Десанка

Аутор: Ђорђo Сладоје

Таман кад нам се учинило да нас ништа више не може изненадити – ни видљиви ни невидљиви непријатељи – за изненађење, шокантно и мрачно, потрудила се Комисија Завода за проучавање обаразовања и васпитања која је једногласно одлучила да култну књигу Десанке Максимовић „Тражим помиловање“ избаци из наставног програма  за трећи разред гимназије.  У немуштом, конфузном објашњењу, недостојном и дилетаната, а некмоли стручњака, међу којима су неки и доктори књижевних наука, каже се да је Десанкина поезија ванвремена и да су у њој присутни одјеци средњег вијека, те да постоји бојазан да ће је ученици погрешно разумјети и неадекватно вредновати. Кад се каже да је нечија поезија ванвремена, то нам ништа не говори, осим да онај ко то тврди не зна шта говори. Велика поезија, а Десанкина то јесте, тежи да буде свевремена, вјечна и универзална, па је разумљиво да се у проскрибованој књизи чују и одјеци средњег вијека, али не оног мрачног каквим га виде књижевни чиновници, него нашег златног, немањићког вијека у којем је Србија доживјела своје цивилизацијске врхунце. Тобожња брига за ученике звучи заправо као увреда и ниподаштавање њихових  интелектуалних могућности и способности. Гостујући у еминентним нашим гимназијама – у Сремским Карловцима  и  Београду, имао сам прилику да се лично увјерим у изузетне интелектуалне потенцијале и аналитичку способност  ученика, а као један од организатора Међународног фестивала прозе, могу са задовољством посвједочити  да су ђаци новосадских гимназија  показали висок степен разумијевања сложених књижевних дјела, водећи инвентивне  и занимљиве разговоре са значајним  писцима, домаћим и страним, међу којима је било и нобеловаца. Постоје о томе и писма у којима  угледни књижевници  са одушевљењем говоре о нашим  гимназијалцима.

 Ова опскурна комисијска одлука изазвала је бурне и поприлично масовне реакције књижевне и културне јавности па је, уз сугестију виших власти одлука  повучена, а Десанка, за сада, остала у лектири.  Али у читавој овој бруци и халбуци испоставиће се да је Десанка само најзвучније име међу онима који су у међувремену „почишћени“ из школских програма на различитим нивоима. Списак недостојних „ кваритеља омладине“ је страашан и готово невјероватан: Гундулић, Сремац, Станковић, Матавуљ, Кочић, Десница, Ћосић, Киш,Ћопић… Лишити садашње и будуће генерације могућности да у тзв. формативни годинама упознају и усвоје  истинске књижевне вриједности, које су одавно уграђене у наш национални идентитет, није само скандал, већ опасан чин са тешким и немјерљивим посљедицама.

Тешко је повјеровати да се ово догађа случајно, а још теже да креатори наставног програма не знају значај и величину једне Десанке Максимовић која по свему што је живјела и стварала јесте лирско име Србије. Попут Његоша, Змаја, Шантића, Ћопића или данас Бећковића, и Десанка је народни пјесник у пуном смислу те ријечи. Она је својим стихом, топлим, звучним, самилосним  дотакла запретано архетипско језгро и жице народне душе која ће у њеној пјесми моћно забрујати. И та је пјесма постала нераскидиви дио колективног духовног посједа, драгоцјена културна чињеница и важан идентитетски елемент. Њена „Крвава бајка“ јесте метафора српске историје и потресна задушница свима невино убијеним, а књига „Тражим помиловање“, уз Попину „Кору“ ,Раичковићеву „Камену успаванку“ или Лалићево „Писмо“, јесте врхунац српске лирике која је настајала  у другој половини двадесетога вијека. Ово је модерна,  сложена, језички богата, мисаоно продубљена  књига у којој  су на увјерљив и узбудљив начин активирани и у складну цјелину доведени различити садржаји – од оних најличнијих,  преко културолошких, историјских, митских и религијских. Књига је заснована на  дубоком и искреном хуманизму и  саосјећању  са патњом и невољама  других. Из готово сваког стиха зари оно што бисмо, у недостатку бољег одређења, могли назвати самилошћу и хришћанском, православном душевношћу, какву, осим код Шантића не налазимо ни код једног другог српског пјесника. Њени „лирски амандмани“ на Душанов законик (који је у оно вријеме био један од модернијих) јесу заправо молитве и молбе  за слабе, немоћне, посрнуле, скрајнуте, незаштићене, понижене и увријеђене, за све који у судару са суровом стварношћу страдају, а таквих је понајвише у свијету. Десанка пише о свему, а нарочито о Србији са вишком љубави, да не кажем патриотизма. И можда је управо тај вишак љубави према родној земљи и народу  у овом случају проблематичан. И не само код ње.

Овакви поступци не могу се оправдати ничим, па ни мањком часова српског језика и књижевности у наставним програмима за средње школе, тим прије што се то уз мало добре воље може промијенити, као што је учињено  у Француској или у Русији, гдје руски језик и руска књижевност имају надпредметни статус.

            Овдје се, ипак, ради о једном дуготрајном и опасном процесу промјене колективне свијести и културне парадигме, процесу који подстичу велике силе, а чији би крајњи исход била разградња свих кључних идентитетских садржаја и ослонаца (историјских, културних, духовних, религијских), на чијим развалинама би се успоставио и развијао поданичко-потрошачки менталитет. Није никаква новина то да велики и моћни остварују своје интересе на штету малих, али је жалосно да им  у том послу  добровољно помажу  и „домаће снаге“. И не зна се је ли тужније кад то раде из увјерења или, пак, из ситног интереса. Те сложене операције „суочења са прошлошћу“ и промјене свијести одвијају  се у кључним националним областима – образовању и култури и у медијима, разумије се.  Тако њемачка влада финансијски помаже организацију младих српских истраживача који треба да прикупе довољно „доказа“ који би потврдили тезу о српској историјској кривици и злочиначкој природи која је до изражаја дошла нарочито у најновијим балкнским сукобима. Тако би српски народ био стигматизован, а његова главна идентитетска ознака остала би кривица, злочин и геноцид. И то раде они чији су злочини стршни и ужасни и које осим њих нико не може надмашити. То је брутална историјска инверзија и ругање жртвама.  Тако је, недавно, извјесни Лауер, њемачки књижевни историчар, „пронашао“ злочиначке клице у дјелу  Светог Саве, у нашој народној поезији, којој се његов велики претходник дивио, али и у дјелима савремених пјесника који  из те традиције пјевају. Има мноштво оваквих бизарних примјера који показују настојање  да  се српски народ представи  као генетски предиспониран за опасне, мрачне и криминалне послове, чији коријени се налазе  у самој  духовној традицији коју је неопходно  „деконтаминирати“ и заборавити.

За све то вријеме, велике и моћне државе улажу милијарде евра у очување сопственог  културног насљеђа (и по томе су истински велике), а од нас упорно, осионо и уцјењивачки траже да се одрекнемо традиције, заборавимо прошлост, промијенимо свијест и вриједносни систем зарад „љепше“ будућности у којој неће бити мјеста за Десанку Максимовић и многе друге на чијим се дјелима држи наш национални и културни идентитет.