Јан Вернер Милер и његово схватање популизма

Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Популизам припада оној групи политичких феномена без којих се не може замислити ниједна релевантна анализа сложене политичке стварности. Посебно након политичких дешавања са обе стране Атлантика током 2016. и 2017. године, феномен популизма налази се у зениту пажње међународне јавности. У прилог његовој актуелности говори и чињеница да је током последњих неколико година објављен велики број књига у којима се међународно признати политиколози утркују да читаоцима и академској јавности представе појам популизма из више углова и дају допринос расветљавању овог недовољно теоријски обрађеног феномена. Један од њих је и немачки политиколог млађе генерације Јан Вернер Милер и његово дело „Шта је популизам?“.

Концепт популизма често је на лошем гласу јер се погрешно сврстава у исти кош са неким облицима евроскептицизма али и са терминима блиским ектремној десници као што су ксенофобија и шовинизам. Јан-Вернер Милер нуди нам једну нову перспективу којом посматра популизам и даје савете како треба одговорити на њега. Комбинујући теоријске поставке феномена са сазнањима аутора о реалности популизма, Милер успева да осветли неке важне елементе популизма. Пишући ову књигу, аутор је усмерио фокус на покушаје да нам пружи одговоре на три питања: шта причају популисти, шта раде популисти односно како се понашају када су на власти и на крају али не и најмање важно питање – како се треба носити са њима.

Милер посматра популизам кроз тумачење супротстављених парова – плурализам антиплурализам, „ми“ – „они“, легитимно – нелегитимно. Аутор почиње прво поглавље говорећи о популизму као специфичном облику идентитетске политике која је критична према елитама али истовремено и искључиво антиплуралистичка. Сви популисти постављају народ насупрот корумпираној, користољубивој елити. Али никако не треба извући закључак да је популиста свако ко критикује естаблишмент,  односно елите на власти. Главна Милерова теза је да се популиста од других критичара елите разликује јер тврди да само он представља „прави“ народ. Милер каже да је то ауторитаран образац који су применили са једне стране Чавез, а са друге Орбан, Ердоган. Претварају се да само извршавају вољу народа, али „јединог аутентичног народа“.

Увод и прво поглавље („Шта популисти говоре“) представљају теоријски допринос ове књиге и у њима Милер разматра и остале дефиниције популизма. Он се противи сврставању популизма у исти кош са „неодговорном политиком“ или изједначавањем са страховима или љутњом бирача. Милер објашњава да се „популизам не може разумети на нивоу политика јер је он више посебан начин замишљања политика“. Популисти се могу наћи и на левици и на десници – Ле Пен и Вилдерс, Подемос и Сириза. Не постоје кохерентни критеријуми односно теорије популизма, граница између популизма и непопулизма.

Милер покушава да дефинише која врста политичких актера се може сврстати у популисте. За њега, потребан али не и довољан услов јесте критика према елитама. Следећи услов је да буде антиплуралиста што значи да они и само они представљају народ, по њима остали који представљају исти народ су, заправо, опасност по демократију. Како разликовати праве и лажне популисте кад имамо појмовни хаос, јер и лево и десно и демократско и либерално, антидемократско, антилиберално, може бити и пријатељ и непријатељ демократије. Популисти су они политичари који тврде да представљају 100% грађана, а не прихватају легитимитет других актера који тврде да представљају те исте грађане. Тако долазимо до једне од важних Милерових тврдњи да је основна одредница популизма суштински антиплурализам.

Друго поглавље говори о томе шта популисти раде када су на власти. Милер идентификује три популистичке технике управљања: „окупација државе, масовни клијентелизам и потискивање цивилног друштва“. Прва техника окупирања државе-креирају државу по својој вољи са образложењем да је то воља народа. Друга техника-масовни клијентелизам. Награђивање бирача отворено, нису сви закони исти за све – дискрециони легализам. Цивилно друштво популисти најчешће дискредитују, оно се посмазта као противник популиста на власти.

Треће уједно и завршно поглавље бави се питањем одговарајуће реакције на популисте. Привлачност популизма расте због неиспуњених обећања демократије. Мада је већи део поглавља посвећен објашњавању привлачности популизма и критиковања одговора на популизам, Милер на крају предлаже да популистима треба конструктивно приступити: „могли би се озбиљно схватити њихови политички захтеви, а не да их узимамо здраво за готово“. Потребна нека нова врста друштвеног уговора. Стога, и политичари и медији би требало да се баве питањима која покрећу популисти, а не да их оспоравају. Милер је убеђен да бираче који гласају за популисте не треба отписати. Њихови изабраници, ипак, долазе на власт кроз механизме парламентарне демократије.

Милерова књига је вишеструко ангажована. У њој се разматрају различита питања везана за популизам, било да се ради о томе како популисти доносе нове Уставе чиме се демантује становиште да је популистима циљ да владају без ограничења већ они желе да сами успоставе правила која ће им одговарати, што опет иде у прилог тези да користе механизме представничке демократије; потом разматра питање америчке изборне кампање али се бави и питањем унутарстраначке демократије италијанског популистичког покрета „Пет звезда“.

Милер се не плаши да поставља непријатна питања, попут тога да ли је либерална критика популизма лоша или су популисти једноставно успешни политичари које не воле њихови противници. Док даје бројне примере из Латинске Америке, Европе и Сједињених америчких држава, то чини књигу занимљивом за све читаоце. Без обзира на то што данас популизам доживљава ренесансу на десници, један од главних представника популиста у овом веку виђен је заправо на левици – бивши председник Венецуеле, Уго Чавез. Милер је уверен да је за успех десних популиста пресудна сарадња са конзервативним елитама (Трамп не би победио без подршке Републиканске странке).

У академском смислу, књига највише обећава када се Милер бави демократском теоријом. Према Милеру, популизам представља нераскидиви део модерне демократије. Он је стална сенка представничке демократије, њено ванбрачно дете или аутоимуна болест која је изједа изнутра. Популизам не нуди атрактивну идеолошку алтернативу демократији. Уместо тога, популисти користе неиспуњена обећања демократије и „језик демократских вредности“ да деформишу демократију. Он у великој мери критикује терминологију „илибералне демократије“, а уместо тога предлаже израз „неисправне демократије“. По речима аутора, „такозване либералне елите су умерене и неспособне да остваре сопствене демократске идеале“. Према томе, многи Милерови аргументи представљају позив за обнову демократије која треба да преиспита сопствене принципе.

Закључак – Седам Милерових теза о популизму:

1. Он није аутентични део демократске политике или нека врста девијације већ је стална сенка представничке политике. Популисти нису против принципа политичког представљања, само тврде да су једини легитимни представници народа.
2. Није свако ко критикује елите популиста.
3. Популисти полажу право на заступање онога што је воља народа.
4. Иако често позивају на референдум, желе само да потврде већ донети закључак.
5. Окупираће државу, применити клијентизам, гушиће цивилно друштво
6. Треба их критиковати али не и искључити из дебате
7. Популизам није коректив либералне демократије који политику приближава народу. Представници либералне мисли треба да се замисле који су пропусти садашњег модела репрезентивне демократије, између осталог како поклонити пажњу бригама гласача који гласају за популисте.