Пјер

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Гле оних будала тамо, где се бију због

ћирилице и латинице, а ми не знамо ни једну ни другу.

Пјер Крижанић

Петар Пјер Крижанић један је од значајних представника српске, хрватске и југословенске уметничке сцене. Више од четири деценије успешно се бавио карикатуром, сликарством, илустрацијом, ликовном критиком и есејистиком. Својим опусом допринео је уметничкој, стилској и методолошкој зрелости карикатуре као ликовне дисциплине у српској, хрватској и југословенској средини.

Родио се 19. маја 1890. године у Глини, малој варошици Хрватске. Отац му је био Хрват, Матија Крижанић, домобрански подофицир и судски архивар, а мајка Српкиња, Софија, из крајишке породице Ребић, чије су чланови, већ по традицији, били граничарски официри Аустроугарске монархије. Мајку није ни запамтио. Умрла је три месеца након његовог рођења. Након женине смрти, Матија је поделио децу између своје и женине породице. Петар је припао баби по мајци, Ани, која је живела у банијском селу Меченчанима, на обронцима Зринске горе, између Петриње и Хрватске Костајнице.

Много година касније сам Петар написао је кратку аутобиографију у збирци карикатура „Куку Тодоре“, где каже: „У мом крају, који је у политичком речнику познат под именом Банија, живе измешани католици и православни, или, како се они сами зову, Срби и Хрвати. Та два племена чувена су у свету по томе што већ деценијама воде борбу, доказујући једни другима савршено истим језиком, истим аргументима и, шта више, истим карактеристичним изразима из Вуковог речника да – нису један народ. Ја сам плод те мешавине, јер ми отац беше католички Хрват, а мајка православна Српкиња. Према томе, хтео не хтео, родио сам се као Југословен. Сасвим је разумљиво да је, при таквом стању духова у моме крају, већ при моме рођењу избио један од безбројних српско-хрватских спорова. Код моје колевке образоваше се две моћне партије и поведе се огорчена борба око мог имена. Срећом и тај спор (…) беше окончан споразумом. По том споразуму добих на крштењу име Петар, по Св. Петру. Име исто толико српско-православно, колико и католичко-хрватско. Али као ни један до сада, тако ни тај споразум не беше Трајан. У преговорима око мог васпитања настадоше нове компликације и свађе: хоће ли дете бити васпитано у хрватском или српском духу. (… )Кад сам доцније покушао да моје патриотско-финансијске спекулације упростим, изјавивши да сам истовремено Србин и Хрват, тј. Србохрват, добио сам батина. То беше моје прво политичко мучеништво. (…) нема кривца до мене што сам помало недокрштен и неваспитан. То је, уједно, и разлог што сам се одао занату који није увек у складу са расположењем мојих ближњих; у колико међу ове спадају и министри.“

Традиционална средина није имала претерано разумевања за његове вештине и склоности ка цртању. Таленат за цртање Петар је вероватно наследио од мајчиног ујака Милана Боројевића, аутора албума акварела „Манастири Старе Србије и Македоније“. У банијском селу Меченчанима завршио је основну школу. „У школи, коју сам учио у селу Меченчанима, појавише се први знаци сликарског талента. Не само бележнице и књиге, него одело и лице, беху упрљани крмачама од мастила. Ја сам, међутим, не слутећи ништа о том свом талент, вруће желео бити православни поп, и упропастио при томе много Бабине вуне и кудеље правећи вештачке браде. Не требам да напомињем, да су и те богоугодне амбиције биле хонорисане батинама. Жеља да будем поп није ми се испунила, јер су ме после одвели у варош; тако да су ме гурнули у некакве друге школе, које сам услед људске и професорске злобе, мењао као остали ђаци капуте. Што сам друго, после таквог школовања, и могао да постанем него ово што јесам.“

Уз помоћ ујака, капетана Стојана Ребића, бившег секретара аустријског војног аташеа на Цетињу, у лето 1901. године, уписан је 1901. године у Краљевску малу реалну гимназију у Петрињи. Ту је професор Поврзановић, који је завршио уметничку академију у Бечу, одмах уочио његов ликовни таленат и преусмерио га на даље школовање у Загреб и помогао му при упису и смештају у интернат. Због старог и необичног фрака и ципела које су му биле веће неколико бројева, школски другови у гимназији су га прозвали „Фракан“. У Петрињи је завршио три разреда гимназије са одличним успехом.

Ујак је запазио и подржао његов таленат за цртање, па му је обезбедио стипендију у Уметничко-обртној (занатској) школи у Загребу, која је имала једно стипендијско место за Крајишнике. Завршивши ову школу с одличним успехом 1907. године, Петар се оспособио за „декоративног сликарског помоћника“. Због финансијских неприлика није се уписао на Привремену вишу школу за уметност (данашњу Академију ликовних уметности). Да би прикупио средства за наставак школовања, обављао је молерске и сликарске радове на новоградњама. Са уштеђевином од 80 форинти, наредне 1908. године уписао се на сликарско одељење Привремене више школе за уметност.

Већ 1908. године почиње објављивати карикатуре у загребачком хумористично-сатиричном опозиционом часопису „Коприве“ и за то добија скромне ауторске хонораре. Већ тада он је карикатуру сматрао „средством политичке и социјалне борбе“ и синонимом за политичку анагажованост. Сматрао је да добар карикатуриста мора бити и добар сликар, „јер у самој карикатури садржани су сви елементи једне слике“. На сатиричном удару његових карикатура био је режим Аустроугарске монархије, о чему је сам једном пригодом изјавио: „Рушио сам је где сам стигао, у школи, у кафани, револуционарним натписима по периферијским тарабама и осталим дискретним местима“. Као ученику државне школе била му је забрањена сарадња са опозиционим листом, какав је био лист „Коприва“, у којем су понекад целе странице остајале празне због драстичне цензуре, а да избегне могуће компликације, Петар је још од 1908. године карикатуре потписивао француском редакцијом свог имена – Pierre, што ће касније у ћирилично-фонетском писању, као Пјер, постати његов псеудоним кроз читав живот и име које улази у историју наше ликовне уметности.

Петар Крижанић није дипломирао. Наиме, он је избачен на завршној четвртој години школовања. Прави разлог за Пјерово избацивање с уметничке школе био је политичке природе, јер према неким наводима он је већ 1908. године био формално класно опредељен као члан социјалистичке странке. Пјер је такође био присталица југословенске националне и политичке идеје. Пјер је био међу 160 загребачких студената који су априла 1912. године посетили Београд, што је у тадашњим политичким околностима задобило демонстративни, револуционарни карактер. Као политички сумњив, протеран је из Загреба у Меченчане. Политички карактер његовог искључења из школе  потврђује Пјерово писмо министру просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, датираном 14. невембра 1922. године, где се он осврнуо на прекид свог уметничког школовања наводећи као разлоге који су довели до тога „критичко бављење политичким темама“, што је резултирало „политичким прогоном и потпуном друштвеном, културном и уметничком маргинализацијом“.

Без посла и прихода, прихвата позив да ослика иконе храма Велике Госпојине у Кукурузарима, селу недалеко од Костајнице, који је једним делом уништен у Другом светском рату, а већим делом размонтиран и сачуван. Заједно са Урошем Предићем и Јаковом Орфлином, осликава мали иконостас у тада новосаграђеној хорској капели цркве фрушкогорског манастира Гргетега. Данас је у капели остала сачувана само икона са представом Тајне вечере.

Увид у службене документе показује да се Пјер све до свог одласка у Београд изјашњавао као римокатолик, будући да је крштен у католичкој цркви. Касније су се јавиле гласине да је желео прећи у православље и закалуђерити се. До овога ипак није дошло, што потврђује чињеница да се Пјер венчао у цркви Св. Блажа у Загребу. Тај први од три брака Пјер је склопио са ученицом певања на конзерваторијуму, Маријом Павичић. Због боемског начина живота, она је убрзо оставила Пјера. Пјер је заиста био прави боем, чекајући у кафани вазда нова и боља времена. Често је боравио у Казалишној кавани, где је према сведочењу савременика „својом луцидношћу, брзом и виспреном досјетком учинио Казалишну кавану правом ризницом духовитости“.

Пјер је духовито карикирао националне, верске, језичке и друге парадоксе Срба и Хрвата и остао је веран југословенским националним осећањима из младости. У прилог томе говори и реченица његовор верног пријатеља, политичког и уменичког саборца решимира Ковачића: „Кад би ме нетко запитао што је заправо Пјер, да ли је Србин или Хрват, ја му ни уз најбољу вољу не бих знао одговорити. Вјероватно му на такво питање ни би дао одговор ни сам Пјер. Толико је он у себи изједначио српство и хрватство, толико припада и једном и другом да се то више ни кемијом не може разјединити“. Сам Пјер је рекао као су га у Загребу сматрали великосрпским централистом, а у Београду хрватским сепаратистом, а ни једни ни други га нису сматрали својим.

Мобилисан је 1915. године у аустроугарску војску и послат на италијански фронт. На фронту му се поново пружила прилика да искаже свој уметнички дар, пошто су у то време на свим европским фронтовима издаване литографске новине, у чијем садржају је било места за хумор и карикатуру. Године 1916. је издавао литографисано-хумористички лист „Броцак“ (нем.der Brot-sack– војничка торба за хлеб. На италијанском фронту је остао до 1917. године. О овом период је рекао: „…борио сам се на страни централних сила, што је такођер био један од узрока њихове пропасти. Војнички слом Аустрије није ме зачудио. Али када сам, после рата, у новој држави видео ко је све био против ње, зачудио сам се што није пропала много раније“.

После Првог светског рата Пјер је наставио да објављује карикатуре у листу „Коприве“ (1918-1922) и загребачком дневном листу „Покрет“ (1921-1922). Уз карикатуре, бавио се ликовном критиком. Његове прилоге налазимо у листу „Покрет“ и „Ријеч“, те часопису „Критика“. Врхунац његовог илустраторског деловања представљају карикатуре објављене у књизи пародија „Пар нас с Парнаса“, 1922. године. Загребачки период његовог деловања значајан је по томе што је Крижанић допринео развоју, афирмацији и еманципацији хрватске карикатуре као ликовне врсте. Својим специфичним „граничарским хумором“, понекад драстичним, никад злобним, карикирао је друштвено-политички и културно-уметнички живот тадашњег Загреба и Хрватске. Да је при томе његов утицај на најширу публику и јавно мњење био врло значајан, доказ је и честа цензура његових дела.

Због строге цензуре којој је био изложен из економских разлога, Пјер се сели из Загреба у Београд 1922. године, где је штампа била мало слободнија. Наиме, све до увођења диктатуре краља Александра Карађорђевића 1929. године, толерисала се донекле критика актуелне државне политике, што је Крижанићу омогућило да оствари антологијске примере југословенске карикатуре, оштрих и експлицитних критичких порука и одличних ликовних решења. Деловање у Београду резултирало је квалитативним помаком у његовом уметничком раду. Свој допринос је најпре дао тек основаном часопису „Нови лист“, у коме је готово свакодневно објављивао своје карикатуре, углавном на актуелне политичке теме и портрете јавних личности. Ове портрете ће објединити и објавити у својој првој књизи карикатура, сатирично-хумористичном алманаху „Наше муке“.

Иако је у Београду дошљак, нова средина га је прихватила. Постао је радо виђен гост у кафани „Москва“, у којој су се тада окупљали познати писци, уменици и публицисти. Зближио се са уметничким светом популарне Скадарлије, која је такође инсирисала његово уметничко дело.

Од 1923. године Пјер Крижанић је био карикатуриста листа „Политика“, у то време најугледнијег гласила у земљи. Прву карикатуру у „Политици“ је објавио 3. октобра 1923. године. У овом листу ће остати све до пензионисања 1950. године, претварајући своје карикатуре у заштитни знак ових новина.

Специјализовао се у Паризу, Бечу и Будимпешти. Године 1924. са стипендијом француског министарства просвете отпутовао је на специјализацију у Париз, одакле је наставио сарадњу са „Политиком“. У Паризу је упознао сликарку Драгињу Драгу Марић (сестру Сретена Марића), познатију као Лиза. Лиза је, након матуре боравила у Паризу ради усавршавања француског језика и упознавања светског сликарства. Делила је собу са својом другарицом из детињства Десанком Максимовић. Десанка је нешто раније објавила своју књигу поезије „Песме“, која је била украшена омотом уметника Пјера Крижанића, који им се придружују у Паризу. Овде је букнула и њена љубав са Пјером. Он је тада већ био славни критичар и карикатуриста, у том тренутку је имао 37 година, док је Лиза са својих 19 тек откривала свет. По повратку у Београд, склопили су брак 1926. године, и постали један од најпознатијих парова који је у свом дому на Дорћолу окупљао интелектуални и уметнички свет. Лиза постаје један од најпознатијих модела за женски портрет београдским и страним сликарима. Преко 40 сликара насликало је њен лик. Њена изузетна лепота остала је забележена на многобројним портретима. Драга Марић узела је уметничко име Лиза Крижанић и постала важан ослонац у Пјеровој даљој каријери, нарочито у време његовог највећег уметничког и публицистичког успона. Током дугог низа година Лиза је сарађивала с Пјером на употпуњавању пропратних текстова и смишљању духовитих реченица испод његових карикатура. Развели су се 1951. године.

Тих година Пјер је стекао и међународну славу. Његова карикатура „Рат и мир“, објављена у „Политици“ 15. марта 1927. године (током раних година Мусолинијеве владавине), на којој је приказан Рим у којем се поздравља фашистичким поздравом, уз коментар „Ама, што то ови Италијани непрестано дижу једну руку у вис? Па уморили су се дижући за време рата обадве!“, изазвала је протестну ноту италијанског посланика у Београду, која ће ускоро прерасти у међународни скандал. Карикатура је објављена у многим иностраним листовима, а након још једне Пјерове карикатуре на рачун глагољице узбунио се и сам Ватикан. Иако је у то време бављење политичком карикатуром изискивало приличну храброст, Пјеров дух не посустаје и на изазов одговара својом другом књигом карикатура, под насловом „Куку Тодоре“. У тој збирци, објављеној 1927. године, поново се бави актуелним политичким темама, а међу бројним објављеним портретима тог времена истичу се карикатуре Николе Пашића и Стјепана Радића. Са посебним афинитетом приказао је Бранислава Нушића и Тина Ујевића, но никада морализаторски, већ увек духовито и умерено саркастично. Они су били његови љубимци, блиски рођаци његовог духа, јер су они карикатуристи у хумору.

До Шестојануарске диктатуре бавио се критиком и исмевањем система који је називао лажном демократијом. Након тога је карикатура као критика режима била потпуно укинута, па се бавио проблемима материјалног стања обичних људи, износио проблеме и муке радника и сељака, што је опет окарактерисано као бољшевичка пропаганда, тако да је ретко која његова карикатура успевала да прође цензуру.

Тих двадесетих и тридесетих година Пјер се, поред карикатуре, бавио и ликовном критиком, коју је објављивао у „Политици“, „Ријечи“ и „Животу“. Бавио се и сликарством. Своје слике је први пут излагао на пролећној изложби у Загребу 1921. године, а представио се и већим бројем студија и других радова у Београду, на Хумористичком салону. Био је члан ликовне групе „Облик“, са којом је излагао од 1931. до 1937. године. Био је врстан илустратор. Израдио је карикатуралне портрете хрватских песника, међу којима и портрет Мирослава Крлеже у књижици „Пар нас с Парнаса“ (1922), те насловну страну прве збирке песама „Песме“ (1924), затим збирци „Зелени витез“ (1930) и „Гозба на ливади“ (1932) Десанке Максимовић. Израдио је насловну страну првог издања књиге Magnum crimen (1948), о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима у хрватским логорима, од аутора Виктора Новака. Писао је осврте на дела наших познатих уметника. Скренуо је пажњу на изванредне сликарске способности Златка Шулентића, такође рођеног Глињанина.

Један је од оснивача хумористично-сатиричног листа „Ошишани јеж“, чији је први број објављен 5. јануара 1935. године. Истовремено, његове карикатуре постају заштитни знак „Политике“. Неке од тих карикатура ће остати упамћене по најлуциднијим коментарима српско-хрватских односа, који тада доминирају Краљевином Југославијом. Као добар познавалац друштвених и политичких прилика и проницљив аналитичар, карикатуром је представио значајне министре и друге функционере, али и бројне личности из културе и уметничког живота. Често је понављао карикатуре истих личности, у различитим ситуацијама или позама. Упорнишћу и толеранцијом успео је да одоли честим притисцима режимских цензура, које су га осуђивале, с једне стране као хрватског сепаратисту, а с друге стране као српског плаћеника.

Са јачањем фашизма и све већег угрожавања мира, његове карикатуре су попримиле облик огорчене сатире. Пратио је не само јачање немачке и италијанске агресије, већ и појаву фашизма у другим земљама, као што су Грчка, Бугарска и Мађарска. Током грађанског рата у Шпанији, критиковао је Франка, његове помагаче из Немачке и Италије, али и лицемерне западне демократије, посебно Блумов режим у Француској и његов одбор за немешање.

О томе колико је Пјеров рад био цењен говори чињеница да је кратко време, уочи рата, од 28. фебруара до 8. маја 1941. године, био председник Новинарског удружења у Београду, као једини карикатуриста који је доспео на ову функцију.

Други светски рат, након немачке окупације, провео је илегално на Златибору, као сељак обучен у народну ношњу, под именом Петар Марић, и у Мостару, одакле је почетком 1944. године ступио у НОВ.

Након ослобођења Београда 1944. године, учествује у обнови рада „Политике“ и „Ошишаног јежа“. Након ослобођења земље 1945. године постаје први председник Савеза новинара Југославије. Иако његове послератне карикатуре не мањкају духом, њихова је оштрица истањена чињеницом да је тада већ био на истој страни с ондашњим политичким естаблишментом. 1948. године излази Пјерова трећа књига карикатура, насловљена „Против фашизма“. Она обухвата његове антифашистичке карикатуре, настале у период од 1927. до 1947. године и које су углавном биле објављене на страницама његовог матичног листа „Политике“.

Због последица лакшег можданог удара, Пјер Крижанић одлази у пензију 1950. године. Од тог времена престаје његов свакодневни рад на карикатури. Иако му је рука постала несигурна, он ће још неко време објављивати понеку карикатуру у „Политици“ и „Јежу“, посебно у време актуелног југословенско-совјетсог сукоба. Почетком 1954. године Удружење ликовних уметника Србије, у својој галерији на Теразијама, организовало је јубиларну изложбу у част Пјера Крижанића, а поводом 50 година од објаве његове прве карикатуре. Годину дана касније снимљен је кратки документарни филм „Између два краља“ (1959), у режији Здравка Велимировића, у којем је приказан режим старе Југославије кроз карикатуре Пјера Крижанића и још неких других карикатуриста.

Носилац је Ордена заслуга за народ и реда. Добитник је „Политикине“ награде за животно дело 1962. године и том приликом је изјавио да половина награде припада његовој (бившој) жени Лизи.

Пјер Крижанић премино је у Београду, 31. јануара 1962. године у седамдесет другој години живота. Схрањен је на београдском Новом гробљу. Три године касније Нолит је постхумно издао збирку карикатура „Пјер“, а 1967. године лист „Вечерње новости“ установљује истоимену годишњу награду за најбољу новинску карикатуру, која ће 1970. године постати престижна југословенска награда. Једна улица на Палилули у Београду носи његово име. Године 2010. објављена је монографија „Пјер“, коју је приредио Радивоје Бојичић, а која садржи више стотина Крижанићевих карикатура, сврстаних по тематским целинама, као и кратак духовит аутобографски текст.

Петар Пјер Крижанић један је од родоначелника српске, хрватске и југословенске политичке карикатуре, које представљају најбољу илустративну историју времена. Оне су не само уметнички, него и историјски важан документ. Пјер је представник оних борбених генерација које су се бориле за, пре свега, малог и потлаченог човека.

„Што се мене тиче, ја не бих писао ни оволико, кад не бих веровао да ће се после сто година наћи негде некакав профессор, који ће, пошто проучи све бубе и травице, хтети да пише и о мени. Па да се не би мучио због података које неће наћи ни у Народној Енциклопедији, да му се нађе при руци ово неколико редака“. Поговор збирци карикатура „Куку Тодоре“, Београд 1927.