Случај Аја Софије – Геополитичке димензије

Аутор: Вања Вученовић, политиколог

Свечано отварање Аја Софије (Свете Софије) као џамије 24. јула 2020. године на основу указа председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана представља догађај, без сумње, од планетарног значаја. Последице овог крупног потеза неће се очитавати искључиво на пољу додатног продубљивања нетрпељивости и неразумевања између хришћанског и муслиманског света, већ ће сасвим сигурно имати и конкретне рефлексије и на будућу геополитичку архитектуру планете. Турска је и овим симболичним чином желела јасно да стави до знања свима да је војно и економски довољно стасала да остварује своје давно зацртане верске и геополитичке интересе, где год да они били, не марећи, притом, исувише за могуће реакције њених ривала. 

Зато Ердоганову пренамену ове некадашње раскошне хришћанске светиње у џамију (коју је још у 6. веку подигао византијски цар Јустинијан, одредивши је угаоним каменом источног, православног хришћанског света) ни у ком случају не би требало посматрати ван контекста једне већ раније добро утабане, проактивне стратешке спољне политике савремене Турске према сложеном и узбурканом спољнoм свету који је окружује.

Као логично намеће се питање који су то главни геополитички вектори кретања такве политике савремене Турске и где проналазимо њихово исходиште. Спољнополитичко опредељење Турске, како је то одавно ефектно препознао наш признати исламолог, др Дарко Танасковић, своје изворе изналази у спољнополитичкој доктрини која је своје савремено обличје задобила у последњој деценији развоја Турске и могуће ју је дефинисати као неоосманизам.

У потрази за адекватном дефиницијом неоосманизма, а осврћући се на актуелни званични ток спољнополитичког деловања Турске, ни у ком случају не би било погрешно исти најшире одредити као изражено националистички и исламистички идеолошки правац који промовише веће присуство и утицај савремене Турске на великом геополитичком простору некадашњег Османског царства. Уже посматрано, неоосманизам је могуће дефинисати и као својеврсни амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма.

Наравно, овај неоосманистички концепт није новијег датума. Историјски посматрано, његова традиција у Турској започиње  још са владавином Аднана Мендереса (1950 – 1960), лидера Демократске партије која је победила Републиканску народну партију Мустафе Кемала Ататурка на првим слободним парламентарним изборима одржаним 1950. године. Ипак, ова прва фаза развоја неоосманизма прекинута је насилно, војним ударом 1960. године.

Од тог времена па све до данашњих дана, концепт неоосманизма је у неколико наврата налазио своје уточиште у окриљу званичне турске политике, да би свој коначни и интегрални облик задобио кроз теоријску формулацију бившег турског министра спољних послова, Ахмета Давутоглуа (у периоду 2009 – 2014), можда и највећег живог турског стручњака за међународне односе.

Платформа неоосманизма позива се на такозвано „историјско право“ Турске на свим оним територијама које су улазиле у састав некадашње велике и моћне Османске царевине у дугом историјском раздобљу од 13. па све до 20. века. Ресентимент на некадашњу моћну империју која је у врхунцу своје моћи обухватала Анадолију, простор Средњег истока, део Африке и Балканско полуострво сазрео је у актуелном тренутку у респектабилно, практично и употребљиво спољнополитичко оруђе Турске за повратак директног утицаја на свим овим територијама.

Ахмет Давутоглу, који је раније помињан у овом тексту, творац је геополитике стратегијске дубине, што је данас сасвим сигурно окосница спољне политике Турске. Стратегијска дубина представља спој компоненти географске и историјске дубине, што се све спојило у потенцијалима савремене Турске. Ова земља поседује потенцијал стратегијске дубине јер се као наследница Османске империје налази на централном и у много чему кључном евроазијском геополитичком простору. Таква географска позиција обезбеђује јој у данашњој конотацији међународних односа повлашћени стратешки положај. Не би требало пренебрећи ни веома важну чињеницу да турску спољну политику прати и потентна и растућа, стабилна турска економија способна да обезбеди све потребне ресурсе за остварење пожељних верских, прозелитистичких и геополитичких циљева ове земље у готово сваком кутку планете. То је значајна компаративна предност Турске у односу на евроатлантски војно-идеолошки блок, јер су економије земаља које припадају овом клубу најблаже речено у стању рапидног посрнућа, без јасне перспективе да је могуће било какво оздрављење.

Савремена Турска, пратећи геополитику стратегијске дубине следи искључиво сопствене интересе, не сврставајући се у потпуности у било који војно-политички блок. Она је активна на простору Средње Азије и Закавказја узимајући тај простор као легитимну зону турског утицаја. Турска је директно умешана и у сукобе на Блиском истоку проналазећи свој интерес у дугорочном позиционирању у том веома значајном региону. Тако се посредно укључила и у недавни грађански рат у Сирији, када се појављивала у својству нескривеног подржаваоца борбених формација терористичке организације, тзв. Исламске државе, против легитимно изабраног режима Башара Ал Асада. Иако се у позадини свих значајних сукоба и учествовања у истим налазе и разлози углавном економске природе, турски сан о обнови великог панисламског калифата никада није ишчезао до краја.

У светлу поменуте геополитике стратегијске дубине, занимљиво је посматрати и амбивалентан однос Турске према НАТО-у, као заштитнику западног цивилизацијског блока, чија је још увек пуноправна чланица. Иако је дуго времена Турска важила за оданог савезника Северноатлантског савеза у том региону и фактор обуздавања геополитичких амбиција Русије, Ирана или Израела, данас је ситуација потпуно измењена.

Очигледно је да Турска не налази да је могуће да своје стратешке циљеве остварује сврставањем унутар само једног великог идеолошко-политичког блока. Разједињени и ослабљени НАТО, без довољно показане заинтересованости држава чланица да активно партиципирају унутар овог Савеза, није гарант и окриље унутар кога би Турска могла реализовати своје средњорочне и дугорочне стратешке циљеве.

Зато је спољна политика данашње Турске мултидимензионална. Она је окренута више ка каквој-таквој сарадњи и коегзистенцији са важним геополитичким факторима на истоку као што је Русија, јер је код турских стратега изграђена потребна свест да неконзистентност, импотентност и дотрајалост западног, евроатлантског клуба не гарантује Турској потребну перспективу.

Турска на западну Европу данас гледа као на већ добијену битку, посебно у условима незаустављиве демографске експлозије туркофонског становништва у овим земљама. Запад више није геополитички изазов за Турску. Она на Запад гледа као на златну коку даљег економског оснаживања тамошњег бројног турског становништва и утврђивања исламског фактора који би, уколико то историјске прилике буду наметнуле као неминовност, могао да експлодира и постане моћно геополитичко оружје Турске у обрачуну са западноевропским државама.

Вратимо се за тренутак на случај Аја Софије. Не бисмо смели занемарити ни веома битан верско-религијски моменат, који се налази у основи читавог догађаја конверзије православне хришћанске светиње у џамију. Сасвим је сигурно да ће овакав непопуларан потез пробудити многе узнемирене духове у православном хришћанском свету, што ће, сасвим извесно, допринети даљој ескалацији сукоба на нивоу ове две велике и утицајне конфесије. Масовни протести православних у Грчкој, оштре осуде и саопштења која стижу од готово свих православних цркава у свету, с једне стране, и енигматично  и прорачунато држање Русије као стуба православља у свету, с друге стране, не дају превише разлога за претерани оптимизам у мирно решење овог проблема.

Зато нам из ове перспективе изгледа да ће управо од односа између Русије и Турске зависити даље обуздавање и контролисање ове верске али и, као што смо објаснили, недвосмислене геополитичке кризе. Или, насупрот томе, њена даља ескалација и радикализација.

Чини се да се назиру два потенцијална исхода овог проблема.  Један се очитава кроз васкрсавање хантингтоновског сукоба цивилизација на релацији ислам – православно хришћанство, што ће увести свет у беспоштедни рат у коме ће се на супротстављеним странама, свако са блоком својих савезника, наћи управо Русија и Турска. То је, ипак, мање известан сценарио.

Аутор овог текста је ближи пројекцији која подразумева договор који ће постићи ове две земље, а који ће морати да уважи чињеницу да је Турска постала незаобилазан геополитички фактор у погледу утицаја на међународне прилике у свету. То би могло да подразумева и неку нову поделу интересних зона утицаја  на садашњем простору Евроазије и Балкана, где ће се још дуго преплитати ова два геополитичка концепта и две различите религије.

Једно ипак остаје као неспорно. Геополитика Турске, која као своје оружје користи агресивни ислам, снажну економску пенетрацију на готово свим значајним светским тржиштима, као и популациону политику – не може а да у коначном резултату не доживи опипљив успех.  Свему овоме, требало би придодати и чињеницу да је Турска данас важан чинилац у менаџменту глобалне мигрантске кризе, те да од „порозности“ турских граница и обуздавања инвазије младих, добро обучених и војно оспособљених миграната умногоме зависи судбина до сада знаних европских цивилизацијских вредности.

Зато би и конверзија Аја Софије у џамију могла да буде увертира даљој, несметаној исламизацији уморне и духовно осиромашене постхришћанске Европе, која као некада успешан цивилизацијско-културолошки концепт, у данашње време налази све мање оправдања за своје даље постојање.