапостолос, апостолу налик.
Византијски цар је божији изасланик. Бог му даје славу и управу над државом и у том погледу нема битне разлике од источњачког османског султана.
У Византији је на сцени било јединство царства, државе и правоверности (православља). Православље је било национално византијско обележје, уперено више против франака него против мухамеданаца.
Како би ојачала позицију круне, као и кохезију поданика, Византија је ширила и јачала схватање да је Цариград, као и „други Рим“ центар света, те да је света улога Византије одбрана хришћанства.
Када је реч о самом цезаропапистичком моделу власти, он у Византији функционише на један веома специфичан начин. Цар је као хришћанин, а патријарх као поданик државе цару. Цар и патријарх су се сматрали представницима узајамно допуњујућих и међу собом зависних власти. У Византији су црква и држава увек присно и без већих сукоба сарађивале, тако да је превага царске над црквеном влашћу била типична за Византију у свим временима.
Цар је увек био господар цркве у Византији. Његову моћ је подупирало неприкосновено право именовања и смене патријарха у Антиохији и Јерусалиму.
У реалном животу деловала је само једна јединствена сила – сакрални апсолутизам. Цар је био само Христу одговоран за одржавање православља.
Раскошне церемоније, које су једна од карактеристика Византије, служиле су као нека врста испољавања и потврде моћи византијских царева.
Држава је схватана као заједница народа у екумени под правоверним царем.
Византинци су истрајно градили замисао о цару као божијем посланику и господару читавог света, који је отац свим осталим владарима, и по правди ствари, са својим народом има патријархалну очинску улогу надзора над осталим народима. Дакле, патријархална компонента је била једна од темељних чинилаца цезаропапизма.
Остави коментар