Издавачка делатност Културног центра Новог Сада објавила је изабране песме Жан-Пјера Фаја. Збирку Изгубљено – нађено са француског је превела Нина Живанчевић.
Док приступа песми као живој материји мисли, Жан-Пјер Фај, филозоф и теоретичар, творац многих књижевних покрета, ни у једном нас тренутку не оставља у недоумици да је пре свега – песник! Још у раним збиркама, „Река наопачке” (1960) и „Пресавијене боје” (1965), он нам је представио сасвим ново писмо и чин писања, развијајући стратегију прекидања поетског дискурса. Оно што је важно у развоју ове поезије згуснутог и фрагментираног израза, како примећује критичар и уредник Шарл Добжински, јесте песниково уметање крајње конкретне стварности у домен апстракције. То пак ствара полифонију материје и телесног тако да песме изгледају направљене „мање од речи, а више од оптичких влакана, мембрана, хроматских емулзија, од траве и коже и од сјајних и глатких површина. Овде се не ради о обичном вектору који покреће импресионистичке текстове, већ о одређеној симбиози језика и живе, органске супстанце, оствареном у јединству непрестаног ритма промене”. Уденут увек у актуелно и мотивисан живим околностима које га свакодневно инспиришу, активан у критици свакодневице, Фај је песник који сања оно неодсањано. Његова луцидност, химери налик, сече и обгрљује све домене. Његова плуралистичка реч подсећа нас на оно што јој је претходило: она нас враћа корену ситуације, сећа се свог порекла, сећа се оригиналне мисли коју песник ставља у неку веома личну партитуру. Кажем партитуру, јер без музике у поезији нема ништа. Знање и музика у његовој поезији оформили су веома чврст савез, они оживљавају сваки његов стих у области садашњег времена, у зони која је нестабилна. (Нина Живанчевић)
ЖАН-ПЈЕР ФАЈ (Jean-Pierre Faye; 1925, Париз, Француска), један од највећих француских песника и филозофа. Заједно са групом семиотичара основао је 1960. познату групу и истоимени часопис критичко-филозофске оријентације Tel Quel. Након разлаза са Филипом Солерсом, 1968. оснива легендарни часопис Change („Промена“) који поставља за задатак истраживање нових вредности у књижевности где се у фокус ставља сам процес писања. Када је Change престао да излази (1980), Фај је покренуо интердисциплинарни Центар за поезију и филозофију, такође међународне оријентације. У његова најпознатија дела убрајају се књига о погубној употреби језика у епоси нацизма, Тоталитарни језици (1972), као и медитације о Фридриху Ничеу (Ниче и Саломе, 2000; Прави Ниче: рат рату, 1998).
Објављене књиге песама: Le livre de Lioube (1992), Guerre trouvée (1995), Le livre du vrai: événement violence (1998), Une fois Justune (2000), Maison à deux genoux (2006), Herbe folle, herbe hors d’elle (2006/2007), Éclat Rançon (2007), Comme en remontant un fleuve (избор из поезије, 2010).
Остави коментар