Историјски и системски приступи у проучавању савремених међународних односа

02/07/2020

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Према доступној литератури која тематизује овај део теоријских  приступа у истраживању  међународних односа могуће је систематизовати четири главна теоријска правца. Прву групу чине аутори који истраживање међународних односа врше из позиције традиционалног легалистичког приступа и своје анализе усмеравају у правцу проучавања међународног права и међународних институција. Другу групу аутора занимају истраживања везана за деловање војног сектора у међународним односима и параметара који дефинишу одбрамбену политику држава и војиних савеза. Трећу, и по мишљењу колега Р. Вукадиновића најамбициознију групу теоретичара чине они који гаје амбицију изградње једне опште теорије у науци о међународним односима, која би на основу гомиле сакупљеног емпиријског материјала сачинила моделе понашања држава на међународном плану. Такође, та општа теорија  међународних односа морала би објаснити зашто се развој појединих земаља креће у различитим правцима, те због чега у појединим деловима света избијају честа трвења и  сукоби. Наравно, овакав приступ би требао да обради и факторе који се подробно баве антиципацијом развоја међународних односа са што бољом и прецизнијом сликом чиниоца који на њега утичу и која га дефинишу. Четврта групација аутора који истражују међународне односе превасходно је посвећена питањима одржања мира у свету и преокупирана је темама и околностима везаним за рат и изградњу мира. На основу свега сагледаног могуће је дакле по мишљењу Р. Вукадиновића одредити неколико битних теоријских приступа у проучавању СМО. Историјски, систематски, нормативно-филозофски, политиколошки и тзв. еклектички.

 

  1. Историјски приступ међународним односима:

 

Главна карактеристика овог приступа истраживању међународних односа фокусирана је на историју дипломатских односа као и на обиље документарне грађе коју она нуди. Логично, приступ се шири и на анализу политичке историје која тематизује међународне односе, историју ратова, међународне конгресе, и уопше на све што би проучавање политичке прошлости деловања држава као међународних субјеката могло да допринесе разумевању њиховог понашања у домену спољнополитичке праксе. Бројни су покушаји да се у оквиру оваквог приступа изврше  извесне систематизације понашања у историји међународних односа,  утврде обрасци и фактори који га дефинишу и оствари извесна доза њихове примене на будуће  међународне догађаје.

Извесна ограниченост оваквог приступа у проучавању политичке историје везана је за саму природу добијених резултата, и њихову темпоралну условљеност, јер су управо таква сазнања често непримењива у домену антиципације будућих догађа. Тешко је утврдити константе политичког понашања држава и других субјеката међународних односа, а још теже те констате пројектовати као могући теоријски репер за будућност међународних односа. Флуидност, несталност, контигенција, и најпосле слобода избора праваца деловања међународних актера најчеће је неухватљива за овакву врсту теоријских приступа и доноси више проблема него реалних користи. Историјски догађаји у међународним односима који су већ завршени фиксирани су и њихова коректна научна анализа може да нам каже доста о њима самима али покушаји прављења аналогије са савременим дешавањима или пак антиципације будућег развоја прилично су непозудане. О томе методолошки врло јасно сведочи и Пол Кенеди када каже: „али проблем који историчари – за разлику од политиколога – имају док се носе са општим теоријама је тај да су докази из прошлости скоро увек суштински разнолики да би допустили тврде научне закључке.“ (П. Кенеди 1999:16.)

 

  1. Систематски приступ у проучавању међународних односа:

 

Систематски приступ у проучавању међународних односа полази од става да у међународном општењу субјеката СМО постоје извесни стални обрасци или правилности које се испољавају у различити периодима тих односа и које нису зависни од фазе њихове конкретизације, односно представљају неку врсту структуралне константе независне од темпоралне димензије њиховог појављивања. Нека од таквих правилности или структуралних константи биле би по тумачењу Р. Вукадиновића на пример: баланс силе, биполарност и универзализам.

Баланс силе се узима као „најтрајнији систем међународних односа од стварања модерне државе“. Чак би се рекло да заступници ове теорије сматрају да је сила главни структурални фактор у међународним односима, основни покретач тих односа и то још од старих времена па све до данас. Баланс силе је концепт у коме доминира став да се међународни мир гради управо на равнотежи саме силе између супарничких табора, и да тај баланс одржава свет у релативно стабилној ситуацији у којој је мир још увек главни циљ и претежно стање коме се тежи. Тој равнотежи доприносе и мање државе својом активном сарадњом те сврставањем у поједина савезничка окупљања јачајући тако међународне блокове и доприносећи на свој начин таквој политици баланса силе. Често се у историји међународних односа као добар пример баланса силе, односно равнотеже моћи, наводи поредак формиран у 19. веку у периоду  између Бечког конгреса и Берлинског конгреса. Сваки дисбаланс силе значио био покретање ратних механизама јер недостатак  контрабалансирајућих снага у међународним односима најчешће значи почетак решавања међународних проблема  снагом оружја у том тренутку јаче стране или бар оне која сматра да то јесте.

Биполарност је такав приступ у проучавању међународних односа који тај свет посматрају кроз оптику постојања двају јаких центара политичке моћи који један другог обуздавају, контролишу и пацификују упркос бројним капацитетима тврде моћи коју поседују. Добар пример таквих односа је  период тзв. хладног рата. Иако бременит многим проблемима, он је био и остао период стабилног мира у многим деценијама након Другог светског рата управо јер је механизам биполарне равнотеже снага одрађивао свој посао, сматрају присталице ове теорије. Овакав теоријски приступ губи из вида чињеницу да је биполарност својство само једног периода у развоју међународних односа те да нема и не може да има унивезалност. Често као и данас, на пример, свет међународних односа се гради из различитих поредака моћи, најпре биполарности у време хладног рата, затим монополарности и постојања једног светског хегемона оличеног у имеријалној структури САД након рушења Берлинског зида, те новој ери мултиполарности која се управо гради ту пред нашим очима и који ће за не дуже од једне деценије постати доминантан поредак геополитичке моћи у свету.

Универзалност је такав теоријски приступ у проучавању међународних односа који свој основни став постулира на тражењу упоришта у  прошлости међународних односа и политичке историје великих империјалних структура моћи као и друштвених формација изграђених на њима. Као чест пример за проучавање таквих фомација из прошлости узима се стари Рим и његов универзалистички концепт Pax Romana, који је одређивао односе унутар империје и нивелисао их кроз овако схваћен концепт универзализма. Теоријски концепт универзализма настао је на простору САД, почетком двадесетог века, када су ушли у фазу превладавања доктрине изолационизма и градили све јасније свој империјални програм доминације у међународним односима под универзалистичким принципом Pax Americana. Реч је у ствари о првим наговештајима концепта тзв. светске владе или новог свеског поретка моћи који треба да се гради под доминатном улогом САД. Идеја светске заједнице, светске владе и светске администрације постаје идеја окосница оваквог приступа посматрања  нове ахритектуре света који ће се гадити у будућности. Као институционална претходница таквог поретка нових  међународних односа у свету настали ли су прво Лига народа након Првог светског рата и Организација уједињених нација након Другог светског рата. Из ове перспективе посматрања структуре међународних односа у последњем веку јасно се уочавају намере планетарне доминације САД, која империјалне планове доминације пројектује под маском универзалистичког принципа грађења мира и нових односа сарадње у свету,  притом све време примарно руковођена реализацијом властитих националних интереса.

Нормативни приступ у проучавању међународних односа полази од препоставке да  без обзира о којој се фази тих односа радило у њима постоје извесни стандарди, норме и правила које те односе одређују, уређују и усмеравају. Аутори који баштине овај приступ сматрају да је за то кључан тзв. историјски детерминизам и доминација силе, који заједно детерминишу одређени оквир нормативног понашања у светској политици. У оквиру ове школе мишљења постоје два различита концепта разумевања нормативизма у међународним односима. Један је идеалистички а други реалистички концепт.

 

а) Идеалистичко-либерални концепт се везује превасходно за америчке теоретичаре али и за америчког председника Вудро Вилсона који је кроз принципе тзв. либерлног идеализма заговарао снажнију улогу међународних институција, међународног права и ефикасне међународне организације која ће довести до већег степена извесности и контролисаног равоја. Они на свет сложених међународних односа гледају кроз призму либералних идеја, сматрајући да је исправна аналогија са позицијом појединца у демократском друштву. По том идеалу, и државе би се требало понашати у међународним односима. И то таман тако и толико колико је то могуће и појединцу у свом друштвеном окружењу. „Иделисти приступају међународним односима на основи истих стандарда какви се примењују и према поједицима у друштву. Ствари су у међународним односима добре или лоше, праведне или неправедне, моралне или аморалне. Из тога се извлачи основни захтев да би било могуће створити такав свет у коме би се и државе понашале тачно онако као и појединац, држећи се моралних начела, која су иначе карактеристична за човека.“  Р. Вукадиновић:41.)

У историји социјалних идеја такав став су баштинили  Дејвид Хјум који се залагао за укидање протекционизма, Адам Смит за слободну трговину у свету, Жан Жак Русо у својој борби за укидање насиља (антрополошки оптимизам Русоовског типа) а нарочито Имануел Кант који се у свом делу Трајни мир залаже за поштовање универзално ваљаних права као обавезујућих за све државе, јер је њихово поштовање основа постизања и одржавања светског мира. Џон Лок, такође, у свом знаменитом делу Две расправе о влади (1689) износи јасан став либерализма који постаје његов базични постулат и основа сваког демократског друштва: „Власт се може пренети на одређену особу или групу људи само уговором, а не ‘Божијом објавом’ или миропомазањем“.(Д. Пророковић, 2018:68.)

Темељи Локовог демократског поретка власти почивају на следећим принципима:

– политичка власт је световног порекла, она почива на споразуму људи као припадника политичке заједнице.

– правни и политички поредак служе сврхама људске добробити и одговарају рационалним начелима ума.

– постоје урођена, природна људска права које мора респектовати свака државна власт.

– природна права људи не зависе од државе, она је само њихов јемац и заштитник.

Читава каснија теоријска матрица која је своју визуру међународних односа посматрала из позиције развоја демократије у међусобним односима држава инкорпорирала је у себи наведене принципе. Они су темељ како унутрашњег устројства сваке домократске заједнице модерног типа, али и озбиљних политичких односа заснованих на поштовању међународног права. Свако другачије поступање може се посматрати из угла његове злоупотребе у циљу успостављања доминације или хегемоније, што је нажалост чест случај, упркос декларисаној демократској позадини из које се наводно луче.

 

 

Литература:

Р. Вукадиновић (2004) Међународни политички односи, Политичка култура, Загреб

Д. Пророковић (2018) Ера мулти поларности, Службени гласник , Београд

П. Кенеди (1999) Успон и пад великих сила, ЦИД, Подгорица

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања