Ослобођење Косова 1912. године

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Први Балкански рат 1912/13. године и ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније нису дошли изненада, нити је то био стицај одређених историјских околности, већ дуго негована мисао у свим деловима српског друштва. Од Захарија Орфелина и Доситеја Обрадовића, преко Лукијана Мушицког, Стерије, Симе Милутиновића Сарајлије, Његоша, Бранка Радичевића, Петра Прерадовића, Јакова Игњатовића, Љубе Ненадовића, Марка Миљанова, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава и Драгутина Илића, Стевана Сремца, па све до Алексе Шантића, Дучића, Ракића, Симе Пандуровића и других, у различитим жанровима, сви српски књижевници и уметници до 1912. године, косовско предање, митолошке окоснице и историјску истину уврштавали су у фундаменте свог опуса. Процес дуготрајног распадања Османлијског царства погодовао је општој анархији и насиљу над православним српским и уопште хришћанским становништвом југоисточне Европе настањеним у европском делу Царства. О томе сведочи огромна објављена и необјављена историјска грађа, како домаћа тако и страна. Наслови дела дечанског архимандрита Хаџи Серафима Ристића „Плач Старе Србије“ (Земун 1864); или Србина Србиновића (Ивана Иванића) „Из најцрње Европе, убиства, пљачке, отимачине и зулуми у Старој Србији, Арнаутлуку, Дебру и Маћедонији“ (Београд 1896), довољно говоре о датој теми. Свакодневни терор и насиље над хришћанским становништвом у поменутим областима, теме су и британске дипломатске преписке са почетка XX века. Британски дипломата Јанг у извештају свом шефу Ленсдауну од 9. септембра 1901. године изричито констатује: „Стара Србија је још увек немирна област због безакоња, освете и расне мржње Албанаца.“ Све су ово били општи политички, социјални и друштвени разлози да две српске државе — Србија и Црна Гора, заједно са Бугарском и Грчком, покрену ратну акцију 1912. године у циљу ослобођења и спаса својих сународника од османске власти. Политика балканског савеза је овога пута дала резултате, за разлику од више таквих покушаја током претходних деценија.

Неспорну историјску чињеницу представљају подаци о томе да је српска популација чинилa доминантну већину од укупног броја становника на Косову и Метохији све до Великог бечког рата (1683–1699). Турски попис из 1455. године сведочи о томе да је од укупно 13 130 кућа забележених на том простору, српски народ живео у чак 12 985, док су Албанци насељавали тек 46 домаћинстава. Узмемо ли у обзир да је средиште српске средњовековне државе било управо на простору рашко-полимске и косовско-метохијске области, а да је тај попис вршен док османлијска освајања српске државе још нису у потпуности била окончана, такви резултати и не треба да нас изненађују. Једноставно речено, Космет је представљао етничко и културно језгро српске државе. Демографска слика Косова и Метохије од тада постепено се мењала. Један од кључних момената десио се 1690. године када је патријарх Арсеније III Чарнојевић повео свој народ у сеобу северно од Саве и Дунава. Наиме, током Великог бечког рата Срби су стали на страну коалиције хришћанских држава надајући се да је за њих коначно дошао тренутак ослобођења. Хришћанске трупе су у једном тренутку заузеле Скопље и избиле у вардарску долину. Међутим, како се ратна срећа променила и како су Турци у контраофанзиви потискивали савезничку војску, тако су и многи Срби напустили своја огњишта не би ли избегли османлијску одмазду. Многа косовско-метохијска села тада су опустела, а у куће избеглих Срба насељавани су Албанци са планинских масива данашње северне Албаније. Једна од најзначајнијих последица Велике сеобе Срба била је та, да се српски етнички простор померио северно од Саве и Дунава, док је Космет изгубио дотадашњу доминантну српску већину.

Почетком XIX века, у време Првог српског устанка и почетка борбе за национално ослобођење, вођа Српске револуције, вожд Карађорђе, имао је планове о проширењу пламена устанка и на Космет. Нажалост, тада за реализацију те идеје није било довољно капацитета. Ипак, устаничка Србија, а нарочито аутономна српска кнежевина створена под Милошем Обреновићем за Турке је представљало озбиљну претњу. Млада српска држава у њиховим очима доживљена је као центар одакле ће Срби постепено ширити свој утицај на суседне турске санџаке, а самим тим довести у питање и њихову власт над тим територијама. Османлије су, због тога, управу на Космету све више препуштали арнаутском фактору видећи у Албанцима муслиманске вероисповести савезнике који ће сузбијати сваки српски утицај. Арнаути су самим тим постали оружје у рукама Порте и сурови тлачитељи косметских Срба. Кроз комплетно XIX столеће насиље Арнаута над Србима само је расло, а нјшире размере је попримало у време криза које су неретко погађале Отоманску царевину. Посебно тежак период за косметске Србе наступио је током Велике источне кризе, а нарочито након Брерлинског конгреса 1878. године. Српско-турских ратови вођени од 1876 – 1878, пробудили су наде српске популације у Јужној и Старој Србији да су дошли дани коначног ослобођења. Нарочито је оптимизам био изражен крајем 1877. када су српске трупе дошле надомак Приштине. Јавили су се тада и герилски покрети локалних Срба који су својим акцијама покушавали да помогну напредовање српске војске. Арнаути су са друге стране само појачали репресалије над локалним Србима, чиме се број силовања, отмица, пљачке, прогона и убистава драматично увећао. Ипак, вољом великих сила на Берлинском конгресу Србија је стекла пуну независност и добила проширење ка југу, на Нишки, Топлички, Врањски и Пиротски округ, али не и у правцу Космета. Тиме су изневерена очекивања косметских Срба, а тешки дани су им тек следовали.

Албанско становништво, са територија које је Србија ослободила и инкорпорирала у свој државно правни систем, масовно се селило на Космет. Незадовољни губитком привилегија, које су имали као муслимани у исламској земљи, Арнаути су пре бирали да напусте своје домове него да живе у српској држави. Најчешће, они би само прешли српско-турску границу и населили се на Космет где би свој бес искаљивали над недужним српским становништвом. Прогон Срба, пропраћен бројним насиљем и отимања њихових имања тада су попримила неслућене размере. Османске власти су својим ситематским нечињењем, али и чињењем само давали подстрек арнаутском насиљу. Свесни јачања српске државе и да је само питање момента када ће се њена акција устремити на Косово и Метохију, Турци не само да су толерисали арнаутско насиље него су га и подстицали. Прављени су планови да се Черкези населе на Косово и Метохију и то посебно на територије где су Срби компактни. Пошто тај покушај није успео систематски су насељавани Албанци, како они који су долазили из Србије тако и они са планинских масива данашње северне Албаније. Наредних година вођени су бројни монтирани судски процеси против најугледнијих Срба, трговаца, свештеника учитеља и богатих газда, како би се српски народ обезглавио и додатно застрашио. Стотине најугледнијих Срба осуђено је и одведено у турске казамате, како у европском делу империје тако и Малој Азији. Посебно је тешка судбина задесила оне упућене на издржавање вишегодишње робије у Акру, где су многи боравећи у нељудским условима скончали. Услед свих тих дешавања, реке српских избеглица су напуштале своја огњишта тражећи спас у Србији. Потресна су сведочења српских прогнаника о зулуму који су претрпели, па су тако Боја Јаковљевић, Јован Савић и Добросав Јефтић сви из пећке нахије, 1890. године дали изјаву о разлогу преласка у Србију: „Априла 28. дошли су у српске куће пет Шиптара из села Укче и један из Согрла. Чим су ушли у куће наложили су ватре, увели своје породице, унели своје ствари и разместили по кући. Чим су се на такав начин уселили почели су да изгоне Србе речима: „Хајте у Србију – овде за вас нема више опстанка“. Срби нису хтели да напусте своја огњишта, па су тако недељу дана живели сви заједно. Видећи да Срби немају намеру да одлазе Шиптари су почели да их туку и муче, претећи им да ће их све побити упирући им пушке у груди и чинећи над децом разна свирепства. Да би избегли даље насиље, зверско мучење и смрт, Срби су одлучили да се селе у Србију. Тако је, 3. маја пошло 7 породица са 73 душе, 37 коња, 419 грла ситне стоке и 75 грла говеда. Пртљаг и покућство су потоварили на коње. Шиптари који су их истерали из кућа понудили су се да их отпрате до границе. То је у ствари требало да буде оружана пратња да их брани у путу од разбојника. До близу границе путовали су мирно. На самој граници пратња их наведе на припремљену заседу коју су поставили Турци Копорићани. На 15 метара од границе пушке су одједанпут запуцале и отпочео је бој. И једни и други, Шиптари и Турци, су пуцали али не једни у друге већ у Србе. Усред дима од пушака Срби су се разбежали на све стране и једва се 16 душа спасило и прешло на српску страну“. Сведочење поменутих Срба представља образац на који су Арнаути преотимали српску имовину и само кап у мору непочинстава која су трпели Хришћани на Косову и Метохији.

Прилив великог броја избеглица, трагичне приче које су они са собом носили, изазивали су велико незадовољство српског друштва. Међутим, пошто су велике силе стајале на становишту да се интегритет Османског царства мора поштовати и да ће свака акција против истог бити санкционисана, руке српске владе биле су везане. Једина преостала могућност била је да се положај српског народа покуша поправити дипломатским путем. Најистакнутији и најактивнији заговорник такве акције био је угледни српски дипломата и државник Стојан Новаковић. Управо је Новаковић био од оних који су дали неопходан импулс развијању живе дипломатске и црквено-просветне акције са циљем да се очува српски народ на својим вековним огњиштима. Издејствована је дозвола за отварање српских школа, а српско свештенство и монаштво се почело враћати у цркве и манастире. Основани су и конзулати у Солуну, Серу, Битољу, Скопљу и Приштини, одакле су српски конзули слали редовне извештаје Министарству иностраних дела о изазовима са којима се локални Срби носе. Управо је отварање конзулата у Приштини представљало нешто што је косметске Србе посебно охрабрило. Иако конзули нису имали овлашћења и могућности да их на неки ефикаснији начин заштите, сем да указују на њихов положај и проблеме, присуство српске државе, макар и у тој мери, Србима је уливао оптимизам док је код Арнаута стварало зебњу. Колико су Шиптари долазак првог српског конзула Луке Маринковића у Приштини доживели не само као провокацију већ и озбиљну претњу најбоље нам сведочи то што су га након тек неколико месеци службе убили. Ликвидација српског дипломатског представника изазвала је бес и огорчење, али није натерало званичну Србију да устукне. Убрзо је, на радост Срба и разочарење Арнаута, у Приштину упућен нови конзул, Тодор Станковић. Србија је тиме и Порти и Арнаутима ставила до знања да нема намеру да се повлачи пред претњама и насиљем. Конзулат у Приштини је наставио да ради све до 1912. године и ослобођења Косова и Метохије. За то време смењивали су се конзули, а између осталих ту су службовали великани српске културе и дипломатије попут Бранислава Нушића, Мирослава Спалајковића, Милана Ракића и други. Конзулат је у то време постао центар српских националних делатности, место где су се не само прикупљали и документовали подаци о бројним злочинима почињеним над српским живљем, већ и обавештајно-логистички центар четничке акције на том простору.

Иначе и други српски конзулати у Отоманској империји имали су ту свестрану културно-просветну, али и политичко-обавештајну делатност. Нарочито конзулат у Скопљу одакле се на терену руководило четничком акцијом у Јужној Србији. Герилска борба је иначе употребљена као крајње средство у циљу заштите интереса српске државе и српског народа Јужне и Старе Србије. Односно четничка акција је представљала изнуђено решење и то употребљено тек почетком XX века. Међутим, и та четничка акција била је делотворна у Повардарју, ту где су се преплитали српски и бугарски интереси, али не и на Космету. Разлог за то проналазимо у чињеници да су Срби на Космету били мањина и потпуно измешани са Арнаутима. Свака, оружана акција би самим тим узроковала још жешће одмазде локалних муслимана према Србима. Простор вардарске долине је са друге стране насељавало компактно хришћанско становништво, тако да је опасност од одмазде у том случају била минимална. Самим тим, четници су углавном деловали на сузбијању бугарских комита и тиме су јачали српски утицај у данашњој Северној Македонији, док су Космет избегавали. Можда о томе најбоље сведочи случај пребацивања четничке јединице Лазара Кујунџића и Саватија Милошевића преко Космета у Западно Повардарје. Наиме, пошто су турске власти пресекле све канале за убацивање четника од Врања јужно према Скопљу, Главни одбор четничке акције у Београду је донео одлуку да се пребацивање изврши преко Космета. Упркос противљењу Милана Ракића, тадашњег конзула у Приштини, који се плашио арнаутске одмазде над српским живљем уколико јединица буде разоткривена, план је спроведен у дело. Како би избегли свако евентуално повезивање са локалним Србима, Лазар Кујунџић је договорио са једним албанским познаником да четници преноће у његовој кући у Великој Хочи, а не на неком српском имању. Иако је тај Албанац дао бесу да их неће одати, погазио је реч и предао их турским властима. Упркос јуначком отпору, целокупна четничка јединица је том приликом ликвидирана. Милан Ракић је песму На Газиместану посветио управо тим страдалим јунацима, а посебно својим пријатељима Саватију Милошевићу и Лазару Кујунџићу. Србин, католик из Дубровника, Иво Војиновић написао је драму Лазарево васкрсење такође у част погинулог четника. Управо та ризична, а испоставиће се и кобна, одлука да се преноћи код Арнаута, а не Срба је представља најбољи пример страха и жеље да се заштити и избегне још теже страдање косметских Срба.

Иначе, сведочанства о томе шта су све преживљавали на Космету оставили су страни дипломатски претставници, нарочито британски, бројни путописци попут чувеног археолога Артура Еванса, али и српски конзули. Археолог Артур Еванс наводи да на Косову влада тиранија „мухамеданских терориста“ цитирајући речи једног сеоског кмета у Старој Србији које је он њему упутио: „За нас правде нема. Ми се мучимо и дан и ноћ, а Турци нам пограбе све што имамо па нас и онда на миру не остављају, него када наша чељад дођу на извор да захвате воде, Турци је бију камењем и свакојако злостављају. Нека дође ма који краљ и ма куда из белог света. Овакав зулум се не може више сносити“. Разочаран таквим тешким стањем и ћутањем европске и британске јавности, Еванс закључује текст оценом да је „Европа изгубила морално право да интервенише“ и позива Србе и Бугаре да узму ствар у своје руке како би помогли у ослобођењу своје угњетене браће коју је Европа напустила. Српски конзули су редовно извештавали о страдању својих сународника па тако 12. децембра 1905. године конзул др М. Спалајковић извештава Васу Антонића, министра војног и заступника министра иностраних дела, о стању у пећкој нахији. Пише да „тамошњи Срби не страдају више од Арнаута мухамеданаца у толикој мери колико од Арнаута католика. На челу целе католичке организације налази се аустријски конзул у Старој Србији а душа свеколике њихове злочиначке акције јесте њихово свештенство, бискуп с фратрима“. Септембра 1906. године конзул Милан Ракић доставља извештај Николи Пашићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела о најновијим догађањима. Он наглашава да су за последњих месец дана у пећкој нахији учестала убиства, паљевине и други зулуми. Мухамеданци су се мало повукли а Шиптари католици ударају свом силом на српска насеља. Иначе поменути извештаји представљају само детаљ обимне документације прикупљене од стране српског конзулата у Приштини. Довољно је навести податке да је од 1906. до 1912. године, извршено 436 убистава, 261 покушај убиства, 31 паљевина српске имовине, 289 разбојништава, 10 скрнављења светиња, 293 крађе, 146 лишавања слободе, 229 уцена и 22 силовања. Забележени су и подаци и за период од 1. јануара 1912. године до 1. јула исте године када је извршено 68 убистава, 48 покушаја убиства, 20 туча, 77 уцена, 46 разбојништава, 17 силовања, 62 крађе, 6 паљевина.

Треба нагласити да је ондашња српска јавност била изразито патриотски орјентисана. Наравно да такво расположење није представљало искључиво резултат деловања државних институција, већ пре свега кућног васпитања. Генерације младих Срба одрастале су уз гусле и приче о Милошевом јунаштву, Лазаревој жртви, славној прошлости Душановог царства као и бројним другим примерима из јуначке прошлости. Зато и не треба да нас чуди што су ти Срби сањали да буду осветници Косова. Односно што су жарко желели да се врате на то судилиште где је пре више векова угашена српска средњевековна држава, како би са оружјем у рукама осветили своје јуначки пале претке и повратили изгубљену част и достојанство српског оружја и државе. Када на такво стање националне свести додамо све поменуте чињенице о српским избеглицама са Космета и њиховим трагичним сведочењима о тортури коју су трпели, онда не треба да нас чуди зашто је српска јавност са одушевљењем дочекала 1912. годину и Први балкански рат. Одзив на мобилизацију је премашивао 95%, а ратне припреме су благовремено извршене. Према оперативном плану српске команде фронт ка Косову и Метохији представљао је споредно бојиште, док је главно било на моравско-вардарском правцу. Наиме, главнина српских трупа, Прва армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је распоређена на правцу Морава–Вардар са задатком да избије на Овче поље где се очекивао одлучујући сукоб са главном турском формацијом, Вардарском армијом Зеки-паше. Друга армија генерала Степе Степановића штитила је леви бок Прве армије и у садејству са савезничким бугарским снагама требало је истовремено кад и прва армија да избију на Овче поље. Трећа српска армија под командом генерала Боже Јанковића имала је задатак да ослободи Косово, а затим се преко Качаничке клисуре споји са поменуте две армије чиме би се истовремено извршила велика концентрација српских снага и обезбедила надмоћ у одлучујућој бици. Зато је трећа армија због очекиваног јаког отпора непријатеља, али великог броја километара које је морала да прегази прва започела своје операције. Команда је уочила да постоје два погодна правца за брзо напредовање, од Прокупља преко Мердара ка Приштини и од Врања према Гњилану. Посматрајући конфигурацију терена први правац је захваљујући бољој проходности био лакши и стратегијски значајнији. Зато је српска команда према Мердару распоредила главнину треће армије, Моравску дивизију другог и Шумадијску првог позива. Правац према Гњилану заузела је Дринска дивизија другог позива. Турци су се на Космету ослањали углавном на Албански фактор. Очекивали су да ће мобилисати око 63 000 Арнаута, толико пушака су и поделили, али на зборна места се јавило тек око 16 000 бораца. Додамо ли на то око 2 000 регуларних турских трупа добијамо тек око 18 000 војника распоређених на та два кључна оперативна правца наспрам око 70 000 српских бораца. Уколико узмемо у обзира да се према Косовској Митровици кретала Ибарска војска генерала Михајла Живковића снаге 25 000 војника, постаје нам јасно колика је у ствари била надмоћ српске војске. Након, првих чарки око карауле Мердаре Турци су све своје снаге бацили у ватру, очекујући да ће потиснути српску војску према Морави и на тај начин сломити српску Трећу армију. Самим тим, осујетитили би и напредовање Прве српске армије према Скопљу. Српска команда, првих дана, услед лоших извиђачко-обавештајних акција, није схватила размере битке. Генерал Јанковић се држао мишљења да се води борба са турском претходницом и истуреним снагама, а да ће одлучна битка бити вођена код Приштине. Последица тога огледала се у томе да је Моравска дивизија другог позива трпела тешке губитке док су остале дивизије пасивно посматрале ситуацију. Суочена са ударом главнине турско-арнаутских снага, Моравска дивизија је успела да у тешким околностима задржи непријатеља. Другог дана, када је генерал Божа Јанковић дошао на прву линију и у борбу укључио део Шумадијске дивизије првог позива, исход битке је решен. Трећа армија је већ тада, на самој граници, однела одлучујућу победу, тако да турске снаге више нису биле способне да пруже било какав озбиљнији отпор. Ипак услед неразумевања размера остварене победе српска војска је релативно споро и опрезно напредовала. Приштина је ослобођена 22. октобра 1912. године, без већег отпора непријатеља, а до 28. октобра главнина треће армије ослободила је целокупну територију Косова и избила у долину Вардарa. Дринска дивизија другог позива, а затим Ибарска војска биле су задужене за разбијање остатака наоружаних качачких банди, разоружавање Албанаца и успостављање војне управе. Српска војска је брзо и ефикасно успоставила ред на Космету чиме је ослобођење те територије у потпуности и завршено.

Информације о победама српске војске код Куманова, ослобођењу Приштине и Скопља изазвале су егзалтацију одушевљења васколиког српства. Иако је у том рату, по оперативном плану српске врховне команде, фронт према Косову и Метохији био споредно бојиште, главно је било на моравско-вардарском правцу, српска јавност је тај рат доживела као коначну освету Косова. Један од првих српских бораца који је закорачио у ослобођну Приштину био је поменути тада већ бивши конзул у Приштини, Милан Ракић. Иако се у тренутку избијања рата налазио на челу Конзуларног одељења Министарства иностраних дела Краљевине Србије, савест и патриотски дух нису му дозвољавали да остане у Београду. Годинама је Ракић службовао на Космету, био сведок патње и страдања својих сународника, а није имао могућности да их заштити. Зато се те 1912. године пријавио у добровољачке одреде и са оружјем у рукама учествовао је у борби за ослобођење свог народа на Космету. Пошто је добро познавао град водио је своје саборце све до зграде конзулата, где су из подрума изнели сакривено црквено звоно. Обесили су га о дрво у порти православне цркве, а Ракић је први повукао канап и звоно је зазвонило. Након њега и његови саборци су повлачили исти тај канап. Затим су се почели окупљати и приштински Срби и они су наставили да звоне на тај начин објављујући да је косовски завет испуњен, да је историјска мисија извршена, да је Косово освећено.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Ратковић Борислав, „Ослобођење Косова и Метохије: 1912“. Београд, 1997.

Терзић Славенко, „Ослобођење Старе Србије 1912. године“. Нова српска политичка мисао, Београд, 2012.

Кецојевић Драгиша, „Косово и Метохија: Терор над Србима”. Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа, стр. 155—188. Српска академија наука и уметности, Београд, 2006.