Аутор: Милован Балабан, историчар
Недавна промена статуса Храма Свете Божије Мудрости, или Аја Софије, упркос наговештајима које је последњих година давао турски председник Ердоган, помало је ипак изненадила, пре свега православне али и велики део цивилизованог света. Овај потез се може посматрати са више аспеката, из више углова. Услед снажне симболике Храма Свете Божије Мудрости промену његовог статуса можемо посматрати са културолошког, цивилизацијског, духовног, али и политичко-геополитичког аспекта.
Одлука турског председника Ердогана, као што је горе напоменуто, није била неочекивана, али ипак је претварање Аја Софије у џамију представљало изненађујући ударац за православне хришћане, рекло би се пре свега Грке. Остали део света, најпре запад, има своје сложене мотиве зашто реагује на овај чин, имајући у виду како чак може да геополитички извуче неку корист уколико би Русија, што опет није немогуће, у некој мери покварила иначе добре односе са Ердоганом.
Но, било како било, 2. јула је Уставни суд Турске, односно Државни савет, прокламовао да не постоје правне препреке уколико би турски председник пожелео да промени намену Храма. Односно, да не постоје препреке да се Аја Софија из статуса музеја, добијеног 1934. од стране модернизатора Турске, Кемала Ататурка, врати у статус Џамије, што је била скоро пола миленијума. Свој став Државни савет гради на тумачењу које каже како Храм, иако на листи културне баштине УНЕСКО-а, може да промени намену, док је његов изглед под заштитом ове међународне институције. Међутим, имајући у виду ранија оглашавања УНЕСКО-а можемо закључити да је ово тумачење погрешно, са намером исконструисано како би се статус Аја Софије променио и ова богомоља поново претворила у џамију.
Промена статуса Јустинијановог храма може да се посматра са чисто политичког угла. Мотиви Ердогана су и унутрашњи и спољнополитички. Када је у питању ситуација на спољнополитичком плану може се констатовати да се Турска последњих деценија удаљује од Европе. Дуго је само кандидат, без реалних шанси да буде примљена у ЕУ. Отуда је у Турској спољној политици прокламована стратегија Неоосманизма, односно покушаја, помоћу меке моћи, што чвршћег обједињавања простора бивше Османлијске империје. Стратегију дубине дефинисао је бивши Ердоганов министар Ахмед Давутоглу и она је подразумевала пенетрацију Турске на просторе које је обухватало некадашње Османско царство, између осталих и на просторе Балкана.
Оно што је још битније за разумевање Ердоганове политике и мотива за претварање Аја Софије у џамију је његов однос са Америком. Тај однос је последњих година почео нагло да се урушава, а кулминација је била покушај пуча, када је Ердоган сачувао власт, а рекло би се и главу захваљујући информацијама из Москве. Од тада као да политика Неоосманизма улази у агресивнију фазу, са све израженијим цртама исламског идеолошког оквира. Исламска реторика и пракса служи Ердогану да мобилише турско друштво, упркос опозиције која је све бројнија и јача. Но, управо јака опозиција и губитак два највећа града на изборима Ердогана усмеравају ка све радикалнијим потезима који промовишу исламске идеолошке темеље Турске, чиме се Турска жели приказати као моћна сила, достојна своје „историјске славе“. Један од њих је и претварање Храма Свете Божије мудрости у џамију.
Међутим, времена славе турске империје су прошла и тешко је могуће обновити значај империје из времена Мехмеда Освајача који је заузео Цариград 1453. и претворио Аја Софију у џамију. Туркса је тада, а и у наредна два века продорима ка Бечу и освајањем највећег дела Угарске заиста била релевантна светска сила која је хомогенизовала Запад да се уједини како би спречио њен продор у Централну Европу. Претварање Храма Свете Софије у џамију је покушај Ердогана да поврати стару славу империје на симболичкој равни, али и да код својих присталица произведе утисак како је ово могуће, те да је слава будућност Турске.
Легитимитет овог чина покушао је да објасни министар спољних послова Турске, Чавушоглу. Наиме, по његовим речима пошто је Цариград освојен 1453. Султан Мехмед II Освајач је 1462. је уписао тада већ џамију у земљишни посед, свој вакуф, односно побожну задужбину. По тој логици Ататурк је променио првобитни статус Аја Софије, а Ердоган практично исправља ту грешку и цркву убацује у легалне оквире враћајући јој „природну намену“, коју је установио скоро пет векова раније Мехмед Освајач. Тешко је разумети логику да нешто што је освојено буде задужбина освајача. Цркву је изградио скоро читав миленијум пре Мехмеда византијски цар Јустинијан, те храм може бити само његова заоставштина.
Код нас Срба поготову тешко може да се разуме овакав став услед задужбинарског, ктиторског и домаћинског карактера наших владара и великих људи који су градили задужбине, те се тачно зна ко може да се назове и третира као задужбинар. Читава централна Србија, поготово простор Косова и Метохије, али и Македоније и других крајева, препуњен је српским задужбинама, изграђеним са љубављу према народу и из захвалности Богу. Промена власништва тих објеката може само бити насиље, произведено између осталог најбесрамнијим бешчашћем. Стога овакво поимање задужбинарства је потпуно страно Србима, али верујемо и православнима, као и свим цивилизованим људима.
Треба још истаћи да је освајање Цариграда, као што је већ речено, у будућим вековима хомогенизовало Европу (иако су неке државе имале периоде сарадње са Османском Турском) у отпору према Турцима. Но, оно је и промовисало Русију као духовну и империјалну наследницу Византије. Геополитика Руске царевине наредних векова била је фокусирана на ослобађање Цариграда, као легитимног центра православне цивилизације. Обнова империје Источних Ромеја био је циљ, где је како је то објаснио у XIX веку историчар Николај Данилевски Константинопољ, требало да буде центар и главни град империје.
Модерно време донело је нова схватања. Ататуркова модернизација у практичној и симболичној равни (што се огледало и претварањем Аја Софије у музеј чиме је провокативни чин стварања џамије на неки начин био неутралисан) и грађење турске политике на европским темељима дало је легалитет Турској (пре свега због претежно турског становништва и упркос конфликту са Грчком и пресељавању њеног становништва из Мале Азије) на просторима Мале Азије да гради државу, која је постала део европског и глобалног система.
Потез враћања стања на оно пре Ататурка може да пољуља тај легитимитет у будућности ако Ердоган или његови наследници наставе у овом правцу. А сам турски председник би требало да буде обазрив због лоших односа са Западом. Овим чином може у будућности да поквари односе са Русијом (иако је Русија крајње умерено реаговала на овај потез Ердогана), те да у перспективи оживи старе геополитичке пројекције турских конкурената. Нарочито треба да буде уздржан када је у потању Русија и да размисли о потезима Запада, јер за Запад Аја Софија ни изблиза не представља светињу као за православни свет.
Симболика и значај Аја Софије
Храм Свете Божије Мудрости је имао значај за православни свет током скоро 1500 година свог постојања. Симболика у Византијском царству је јасна. Она је била показатељ моћи империје, њене православне, не доминације него мисије која је имала за циљ ширење цивилизације и духовности по читавој васељени. Када је пала Византија ту улогу преузела је Русија чувајући васељенску идеју Источног Римског царства, односно оправослављивања света. Та идеја је и данас актуелна, иако модификована, те представља алтернативу Западу и империјалној идеји коју и различитим модификацијама баштине западне најмоћније државе.
Храм је подигао цар Јустинијан градећи га од 532. до 537. године. У време Јустинијана Византија је повратила готово све области које су припадале бившој уједињеној Римској империји. Идеја ромејске моћи била је још увек жива, не само у теорији него услед Јустинијанових освајања и у пракси. Црква је само једно од грандиозних подухвата овог цара и представљала је симбол јединог, како се тада схватало, легитимног царства, једине легитимне, Богом откривене религије, симбол моћи и симфоније царства и цркве. Да је Византија центар света, а Аја Софија место где се небо спушта на земљу а земља уздиже ка небу чиме се пројављује избраност Ромеја, говоре у друга дела Јустинијана.
Цар је оставио иза себе кодекс назван Јустинијанов, збирку правних норми и прописа сакупљених од периода дванаест таблица, закона који су донесени миленијум раније у Риму. Ово говори колико се у Византији осећао континуитет са претходном империјом, односно може се рећи је она себе доживљавала као једно те исто са Римом, што и јесте била. Јустинијанов кодекс је извршио велики утицај на правне системе држава Западне Европе када је Византија пала. Исто тако у време Јустинијана практично је довршен процес централизације империје. Она је била бирократизована, са јаком централном царском влашћу, али са структуром која је са благословом цркве беспрекорно функционисала. Црква је била та која је у добрим временима благосиљала, али на неки начин и ограничавала власт Василевса, вазда обављајући свој пастирски посао ширења и чувања праве вере. Иако су цареви имали огромну власт црква је бринула и тумачила Библијски речено шта значи дати цару царево а Богу Божије, некада се и противећи царској власти без обзира на увражено мишљење на западу да јој је константно била покорена. Са друге стране цареви су у тесној сарадњи са црквом бринули и чували праву веру пројављивану кроз православну цркву.
Но, стари облици уређења били су жилави, те су због тога постепено, вековима одумирали. Управо после једног догађаја, инспирисаног старим начином, неком врстом аутономног функционисања градова, дошло је до немира који су уздрмали Јустинијана, али и довели до спаљивања великог дела града укључујући и стару цркву Божије Мудрости. Цариградски хиподром био је стециште концентрације политичких размишљања и стварања политичких групација које су добиле имена по некој врсти навијачких група. Временом су се искристалисале странке плавих и зелених. Оне су имале подршку и у византијској аристократији, те су учествовале у свргавању и довођењу нових царева.
Јустинијан је подржавао странку плавих који су били православни, за разлику од зелених монофизита (јерес по којој је Христос имао само Божанску природу). Међутим, Јустинијан је својим радом на централизацији власти ујединио обе странке, које су после хапшења њихових активиста почеле да се удружују. Тако су кренуле у бунт у јануару 532. под узвиком НИКА, те је тако та побуна ушла у историју. Опседана је неколико дана и Јустинијанова палата. Када је сам цар изгубио наду и почео да разматра могућности за бекство, његова жена, царица Теодора, је показала одлучност и убедила га да не одустаје. Истовремено је Нарзес ступио у преговоре са плавима који су се самоиницијативно повукли што је Јустинијановом најбољем војсковођи Велизару омогућило да улети међу зелене, побије неколико десетина хиљада људи и крваво угуши побуну.
Читав један кварт Цариграда спаљен је у немирима, између осталог и претходни Храм Свете Божије Мудрости. На истом месту Јустинијан се одлучује да подигне нови, који ће надмашити све до тада виђено. И надмашио је, био је највећи храм на свету наредних хиљаду година, а и данас сведочи о својој импозантности не заостајући за најмодернијим чудима архитектуре. Храм је био готов 537. године, а легенда каже да је Јустинијан улазећи у њега рекао: „Соломоне надмашио сам те“, алудирајући на храм старозаветних Јевреја који је направио цар Соломон, а који је био симбол лепоте, моћи, вере и стециште истинитог Бога.
Наредних готово миленијум ништа није направљено што може да се пореди са Аја Софијом. Сви погледи околних народа, када се нађу у Константинопољу, били су упућени на ово величанствено здање. Оно је остављало снажан утицај на све који су га видели, производећи осећај страхопоштовања, али и утисак да Бог заиста станује у Константинопољу. Јустинијан је исто тако кроз овај храм пројављивао и своју побожност јер дела сведоче оно што је унутра у човеку. Не заборавимо, он је био православни цар под чијим окриљем је одржан Пети васељенски сабор. Јустинијан је био, као и значајан број царева после њега, део православне цркве и то је својим чињењима и делима показивао.
Храм Свете Божије Мудрости има и поруку која говори о концентрације божанске мудрости. Другог лица Свете Тројице који је светлост свету и који је објавио Оца људима. Без његове објаве није било могуће људима да својим умовањем дођу до вечних Божанских истина. Аја Софија симболички сублимира сву Византијску цивилизацију, којој је историјска улога била, пре свега да на људски начин дефинише оно што је Богом откривено и да то преда у наслеђе читавом свету.
На седам васељенских сабора, од борбе против Арија, преко Христолошких расправа, па до тумачења Христових енергија и иконоборачке кризе Византија је одговорила на практично сва могућа питања која може упутити људски род, кроз своје различите облике деловања, Откривеној Божанској истини. Ако додамо овоме исихастичке расправе из XIV века, где су Григорије Палама и остали исихасти у спору са рационалистичким западом истакли првенство сагледавања вечних Божанских енергија, а што је такође тековина византијске цивилизације, онда можемо рећи да је ромејска цивилизација изнедрила Логосну мудрост (као плод вере, подвига, искуства и предања а не умовања немоћног и ограниченог човека) и предала је целом свету. Печат Божије мудрости откривен кроз Христа као да најбоље симболизује Византију. Отуда није ни чудо да је њен кључни верски објекат, по Божијем промислу посвећен Светој Божијој мудрости.
Осећај присутности неба на земљи кроз служење литургије (иако је Литургија небо на земљи и у најскромнијем храму) мора да је био посебан у Аја Софији. Ми данас само можемо претпоставити како је аутентичан храм изгледао изнутра, пошто је сачувано, и то оштећено, само две трећине фресака откривених после Ататурковог указа којим је Аја Софија претворена у музеј. Уосталом најјаче сведочанство даје нам руска делегација послана од стране кнеза Владимира да види каква је вера у Ромеја. Вративши се они су потрешени и одушевљени, доживевши целовито литургију, укључивши целог себе у тај доживљај а не само рацио, рекли да нису знали да ли су били на небу или на земљи, што је условило да кнез приведе руски народ православљу.
У светлости горе наведеног можемо претпоставити која је трагедија била за православни свет њено претварање у џамију. То је трагедија и данас, те Ердоганов потез није добар и може да оживи старе осећаје славе, али и анимозитета према Турској и генерално исламу. Анимозитете између православног и исламског света који имају додирних тачака и који бу требало да сарађују.
Зашто храмови долазе у руке неправославних
Заиста је мистерија зашто се храмови посвећени Богу долазе у руке других народа, а на неки начин се одузимају онима који су славили Бога у њима. Посебно смо ми Срби осетљиви на тако што, јер се неретко то дешавало и са нашим богомољама. Модеран тренутак је пун неизвесности за наше светиње на Косову и Метохије. Хоће ли оне бити, како без сумње планира албанска страна, претворене у наводну албанску културну баштину, или ће преживети уз помоћ међународне заједнице као тапија српске историје, српског народа и српског духа.
Велика је невоља када се храмови одузимају јер они симболишу једну нацију, једну цивилизацију. Они су видљиви контакт и печат невидљивог осећаја заједништва са свим својим прецима. Када се храмови одузимају, руше или када им се мења намена, онда је угрожен идентитет народа, контакт са прецима (наравно он се не може прекинути само тим чином, али се стварају озбиљни услови да се тако што уради), контакт са традицијом и предањем, што угрожава сваког човека, његово осећај аутентичности и припадности, укратко његово осећај смисла живота који је дар Божији.
Али ипак то су само претпоставке за одузимање свега горе наведеног. Наиме, све је у рукама човека, који је најзначајнији храм Божији и његова творевина. Све то може сачувати човек, упркос отежаним околностима у којима се нађе када му све буде одузето. Но, човек и гради храм на славу Бога, као нешто што треба да буде одређено за службу Богу и компатибилно са његовим унутрашњим осећањем. Уколико те компатибилности нема, или уколико се наруши, долази до дисхармоније. Тада лицемерни човек гради, или једноставно одлази у храм из потпуно другачијих мотива од оних суштинских – да ода славу Богу чиме себе преображава и уподобљава Свевишњем.
Када човек као храм престане да буде полигон где се такмичи са својим страстима изграђујући врлине хришћанске, храм почиње да губи смисао. Рекли би поготово велелепни храм. Византија је у последњим вековима, а поготово у последњим деценијама свог постојања била препуњена таквим појединцима. Пре свега из редова своје све равнодушније владајуће класе, из аристократије које је требало да буде стуб просперитета али и православља империје. Све већа опчињеност западом, копирање западноевропских образаца, економски уплив запада што је Византију довело у дужнички положај, као и, оно што је најбитније, незаинтересованост за сопствено наслеђе и веру, чак и несхватање значаја самог православља којем је Византија живела и имала историјску мисију, урушавало је ромејску владајућу класу и обесмишљавало постојање једне такве империје, самим тим и постојање највелелепнијег храма у којем ће се у Божију славу уздизати молитве Богу.
Управо због тога постојање храмова, нарочито велелепних попут Аја Софије, губи своју сврху. Штавише њихово урушавање или одузимање може да буде делотворније него постојање. Промена ствари служи на спасење душа, те одузимање храма служи као опомена која има за циљ да се сагледа унутрашње стање, битније од спољашњег. Дакле криза, која се производи кроз покретање емоција и осећања као последица губљења светиње, је суд који показује какав је народ или одређена групација, али она представља и шансу да се стање поправи и преокрене, те врати у нормалне, православне токове.
Отуда и одузимање храмова може да служи на духовну корист онима којима се одузимају. Овим не заговарамо мирење са нечовечним чином одузимања светиња, поготово што су наше светиње на Косову и Метохији у великој опасности. Овим само покушавамо да кажемо да ако се нешто тако и деси исто то морамо схватити као опомену која нам говори какви смо, али и која нас мора подстаћи да се мењамо и радимо на поправци нас самих. Поправка доводи неминовно до промене ситуације, што је видљиво из читаве људске, као и православне историје.
Нарочито у српској историји видимо да је промена после векова покајања и поправке народа дошла кроз обнову српске цркве и државе. Исто тако можемо на неки начин констатовати да је и Грчка после векова ропства изградила државу, упркос неповољним решењима за њен малоазијски део народа, који је био приморан да се исели, чиме је и Аја Софија остала у оквиру Турске, Но, Ататурково решење било је компромисно и најбоље могуће када је претворио храм у музеј. Тиме је он за све могао да игра улогу симбола из ког се могла црпети енергија и надахњивати мудрост за тумачење сопствене историје и духовног идентитета. Ердоганов потез је то компромисно стање нарушио чиме је отворио могућност за обнављање анимозитета, што, надамо се, време неће потврдити, те да ће се наћи модел који никога неће понизити, а Храм Свете Божије Мудрости учинити баштином свих којима је она део националне и културне баштине и националног поноса.
Остави коментар