Лав Гумиљов: евроазијска пасионираност

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Лав Николајевич Гумиљов (1912 – 1992), историчар, етнолог и географ, родио се у породици познатих књижевника Николаја Гумиљова и Ане Ахматове. Његов отац био је племић, официр у Првом светском рату и угледни руски песник раног 20. века, који је због наводног учешћа у „монархистичкој завери“ погубљен 1921. године. Због тога су Лав и његова мајка били под непрекидном присмотром совјетских власти. Пошто су се родитељи рано развели, највећи део детињства провео је код баке по очевој линији. Када је уписао студије историје преселио се код мајке Ане и њеног другог мужа у Петроград. Први пут ухапшен је 1935. године због реченице „да у Русији још постоје племићи који сањају о бомбама“, а други пут су га ухапсили 1938. године као „контрареволуционара“ и осудили на петогодишњи прогон у источни Сибир. После одслужене казне прикључио се јединицама Црвене армије (1944) и учествовао у бици за Берлин. Након завршетка рата посветио се писању доктората о „туркијским народима“, али је већ 1949. године због чланства у илегалној организацији осуђен на десетогодишњи боравак у Гулагу. Ослобођен је 1956. године у време кампање „дестаљинизације“ коју је спроводио Никита Хрушчов.

По изласку из затвора наставио је научна истраживања. Докторску дисертацију из историје на тему Древни Турци 6-8. века одбранио је 1961. године, а други докторат из географије Етногенеза и биосфера земље 1974. године. Радио је на Институту за географију Лењинградског државног универзитета до 1986. године, када је пензионисан. За члана Руске академије природних наука изабран је 1991. године. Његове најзначајније књиге су: Историја народа Хуна (1960), Древни Турци (1964), Етногенеза и биосфера земље (1978), Древни Руси и Велика степа (1989), Миленијуми око Каспија (1991), Крај и нови почетак (1992), Од Руса ка Русији (1992).

Проучавајући историју степа и средњоазијских номада, артикулисао је оригиналну „теорију пасионираности“ чија је основна хипотеза да у појединим људима постоје одређене „биохемијске енергије“ које се исказују „као огромна воља ка деловању што је често непојмљиво с тачке гледишта обичног човека“. Заступао је гледиште да је свака етничка група у историји прошла кроз исте фазе: рођење, врхунац, успоравање и инерцију. Истицао је да када пасионираност етноса достигне свој максимум, она ствара снажне вође и предуслове за покретање великих освајачких ратова.

По Сергеју Бељакову, историчару и писцу, бавећи се питањем одакле долазе и  куда нестају народи, и какви закони одређују њихов развој, Лав Гумиљов је створио особену концепцију о пасионарима (pasio — страст) од чијег броја зависи „живот једног народа“. Пасионари су људи који се одликују повишеном способношћу да раде и стварају, и то могу бити научници, војници, политичари или предузетници. Када је таквих људи више народ се успешно развија, потом када их је још више стварају се претпоставке за његову територијалну експанзију, а када их је превише почињу да међусобно ратују. Постоје и сасвим супротне историјске тенденције када је бројност пасионара толико мала „да један народ нестаје и постаје жртва освајача“. Јер како другачије објаснити „да су моћна царства за свега неколико година знале да униште шачице сточара“.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, услед промене друштвене климе, у Русији се обнавља интересовање за Гумиљовљева дела. За нове евроазијце његове теорије етногенезе и етничких циклуса представљају очигледан наставак „органицистичког прилаза и географског детерминизма“ који су садржани у радовима класика геополитике Рацела, Кјелена или Хаусхофера. Неоевроазијцима је посебно привлачан његов став о Великорусима као примеру суперетноса који је задржао особине „младости и свежине“, за разлику од Европљана који се налазе у стању „дубоке инерције“, и тврдња да је „великоруска цивилизација настала сједињавањем словенског етноса с турско-татарским елементом“, из чега као логично следи руско право на интеграцију евроазијског простора.

Етногенеза

 Гумиљов је највећи допринос неоевроазијској геополитичкој концепцији дао обликујући теорију етногенезе коју је детаљно разрадио у капиталном делу Етногенеза и биосфера земље (1978). У овом делу указао је да је друштвена повезаност етноса са природом уочена већ у староегипатској и иранској цивилизацији, затим цивилизацијама Маја, Ацтека, Инка и номада средње Азије. Полазећи од чињенице да ниједан народ који је пре пет хиљада година доживео врхунац више не постоји, он је закључио да етноси имају свој „животни пут“ који од њиховог настанка до њиховог нестанка не траје дуже од 1.200. до 1.500 година. Гумиљов је почетни подстицај етногенезе означио појмом пасионираност. Шта је из његовог угла пасионираност? То је ерупција успостављене виталне енергије, природне и духовне, која покреће фазну етничку еволуцију (пребражај). У настанку једног етноса најважнију улогу имају особе или групе људи који се одликују изразито високим степеном предводништва, енергичности и спремности на радикалне промене, па и по цену личног страдања.

Етногенеза има свој узлазни, стагнирајући и силазни ток, у оквиру којих Гумиљов издваја неколико кључних фаза. Тако почетну фазу описује као „експлозију пасионираности“, затим следи „акматичка фаза“ коју карактерише нарастање и достизање врхунца енергије етноса, потом наводи „фазу прелома“ која се креће од узлазне линије до стагнације пасионираног подстицаја, после којег етнос улази у „стадијум инерције“ када његов развој тече без притицања додатне енергије. После ове фазе следи „стадијум сумрака“ у оквиру којег се некадашња енергија троши, а етнос назадује и улази у „фазу деградације“ након које следи „реликтно стање“ када се етнос расипа, нестаје или укључује у друге етносе. За Лава Николајевича је веома важан период „другог пасионираног подстицаја“ у којем остатке старог етноса апсорбује неки нови млади етнос чиме почиње следећи циклус етногенезе.

Доказујући да је етнос друштвено-историјска а не биолошко-сродничка категорија, он наводи одређене историјске примере којима потврђује своју теорију. Тако се, на пример, у 2. веку формирала „византијска етничка целина“ која је настала дивергенцијом и стапањем разних ужих и ширих заједница. На сличан начин су у 8. веку настали муслимански, тибетански и севернокинески, а у 9. веку средњоевропски етноси; затим је у 11. веку створен монголски и  џурџенски етнос, док су Великоруси настали у 14. веку. Разуме се да Гумиљов није у потпуности одбацивао биогеографске промене животне средине (колебања климе, контактне положаје разних географских области, педо-геолошки састав подлоге)  и њихов утицај на етногенезу, али његово становиште није ригидно физичко-детерминистичко, већ на граници „биосфере и социосфере“. Наиме, Гумиљов је сматрао да постоји одговарајућа „концепција ритмова етногенезе“ која је хијерархијска и у оквиру које постоје: субетноси (групе које окупља заједничка идеја или заједнички живот), затим етноси (родови и племена) и суперетноси (групе етноса које чине јединствену културу и цивилизацију).

Великоруси

 Лав Николајевич је на примеру настанка Великоруса доказивао своју хипотезу о постојању суперетноса. Према његовој теорији руски суперетнос је пола миленијума млађи од европског, што само по себи имплицира не само далеко виши степен руске пасионираности и узлазни ток етногенетског развоја, него и различите историјске приоритете и колективно понашање. Због свега тога „руско европејство“ није посматрао као исправно опредељење, уз истицање да је „механичко преношење западноевропске традиције у руске услове дало мало тога доброг“. Занимљива су његова гледишта, најпре о религији „која обједињава своје припаднике без обзира на расну или етничку припадност“, али и важности цивилизације за формирање етноса. Гумиљов је истицао да су захваљујући цивилизацијском моделу знатно смањене разлике између католика и протестаната. Наводио је пример из 11. века када је настала византијска цивилизација чију су империју заједнички бранили Варанзи (Словени) и јерменски официри, којима су се прикључили Грузини, Арапи, Авари и Кримски Готи.

Али да се вратимо његовим ставовима о настанку великоруског суперетноса. Слично класичним евроазијцима, он је доводио у питање словенску ексклузивност у руској етногенези и указивао да је „великоруска цивилизација резултат стапања словенског и татарско-турског елемента“. У сакрално-географском смислу реч је о цивилизацији која је настала сједињењем Шуме и Степе. Настанак руског суперетноса повезивао је са уздизањем Москве чији су владари у службу примили много пасионираних појединаца из различитих група. Све то условило је да Москва временом постане геополитички центар Русије, а сви потоњи историјски догађаји – попут велике интеграције сибирске и далекоисточне области, били су „макрокопија процеса који су се одвијали у Москви од 14. до 16. века“. Лав Николајевич је наглашавао да је руска експанзија на Исток била неупоредиво ненасилнија и хуманија у односу на западноевропске примере колонијализма, односно да је као таква подразумевала и „сталну инфузију пасионираности од стране затечених етноса“. Дакле, сједињавање Шуме и Степе представља цивилизацијску суштину Русије која условљава карактер њене културе, идеологије и политичке судбине.

Гумиљовљева истраживања намећу одговарајуће геополитичке закључке (мада овај аутор нигде не употребљава израз геополитика – прим. аутора). Најпре по њему је Евроазија пуновредно месторазвој – тј. изузетно погодно тло за етногенезу и културогенезу. Из тога произилази и становиште о њеној особеној цивилизацијској мисији, а што је у несагласју са западноцентричним погледом на светску историју. Потом је важан закључак о „геополитичкој синтези Шуме и Степе која је у основи великоруске државности“, затим став о западној цивилизацији која се налази у последњем стадијуму етногенезе јер представља „конгломерат химеричних етноса“, и коначно закључак о појави „непредвиђеног пасионираног подстицаја“ који би могао да из основа промени планету.

Космос и време

Научна критика је књигу Етногенеза и биосфера третирала као својеврсну енциклопедију која са становишта друштвених, природних и културно-историјских наука прати настанак и развој етничких заједница и народа који и данас имају веома велику улогу у развоју човечанства. Гумиљовљев оригиналан научни допринос је повезивање етноса и етногенезе са природном средином и открићима генетичара и биолога у популационој и еволуционој биологији и биосфери (концепција руског суперетноса).

Гумиљов је на примерима доказивао незаобилазан утицај космоса на појаве на земљи. Тако космичко зрачење има утицаја на човека, чији се живот неосетно прилагођава појавама плиме и осеке које изазива Месец. Сунчева активност исто тако помаже кретање циклона, а атмосферски пристисак мутације вируса и ширење епидемија, што је у условима актуелне короновирусне кризе веома занимљив научни исказ. Познато је да Сунце и ветрови утичу на стварање пустиња, што врло утиче на квалитет људског живота. Разуме се да су све ове околности изузетно условљавале људски живот у биолошком и друштвеном погледу.

У расправи Етногенеза и биосфера пажњу привлачи и ауторско разумевање појма времена. Гумуљов је пошао од тога „да ми не схватамо и не разумемо време у којем живимо“, позивајући се на увиде великана научне мисли (Архимеда, Хорација, Дантеа, Пушкина, Шекспира) који су, без изузетка, време чији су били савременици сматрали најгорим. Отуда је  Лав Гумиљов као историчар, геолог и етнолог, указивао да се проток времена мора мерити по ономе што се у њему догађало. С тог становишта је указивао на два тока времена. Један је свакидашњи и потчињава се законима биолошке еволуције и као такав прати живот од рођења до смрти, а други временски ток је онај суштински и не своди се на једноставно хронолошко регистровање датума, већ као такав има практичну примену. Због тога је руски научник први покушао да развој великих људских заједница повеже са временом и одговори, зашто је и како је, у конкретним случајевима, дошло до настанка етноса, њиховог развоја и етногенезе.

Гумиљов је у својим делима скренуо пажњу на чињеницу да је у преломним историјским раздобљима стварање нових етноса погубно деловало на остварења претходних култура. Тако су стари хришћани уништавали дела античке културе, потом Готи, Франци и Вандали спаљивали величанствену градску архитектуру, Арабљани су разорили Алексанријску библиотеку. Ипак, у поменутим процесима настајале су и основе за нова остварења.

 Нови евроазијци

Идеје Гумиљова су после завршетка Хладног рата стицале све више присталица у савременој Русији. Поред нових евроазијаца и други теоретичари (који нису изворни евроазијци – прим. аутора) његове хипотезе уграђивали су у различите сфере руске стварности: верско-цивилизацијску, идеолошко-политичку, војно-стратегијску, економску, културолошку и медијску. Неки теоретичари су традиционални континенталистички словенско-православни дискурс постепено уграђивали у неоевроазијство као шири и комплекснији програм. Тако је генерал Леонид Ивашов своје првобитно традиционално словенско-православно геополитичко полазиште о интеграцији Русије и Белорусије допунио залагањем за реинтеграцију неких бивших совјетских република (Украјина, Јерменија, Казахстан) којима би требало прикључити „муслиманску компоненту“, што је гледиште блиско неоевроазијцима.

Александар Панарин је као оштар противник америчке хегемоније и концепције униполаризма писао о „православној цивилизацији у глобалном свету“ уз занимљива запажања о евроазијском положају Русије која је огромном територијом и геодиверзитетом предиспонирана да игра посредничку улогу. Он је посебно истицао улогу велике руске равнице као најкраћег копненог пута који повезује Индијски океан са Атлантиком и Северним леденим океаном, као и централну Азију са Европом. На тај начин Русија спаја евроазијски Запад и Исток и тако разблажује дијаметрално различите културне кодове. Отуда је Панарин евроазијски руски простор сматрао парадигмом прожимања аретипова Степе и Мора.

Дело Александра Дугина Основи геополитике, I – II, које је објављено 1997. године у великој мери садржи неке од најзначајнијих ставова Лава Гумиљова који су овде допуњени одговарајућом картографијом. У овом манифесту „новог евроазијства“ овај теоретичар указује на најзначајније геополитичке доктрине настале крајем 19. и почетком 20. века. Реч је о кратким анализама теорија западних мислилаца попут Рацела, Кјелена, Мекиндера, „француских посибилиста“, Хаусхофера, Спајкмана и Мехена, али и руских евроазијаца Леонтјева, Трубецког, Савицког и свакако Гумиљова, којег описује као личност која је својим радовима спојила старе са новим евроазијцима. Посебну пажњу читаоца привлачи критичка анализа Мекиндерове Географске осе историје и његовог поимања Русије као „Хартленда – средишње земље“ око које се врти осовина светске историје.

Суштина Дугиновог „новог евроазијства“ је у практичној примени начела „мислити просторно“. То подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, Дугин гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје“, што подразумева одбацивање „руског национализма“ и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању. Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору, посебно у Украјини која се од 2014. године претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског), а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока. Када је 1997. године објавио Основе геополитике, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је Дугин још тада уочавао постојање „две Кине“, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од седамдесетих година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом“, Дугин се у Основама отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим радовима одустао од ове идеје.

У сваком случају „мистични зов Евроазије“ наглашен у етнолошким, историјским и географским истраживањима Гумиљова, наишао је на одговарајући одјек у радовима најутицајних геополитичких мислилаца савремене Русије. У овој земљи основан је и Међународни фонд Л. Н. Гумиљова који је објавио његова сабрана дела у 20 томова и тако се на прикладан начин одужио великом научнику.

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрњанин 1997; Лав Гумиљов, Етногенеза и биосфера земље, ЦИД, Подгорица 2005; Миломир Степић, Геоплитика: идеје, теорије, концепије, Институт за политичке студије, Београд 2016.