Аутор: Јованка Симић, новинар
Године 1778. у Сомбору је основана „Норма“, школа за образовање српских учитеља где год су Срби живели, иначе претечу славне сомборске Препарандије, а данашњег Педагошког факултета. Покретач „Норме“ био је Аврам Мразовић, српски просветитељ, педагог, књижевник, преводилац, племић и сенатор слободног краљевског града Сомбора.
Аврам Мразовић (1756–1826) потекао је из свештеничке породице у Сомбору. Његов отац био је Георгије Мразовић, свештеник цркве Светог Јована Претече. Аврам се школовао, најпре, у родноj вароши где је завршио трогодишњу славеносербску основну и четвороразредну граматикалну школу. Образовање је наставио у Сегедину, похађајући наставу поетике и реторике у вишој гимназији, a затим је у Печују и Пешти учио филозофију и права.
Школовање је наставио у Бечу 1776. године где је похађао наставу граматике и правописа, а затим је наредне године, уз сагласност карловачког митрополита Викентија Јовановића Видака, завршио полугодишњи течај за директоре основних школа по, за то време, веома напредној методи немачког педагога и реформатора, Јохана Игнаца Фелбигера.
Исте године (1777), двадесетједногодишњи Мразовић постављен је указом царице Марије Терезије за врховног надзорника свих православних школа у Печујском школском округу. Овом округу припадале су све српске школе у Бачкој, Бодрошкој, Толнајској и Барањској жупанији. Мразовић је био именован и за управитеља свих централних школа тог округа. Указом је добио и право да одлучи да ли ће му седиште бити Српска Атина или Сомбор.
Одабрао је свој родни град Сомбор и у њему је 1. маја 1778. године покренуо „Норму“ која је најпре била дворазредна, а убрзо је постала и троразредна народна градска школа са течајевима за школовање српских учитеља. Већ од новембра исте године у „Норми“ су уведени и редовни двогодишњи течајеви које су похађали и српски учитељи из Бачке и Барање.
Мразовић је осамдесетих и деведесетих година 18. века, у својству школског надзорника за Бачку, Барању и Толну, обилазио насеља, варошице и градове и са представницима локалних власти склапао уговоре о оснивању српских народних школа, као и о материјалном обезбеђивању учитеља. У Печујском школском округу, између 1778. и 1791. године, захваљујући његовом залагању у 74 насеља, отворене су српске основне школе.
У извештају који је, по обиласку српских школских округа у аустријској монархији царски саветник Урош Стефан Несторовић послао аустријском цару Францу Првом, наведено је 1810. године да „Бачки школски округ којим управља Аврам Мразовић може бити сматран за најизврснији, како у погледу прописаног уређења, тако и стања школских зграда и дотацијама учитељима“.
Кад је, после 33 године рада, 1811. године укинута сомборска „Норма“ са учитељским течајевима, Аврам Мразовић је поднео оставку на место школског надзорника. Ипак, Мразовићева замисао о школовању српских учитеља наставила је, на известан начин, свој живот у Сентандреји где је наредне 1812. године Урош Стефан Несторовић, филозоф и правник, рођен у Будиму, основао прву српску учитељску школу чији је званичан назив Краљевски педагогијум народа илирског остао у списима тадашње државне администрације.
Несторовић је добио задатак од Беча да изврши реформу православних школа у царевини. Већ 1815. године школовање је продужено на две године да би наредне, 1816. године, Учитељска школа била пресељена у Сомбор. Зграда сомборске Препарандије у којој се настава одвијала све до 1948. године, саграђена је 1895. године, а подигао ју је патријарх и добротвор, Георгије Бранковић (1830–1907). Под куполом препарандијског здања постављен је златним словима исписан натпис: „Георгије Бранковић, Патријарх, Народу Српском“. За становање и издржавање сиромашних ђака Препарандије, владика бачки, такође, родом Сомборац, Платон Атанацковић (1788–1867) основао је интернат Платонеум.
До 1963. године здање Препарандије служило је као вежбаоница Учитељске школе, а исте године изграђена је зграда у којој је све до 1973. постојала Учитељска школа која је потом прерасла у Педагошку академију. Од 1993. године од ње је створен Учитељски факултет. То се догодило тачно 215 година после визионарске идеје Аврама Мразовића да оснује „Норму“.
У аналима школе за српске учитеље која је из „Норме“ стасала у Педагошки факултет у Сомбору, забележено је да су њени ђаци били великани српске културе, попут књижевника Исидоре Секулић и Јована Дучића, композитора Јосифа Маринковића и Петра Коњовића, сликара Ивана Радовића…
Уз свој предани просветитељски рад, Аврам Мразовић био је активан и у политичком животу. Године 1790. био је представник сомборских Срба на Темишварском сабору. Такође, безмало четири деценије био је и сенатор слободног и краљевског града Сомбора, упркос повременим неслагањима са градским Магистратом чији чланови нису увек разумели његова изражена и наглашена етичка начела, као ни његову дубоку посвећеност просвети, науци и књижвности.
Управо за ту и такву посвећеност, Мразовића су тројица аустријских царева владара (Јосиф Други, Леополд Други и Франц Први) одликовали златним медаљама, а 1792. године додељена му је и титула племића.
Мразовић у српској историји слови и као један од малобројних српских писаца и преводилаца свог времена. Непосредно по оснивању „Норме“ написао је неколико уџбеника за потребе ђака ове школе и за предмете које је предавао.
Крајем осамдесетих година 18. века започео је запажену издавачку делатност. У четири свеске, у свом преводу, објавио је алманах француске књижевнице Жане Мари Лепренс де Бомон „Поучитељни магазин за децу“. Крајем 18. века написао је и објавио три уџбеника: „Руководство к славенскому правочтенију и правописанију“ (Беч, 1792), „Руководство к науцје числителној“ (Беч, 1794) и „Руководство к славенстјеј граматицје“ (Беч, 1794), која је касније снажно утицала на младог Вука Караџића и његову „Писменицу сербскога језика“.
У првој деценији 19. века, Мразовић је објавио неколико ода и позоришних превода, а у Будиму су 1818. године на латинском и славеносербском језику објављене две књиге његових превода Овидијевих „Посланица с Понта“ и „Тугованки“.
Најпознатије Мразовићево књижевно и научно дело је књига „Руководство к славенскому красноречију“. Био је то први приручник реторике на славеносербском језику штампан у Будиму 1821. године. Захваљујући овој књизи, први пут се код Срба јављају изводи из класичних дела (беседе и стихови) Аристотела, Александра Великог, Цицерона, Хорација, Овидија, Вергилија, Сенеке, Федра, Сервија Тулија, Луција, Јунија, Брута и других мислилаца из античког доба.
У Будиму је 1822. године штампана последња Мразовићева књига „Руководство к пољскому и домаћему стројенију“ у Будиму 1822. Године, а писана је као свакодневни приручник за пољске и кућне радове. У Мразовићевој заоставштини пронађени су рукописи његове необјављене треће педагошке књиге „Логика (si est umoslovie или философиа умнаја)“ и „Метафизика (или философиа перваја)“. Оба дела писана су под утицајем немачких филозофа рационалиста, Кристијана Волфа и Фридриха Кристијана Баумајстера.
Седамдесетогодишњи Аврам Мразовић упокојио се 8/20. фебруара 1826. године у Сомбору. Смрт га је затекла на месту у варошког судије. Опело је одржано у храму Светог Георгија. Уз највеће почасти и у присуству државних и градских великодостојника, свештенства и бројних суграђана, сахрањен је у прочељу Светоуспенске капеле, испред западних врата, у подножју звоника, на Великом православном гробљу.
Опроштајни говор одржао је некадашњи Мразовићев ученик, сомборски свештеник и доцнији владика, Платон Атанацковић. Он је слово посвећено свом учитељу завршио овим речима: „Највеће награжденије јест венац бесмертија. Име Мразовић дуго ће код благородног рода сербског у слатком остати воспоминањију. Даљи у напредак векова потомци наши славиће име то“.
На надгробном споменику и данас стоји натпис о Мразовићевој „четрдесетосмогодишњој верној служби Богу, цару и народу“. У исту гробницу 1891. године сахрањен је и Мразовићев унук, Исидор Стојковић, редовни професор Учитељске школе.
Како то у свом тексту „Живот и просветни и књижевни рад Аврама Мразовића“ наводи сомборски хроничар Милан Степановић, Мразовић је уз Доситеја Обрадовића, младог Вука Караџића, Уроша Несторовића и још неколицину ондашњих просветитеља и писаца, био носилац европског духа у Срба с краја 18. и почетка 19. века. Неговао је, истовремено, европски цивилизацијски и просветитељски дух и снажно изражену одговорност за очување националног осећања и наслеђа.
ЛИТЕРАТУРА
Норма, часопис за теорију и праксу васпитања и образовања, Учитељски факултет, Сомбор (2003)
Милан Степановић, Живот и просветни и књижевни рад Аврама Мразовића – Зборник са међународно научно-стручног скупа „Образовање и улога учитеља у српском друштву кроз историју (XVIII–XX)“, Педагошки факултет, Сомбор (2009)
Остави коментар