Аутор: Проф. др Борис Стојковски, историчар
Видовдан представља несумњиво један од кључних датума у српској историји. Неретко се уз њега, посебно у медијима, стављају епитети фаталан, судбоносан и томе слично. За једног историчара који sine ira et studio проматра и са много аспеката анализира историјску стварност Видовдан, косовска легенда, косовски мит и најпосле сама битка од 15. јуна 1389. године пружају заиста обиље података за анализу. Косовска битка и преко ње Видовдан су, не без разлога, и један угаони камен целокупног српског националног идентитета. Нажалост, сведоци смо у савременом свету, па чак и у круговима неких научника, које не воде постулати модерне историографије већ лична, углавном наопака, идеологија, да се косовски мит, као и Видовдан неретко изврћу па чак се и негира његов значај. На тај начин појединци у земљи и иностранству покушавају да негирају читав српски идентитет, али и да обезвреде сам догађај из 1389. године.
Међутим, слика Косовске битке, доцнијег мита и легенде, култа кнеза Лазара Хребељановића и самог празника Видовдана је више него комплексна. Свако разматрање о значају Видовдана треба започети простом чињеницом да се објасни широј јавности шта хришћанска црква прославља 15. јуна по старом, односно 28. јуна по новом календару. Хронолошки гледано, најстарији светитељ који се тај дан слави је Свети пророк Амос. По њему носи име једна од књига Старога завета-ספר עמוס (хебрејски Sefer Amos), и сматра се да је ово најстарија сачувана књига неког од дванаесторице тзв. мањих пророка. Живео је у VIII веку п. н. е., а борио се против идолопоклонства у Израиљу, због чега је дошао у сукоб са царем Осијом, као и са првосвештеником Амасијом који је Амоса тешко повредио од чега је овај пророк и преминуо у свом родном месту Текуји близу Витлејема. Књигу порока Амоса су написали Амосови ученици и следбеници. Она представља компилацију различитих говора и пророштава које је он изрекао у различитим приликама. Постоји некаква легенда и локална традиција да је овај празник био крсна слава кнеза Лазара. За тако нешто нема никакве потврде и не би требало ни разматрати овакво питање сем на нивоу фолклора и локалног предања.
Други, условно речено познатији и значајнији за ову тему светац јесте Свети Вид/Вит (лат. Vitus). Иако је изворни латински облик Вит, у српским средњовековним списима се налази и име Вид. Овај светитељ је био хришћански мученик пореклом са Сицилије који је пострадао у великом прогону хришћана под римским царем Диоклецијаном 303. или 304. године. Према његовој пасији, тј. Страдању које је компиловано неколико векова касније, Вида је отац желео да одврати од хришћанства, али је он побегао за Луканију, где је ухапшен и одведен у Рим. Иако је чинио многа чудеса, то га није спасило страдања, а међу мукама на које је излаган је било чак и то да су га живог хтели скувати. Вит/Вид, тада још дечак по узрасту, усрдно је молио Бога да њега и његове пратиоце који су такође мучени узме к себи. У тренутку највећих мука, доиста, Витове молитве беху услишене и анђео Господњи је њега и његове пријатеље чудесно вазнео на небо и однео назад у Луканију где су почивали неко време. Његове чудотворне мошти су током VIII века пренете у (стару) опатију Сен Дени код Париза, а затим у бенедиктански самостан Корвеј у Саксонији. Култ овог свеца се проширио и на околна подручја немачког културног утицаја, па је тако и Праг добио катедралу Светог Вита/Вида, која постоји и данас и у коју је пренета рука овог свеца. У Византији, па и у словенском свету, култ овог свеца није наишао на већи одјек, иако је временом светац врло поштован. У бројним цариградским и уопште византијским синаксарима не помиње се Вит, ни у руским средњовековним литургијским списима. Тог дана се бележио готово искључиво само пророк Амос. Једино се међу неким рукописима, које су састављали грчки монаси из Италије, налази помен Светог Вида, те је временом и његово поштовање пренето у Царство.
У средњовековној Србији, култ Светог Вида се развијао из приморских делова где је било доста римокатоличког живља. Фреска овог светитеља у Пећкој патријаршији сведочи да је култ био присутан и пре Косовске битке, те да је овај светитељ поштован и међу православним Србима, о чему сведоче и рукописни минеји, пролози у којима се он спомиње. Истовремено, у не малом броју рукописа се такође спомињу под 15. јуном само Свети пророк Амос, мученик Дула, као и неки други светитељи. Помен дана овог свеца у једном дубровачком документу (писан српским језиком и ћирилицом), али и две цркве на Брачу (једна на Видовој гори изнад Бола) доказ су присуства овог култа у Далмацији и Дубровнику. Међутим, временом, због тога што се на тај дан десила Косовска битка, култ Светог Вида је (у широј јавности углавном) потиснут, добрим делом занемарен, па и заборављен, а на тај дан се раширило готово искључиво слављење кнеза Лазара и спомен Косовске битке и мучеништва на Косову.
У новије време се, пак, међутим, јавља теорија да је име Светог Вида/Вита произашло из наводног врховног бога словенског пантеона – Световида. Међутим, док за везу овог старословенског божанства са христијанизацијом западних Словена постоје неке везе, будући да је овај бог био поштован међу рујанским и балтичким Словенима, о везама са Србима тешко да може бити речи. Западни извори IX века помињу Свантовита, Свентовита или латински Zuantovith-а као божанство. Не постоји никаква директна изворна потврда да је Световид био поштован међу Србима.
Наравно, у целокупној српској култури, духовности и идентитету, Видовдан је добио значајно место као спомен на Косовску битку која се одиграла 15. јуна 1389. године на Косову пољу. Овај догађај има изузетан значај јер је у њему живот изгубио и османски владар и могућно и први султан, Мурат I. Српски кнез Лазар предводио је српску војску у којој су још били од виђенијих српских господара његов зет Вук Бранковић и босански војвода Влатко Вуковић, напоменимо то, победник над османским трупама у бици код Билеће годину дана пре Косовске битке. Кнез Лазар је мудром политиком, од сина логотета Прибца, преко ставиоца на двору цара Уроша се успео до позиције најугледнијег српског великаша. Напоменимо да ни логотет у доба цара Душана, ни позиција ставиоца, нису представљале највишу дворску хијерархију. Ипак, упркос томе, он је први владар који је успео да сакупи значајнији део српских територија, и да након Маричке битке 1371. године, ипак консолидује државу. Имао је свестране везе са Дубровником, као и Угарском. Међу српским земљама истичу се његове тесне везе са Босном и краљем Твртком Котроманићем, као и са зетским Балшићима.
Но, вратимо се самој бици. Најстарији извор настао је дванаест дана после битке. Ради се о запису руског монаха Игњатија, ходочасника који се затекао у Турској. Он само кратко и лапидарно спомиње погибију обојице владара и констатује да се битка одиграла. Са друге стране, сви најранији хришћански извори, попут фирентинског писма босанском краљу Твртку говоре о победи српске војске, а слично је записао и Жан Фроасар, француски средњовековни хроничар, као и Бертрандо Мињанели, италијански средњовековни писац. Те информације иду у прилог онима који истичу да бој на Косову није био пораз. Проблем је међутим друге природе. Неспорна је чињеница да Србија није имала више снаге да се супротстави Турцима и новом султану Бајазиту. Пораз јесте био дугорочна последица, будући да је Србија постала турски вазал, иако ће доцније деспот Стефан Лазаревић државу ставити на здраве ноге поново. Међутим, и византијски извори, попут писама Димитрија Кидона или Дуке, као и Лаоника Халкокондила, превасходан акценат стављају управо на султанову погибију што је за готово све писце и најбитнија вест везана за ову битку.
Смрт султанову узроковао је неки српски анонимни витез, односно племић. Врло рано се спомиње, али не по имену, личност која је одлучила да убије султана. Двојако се описује, или као ратник који је дошао да се преда, па онда убио Мурата или као неко ко се уздигао из лешева након битке и пресудио османском владару. Име слично Милошу Обилићу јавља се и код османских извора, али и аутора хришћанске провенијенције, па и код византијских писаца. Треба, међутим, историјске истине ради, јасно напоменути да су сви ови извори настали знатно након битке, неки и више од пола столећа или столеће касније. Извесно се, међутим, може рећи да до краја средњег века већ постоји и помен његовог имена у облицима Кобилић, Копиловић и слично, док се име Милош/Билиш наводи такође. Било какви други подаци о њему су домен легенде и традиције. Нити постоје докази да је ктитор било ког манастира и цркве, нити постоје икакве потврде да је био зет кнеза Лазара.
Што се тиче развоја косовског мита, он је нераскидиво везан за култ самог кнеза Лазара већ у делима патријарха Данила III (на српском патријаршијском трону 1390 – 1396) види се да је кнез Лазар сматран светитељем. Овај патријарх је изгледа и предводио канонизацију самог кнеза, али и написао можда прве култне списе. Јефимија у Похвали кнезу Лазару, већ пише о Лазару као мученику и страдалнику као и деспот Стефан Лазаревић у Запису на мермерном стубу на Косову. Мученичко страдање и одређење за Царство небеско се налази у свим овим списима као топос, а настали су недуго након Косова.
Коначно, косовску легенду је 1601. године Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена пренео у целости са готово свим до данас познатим елементима, као што су издаја Вука Бранковића. Потом у каснијим столећима развија се Прича о боју косовском, која ће се касније преписивати и читати у многим српским земљама. Потоња фолклорна традиција додала је сијасет измишљених, фиктивних епских ликова попут Топлице Милана и Косанчић Ивана, Девет Југовића и Југ-Богдана (по неким архетип је био наводни отац кнегиње Милице, Вратко) или пак Косовке девојке.
Дакле, јасно се може видети како се један значајан историјски догађај временом преобразио у кључну тачку националног идентитета. Након саме битке, а посебно у столећима потом српски је народ био раздвојен у трима државама, неретко међусобно завађеним. Косовски мит и косовски завет су били један од најзначајнијих елемената који су тај идентитет очували. То наравно не значи да је сваки део косовске легенде и мита историјски тачан и за историјску науку релевантан. Просто, треба здраво разликовати оно што је историјска истина, оно што тврде историјски извори првог и другог реда, од онога што је мит и легенда. Исто тако, ово потоње не треба никада и ни по коју цену одбацити. Косовски је завет, уз светосавље, основни стуб српског постојања и без њих не постоји српски идентитет ни у ово постмодерно доба. За историчаре, пак, изузетно је битно да се држе науке, да не следе никакву идеологију, те да јасно прате и живот и дело кнеза Лазара, као и косовску битку, а да се на основу извора искључиво, а у складу са начелима историјске науке, следи развој сазнања о овом Видовдану 1389. године. Далмација, Карловачка митрополија, као и Црна Гора, били су српски духовни и етнички простори где је косовски завет имао дугорочан утицај на сам опстанак српског народа. Трст или Сентандреја су простори где се и данас јасно виде трагови управо косовског завета и где се до данас историја испреплетала са митом.
Стога и Видовдана 2020. године треба се увек подсећати на значај Косовске битке, али и косовског завета и самог простора Косова и Метохије, о чему је сведочила и прослава дана Косова 1916. године у САД и Великој Британији, када је помпезно обележен овај српски национални празник. Ни век доцније то не треба заборавити.
Остави коментар