Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Николај Данилевски (1822−1885) једна је од најутицајнијих личности руске друштвене и интелектуалне сцене у другој половини 19. века. Био је социолог, културолог, природњак, геополитичар, један од зачетника теорије о историјским циклусима и идеолог панславизма. Родио се у породици генерала Јакова Данилевског и одрастао у руској провинцији Орловштина, а школовао се у Царскоселском лицеју (1836−1843) и на Факултету природних наука у Санкт Петербургу. Специјализовао се за ботанику, а бавио се и проучавањем Фуријеовог социјалистичког система. Ухапшен је 1849. године у „Случају Петрашевски“ и после стотину дана проведених у притвору ослобођен и протеран из Петербурга. После тога су га распоредили да ради у канцеларијама најпре губернатора Вологде а затим губернатора Самаре. Под командом академика К. Бера истраживао је 1853. године риболов на Волги и Каспијском мору, а следеће 1854. године започео монументално дело Клима Вологдске губерније. Када је 1857. године додељен Министраству пољопривреде упућен је да истражује Бело море и Северни ледени океан. Имао је велики утицај на усвајање закона о риболову у европском делу Русије, а Руско географско друштво одликовало га је Константиновом медаљом за истраживања у Каспијском мору и Азовском мору (1863). Своја запажања из области природних наука објавио је у двотомном делу Дарвинизам (1885−1889) у којем је Дарвинове теорије подвргао жестокој критици и тиме изазвао полемичке тонове у најширој стручној јавности. После смрти (1885) део његових текстова објављен је у периодичним публикацијама.
Николај Јаковљевич је светску славу стекао као аутор капиталне монографије Русија и Европа (1871). Реч је о делу које представља основу „руске цивилизацијске геополитичке школе“ која је, по мишљењу Петра Николајевича Савицког, теоријски и практично уобличена већ крајем 19. века. Поред критике европске цивилизације (која се у радовима Данилевског у суштински своди на романско-германски цивилизацијски круг – прим. аутора), Николај Данилевски на особен начин излаже своје виђење „теорије историјског циклизма“ и нарочито улогу словенске цивилизације у том процесу. По Данилевском је суштина историјског циклизма у постојању „културно-цивилизацијских типова“ који се састоје од религије, културе (наука, уметност, технологија), политике и друштвено-економске структуре, или цивилизације која се супроставља етнографском материјалу. Отуда он издваја десет локалних културно-цивилизацијских типова који се боре не само међусобно, него и са спољним окружењем и који као и биолошке врсте пролазе различите фазе сазревања, оронулости и неизбежне смрти. За Данилевског је из разумљивих разлога посебно важан „словенски тип“ који је најпотпуније изражен у руском народу. Његова теорија историјског циклизма важна је и због тога што одбацује појам општечовечанског „као апстракцију без стварног садржаја“, односно у културно-цивилизацијском типу види израз највишег друштвеног јединства.
Ставови Данилевског извршили су огроман утицај не само на многе руске словенофиле тога доба (Ф. Достојевски, К. Леонтјев), него су пресудно утицали и на формирање кључних постулата најистакнутијих представника руске евроазијске геополитичке школе мишљења (П. Савицки) који су постојање трећег континента „Русије-Евроазије“ заснивали на одбацивању западноцентричне слике света, а што је једно од основних обележја у радовима Николаја Јаковљевича.
Лекција Кримског рата
Крајем тридесетих година 19. века у Русији се формира словенофилски покрет као једна врста филозофске, социолошке и уметничке противтеже идејама западњаштва. Овај у суштини идеолошки спор о месту и улози Русије у светској историји покренуо је Петар Чадајев (1794−1856) својим Првим филозофским писмом у којем је изнео крајње негативну слику стања у ондашњем руском друштву. Чадајев је тврдио да „у нашој (руској) крви постоји нешто што је изразито непријатељско према сваком истинском прогресу“, као и да Руси припадају оним нацијама које не улазе у састав човечанства, већ постоје само да би дале негативан пример. Мада је касније донекле променио став и исказао више родољубља и љубави према Русији, Чадајев је можда и ненамерно изазвао одговор тзв. раних словенофила. Реч је пре свега о личностима Хомјакова, браће Киријевски, Самарина и других, који су били међусобно повезани, не само расправама вођеним у уским круговима већ и заједничким племићким друштвеним статусом. Рани словенофили су због својих ставова о борби против кметског права, ослобађању од политичког пристиска и утицаја бирократије и залагања за слободу штампе, били изложени далеко већим прогонима у односу на западњаке у Русији. Као што смо навели и Данилевски је због својих политичких ставова хапшен.
У то време неспорни предводник словенофила у Русији свакако је Алексеј Хомјаков. Његова највећа заслуга је у томе што је успоставио образац о руској вероисповести (руској идеји) који до тада није постојао. Насупрот Чадајеву сматрао је да су основе руског живота здраве, да у Русији нема обесправљености – јер питоми руски карактер онемогућава однос између слуге и господара, као и да нема никакве социјалне основе за револуцију. Због тога се, како је истицао: „Русији може дати пуна слобода“. Личне утиске са путовања по Европи изложио је у Политичким писмима из 1848. године у којима је између осталог истицао: „Европа се боји будућности као што се смрти боји старац који је неморално провео свој живот. Русија је за њу (Европу – прим. аутора) страшна само зато што она претпоставља да у њој живе начела која могу деловати на будућност“. Хомјаков се противио руској политици која жели да ову земљу уведе у систем европских држава а „који је, по њеном мишљењу (руске политике) тако ужасан само привремено“ и наводи да је велика грешка то што се руска држава гради на западноевропским принципима. Занимљиво је да су у Отаџбинским записима исте године (1848) публиковани и чланци Данилевског о Космосу Александра фон Хумболта.
Упозорења Хомјакова о односима Европе према Русији веома брзо су се испољила за време трауматичног Кримског рата (1853–1856) када је западнохришћанска Европа подржала Османско царство и тако пресудно допринела поразу Русије. Историчарка Наталија Нарочницка пише о драматичним потресима у руској друштвеној свести коју је изазвала лекција изгубљеног Кримског рата, а што је неспорно знатно утицало на виђење Данилевског о односима Русије и Европе. Занимљиво је да се Николај Јаковљевич 1864. године настанио на Криму, у Мшатки, где је купио један спахијски дворац који су Французи уништили за време рата. Ту је разговарао са Страховом, Аксаковом и Толстојем, и претпоставља се тада отпочео писање књиге Русија и Европа.
Шта је Европа?
Данилевски на самом почетку свог капиталног дела поставља суштинско питање: „Да ли је Русија Европа и шта је Европа?“, и разуме се, шта су критеријуми којима одређујемо једну географску целину, макар то били и континенти. Мада ово питање на први поглед звучи банално за једну расправу која има научне претензије, одговор који се намеће далеко је од конвенционалног. Мада је у време писања књиге Русија и Европа општеприхваћена подела света на пет континента, руски научник упозорава да је реч о продукту „једног вештачког система који се задовољава да са једним или неколико обележја сједињује у једну географску целину и нешто што је веома различито“.
Посматрајући континенте с ове тачке гледишта, одмах уочавамо да је та подела вештачка. Тако јужна полуострва Европе (Шпанија, Италија, Турска) имају много више сличности с Малом Азијом, Закавказјем или северном обалом Африке него с Европом, или Арабија која има далеко више сличности с Африком него с Азијом, или Рт добре наде који више личи на Нову Холандију и др. Данилевски је ове уочене аномалије сматрао нормалним јер се при дељењу копна на континенте нису узимали у обзир клима, природа и друге одлике које утичу на карактер земље. Уопште, када промишљамо о једној географској целини, ми се заправо суочавамо с изразима метонимије којима целини придајемо карактер њеног посебног дела. На пример, када говоримо о „афричком типу“ имамо у виду првенствено карактер Сахарске степе, а који се никако не односи на Рт добре наде, острво Мадагаскар или приобаље Средоземља. Захваљујући оваквом начину размишљења дошло се некако до става да је Америка – острво, Аустралија – острво, Африка претежно острво, као и да је Азија заједно са Европом целина која се може сматрати острвом. Данилевски је на овој премиси заступао и важно становиште о томе да се Урал никако не може сматрати природном границом која дели Европу и Азију (Европоазија) а које су касније прихватили В. Ламански, П. Савицки и други његови следбеници. Тако се искристалисао појам Европе „који није географски већ културно-историјски“ а који се по Данилевском потпуно подудара са границама „германско-романске цивилизације“.
Николај Јаковљевич у вези с тим износи категоричку тврдњу да Русија не припада таквој Европи и у прилог томе наводи многе чињенице: најпре да Русија није била део обновљене римске империје Карла Великог, затим да није улазила у састав теократске федерације која је заменила Карлову монархију, потом да се није повезивала у једно тело феудално-аристрократском мрежом, такође није била учесник у борби с феудалним насиљем и није се суочавала с притиском лажних облика хришћанства (католичанство) па због тога и нема потребу за обликом религиозне слободе који се назива протестантизмом. Уз све то Русија није изградила ону слободу мисли која је створила нову науку, није познавала васпитно дејство сколастике, нити живела идеалима који су се испољили у германско-романском облику уметности.
Дакле, ако је све то тако, Данилевски се пита због чега у Русији постоје они који сматрају да ова земља треба да усвоји за себе оно што је изградила таква Европа, и што је још важније: Какву нам улогу Европа даје на светско-историјској позорници? У одговору на ово реторичко питање он указује на бројна геополитичка ограничења која је тадашња Европа постављала пред Русију, чија је гигантска величина и постојање препрека развитку општечовечанске цивилизације (германско-романске – прим. аутора). Отуда је за њега сасвим логична склоност Европе да непрекидно подржава слабљење руске народне основе – посебно на њеној периферији, где живе и други инородни елементи који уживају германско-романско покровитељство. Такође, таквој Европи, на њеном „светом хуманистичком путу“ ширења своје цивилизације, не преостаје ништа друго него да и у самој Русији слаби народну основу и њен друштвени и политички организам. Због тога је за Русе изградња самобитне словенске државе питање елементарног опстанка.
Свесловенски савез
Николај Јаковљевич је стварање Свесловенског савеза доживљавао и као одбрану од светских колонизаториских претензија германско-романске цивилизације. Описујући ондашњи свет уочавао је стратешке слабости Кине и Јапана, које су појавом ратног пароброда изгубиле дотадашња преимућства, потом кризу мухамеданства као религиозно-политичког концепта који је имао одговарајући утицај на европску историју, и коначно недостатак политичке равнотеже међу самим европским државама. Све су то биле околности које су погодовале поменутим претензијама европске цивилизације. С друге стране као препреке на том путу означавао је САД и Русију. Према Данилевском, прекоокеанска улога Америке је у „ограђивању Новог света од посезања Европе“, али уз напомену да је тадашњи амерички утицај на европске послове готово безначајан. Управо зато сав терет очувања политичке равнотеже у Старом свету пада на плећа Русије, која за разлику од Америке, није довољно снажна да изврши своју историјску мисију. Због тога је сматрао да се само уједињено Словенство може супроставити тежњама уједињене Европе. На примедбе да светска владавина Европе није исто што и светска монархија, јер Европа није једна држава, Данилевски је одговарао да кључна опасност није у политичкој владавини једне државе већ у владавини једног културно-историјског типа, ма какво било његово унутрашње политичко уређење. Дакле, није ствар у томе да не буде једне светске државе, републике или монархије, већ у томе да не буде владавине једне цивилизације, једне културе, јер би то људски род лишило једног од најнеопходнијих услова успеха и усавршавања – елемента разноврсности. Зато је с пуним убеђењем заступао став да Свесловенски савез не само што не прети светском владавином, него је и једина заштита од ње.
На који начин политички објединити словенски свет? Ово питање Данилевски разматра у ширем историјском контексту од искустава старе Грчке, потом федерација Швајцарске и Америке, до карактера политичког обејдињавања немачких држава. За њега је питање начина словенског обједињавања у стварању једног политичког система држава истоветног културног типа. Он је прихватање руског језика видео као моћну заједничку културну спону словенских народа која треба да претходи политичком јединству. Посебно је разматрао Источно питање и наглашавао да је ослобођење Словена последња етапа у његовом решавању. Велики мислилац заступао је и становиште о ослобађању Цариграда и стварању савеза у којем је сматрао да мора да буде места за Пољаке и Мађаре, а које је описивао као „непријатељске елементе“ због њихове дуготрајне изложености западним културним и религиозним утицајима.
Централност Цариграда
Мада у студији Русија и Европа није користио израз геополитика, Николај Јаковљевич се у многим деловима ове монографије исказује као врстан геополитичар. Ово својство његовог истраживања посебно долази до изражаја у поглављу о Цариграду (Константинопољу) чији стратешки значај анализира из више различитих димензија. Разуме се да су из угла геополитике – као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког, свакако најизазовнији они редови у којима излаже своје виђење значаја „централности Цариграда“ и односа Русије према овом питању.
Наиме, ако је према предању Јерусалим „пупак земље и духовно сунце за све хришћане“, онда на овоземаљском плану нема значајнијег места од Цариграда „као раскрнице светских путева“. Овде није реч само о јединствености Босфора, погодностима за одбрану, стратешкој позицији или климатским условима, већ је реч о томе да никакво проширење „историјског театра“ не може да оспори његову улогу и значај. Данилевски је као доказе за ову тврдњу наводио примере пропасти Венеције после проналаска индијског поморског пута, или Новгорода након настанка Петрограда, или слабљење енглеске трговине по прокопавању Суецког канала и друге историјске епизоде, укључујући и пропаст Рима. Све ове околности Цариград означавају као не само град прошлости и садашњости, него и као град будућности.
Стратешки значај Цариграда симболички потврђују и његови историјски називи. Први назив Византија је древногрчки и одговара оном времену у којем су значај и важност града одређивани само његовим топографским способностима. Други назив Константинопољ, мада звучи грчки, ипак је римског карактера и одговара последњем раздобљу ове империје, док је трећи назив Стамбол проистекао из турске окупације и последица је њене улоге у светском Источном питању. Данилевски је истицао да ће Цариград као град будућности свакако бити престоница словенске цивилизације, па је за Русију питање овладавања овим подручјем од непроцењивог значаја. Првенствено је реч о заштити јужних руских простора који су без контроле над Цариградом на удару оних држава које имају велике поморске снаге. Ту је и могућност сажимања у једну тачку скоро 2.500 километара пограничне линије уз обалу Црног и Азовског мора, и јачања саме руске државе, којој би поред традиционалних елемената копнене моћи били придодати и знатни поморски потенцијали и тако било надомештено бројчано заостајање морнарице у односу на друге државе. Реч је о мрежи поморских фортификацијских утврђења на Црном мору са низом истурених теснаца – Дарданелима, Босфором, Керчанским мореузом, с истуреним Мраморним морем, затим великим унутрашњим простором Црног мора с рововима или тврђавама за морнарицу у Севастопољу, Керчанском заливу и са резервним арсеналима у Николајеву. Све ово руској морнарици омогућило би одговарајуће испаде изван ових подручја (Јадран, Егеј, Средоземље, Малта, Суецки канал) на за њу погодан начин. За Данилевског је руско овладавање Цариградом као центром великих историјских сећања важно и у материјалном смислу јер би Русија приступила не само свом историјском и духовном наслеђу, већ би на неки начин била обновитељ Источног римског царства. Николај Јаковљевич указује да Цариград не треба да буде формална престоница руске државе јер је то већ Москва. Уколико би се догодило супротно то би створило забуну у политичком и духовном организму Русије – као када је у време Петра Великог формиран Петербург „који има много тога одбојног за руске људе“. Отуда је истицао да ослобођени Цариград треба да буде престоница свесловенске федерације с Русијом на челу.
Логика словенског континентализма
Николај Данилевски је као представник „позног словенофилства“ извршио огроман утицај на ондашњу руску културну и интелектуалну елиту. Поред славног писца Достојевског, један од његових најистакнутијих следбеника свакако је Константин Леонтјев. Он не само што је усвајао његове мисли већ их је и допуњавао, изражавајући одређене критичке опаске на адресу свог великог узора. Његове опсесивне теме су византизам, православље и самодржавље, што га првенствено сврстава у руске филозофске и религиозне мислиоце. За нас с ових постора драгоцена су његова опажања о словенским народима и њиховом односу према Русији. Реч је о јединственим увидима и упозорењима присталицама словенофилства у самој Русији који су у оно време сматрали да је руски национални интерес у обједињавању свих Словена, укључујући и оне Словене који под турском влашћу живе на Балканском полуострву. Леонтјев је упозоравао да је за Русију ова врста геополитичке оријентације ризична, аргументовано доказујући становиште по којем „Словенство постоји али славизма нема“. Трагично руско историјско искуство у 20. веку и актуелна дешавања (последњи пример је обележавање 80 година од почетка Другог светског рата када Пољска није позвала делегације Русије и Србије), убедљиво су потврдили његова пророчанска упозорења.
Владимир Ламански, секретар Руског географског друштва, такође је био следбеник Данилевског. У његовом постхумно објављеном делу Геополитика панславизма (1916) у карактеристичном геополитичком кључу заступао је становиште о „три света азијско-европског континента“, а што ће у чланку Евроазијство објављеном 1925. године у Берлину на особен начин реинтерпретирати један од водећих мислилаца класичног евроазијства, Петар Савицки. Он је полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе у речник геополитике увео појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Ова теза о географској интегралности и централности „Русије-Евроазије“ послужила је као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. његов закључак „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство“ (Географске особености Русије, 1927), а што је више него јасно исказано у радовима Данилевског.
Додајмо и да је Данилевски веома утицао на политичку филозофију Николе Пашића којем су биле блиске његове идеје о битним одликама словенске културе: православљу, руској општини, српкој задрузи и народној држави. Слично Данилевском, Пашић је правио разлику између Истока и Запада, Русије и Европе, и наглашавао да је реч о два засебна света и две непомирљиве супротности, уз истицање да су у том „судару цивилизација“ Срби увек били на страни Истока.
ЛИТЕРАТУРА: Константин Леонтјев, Византизам и Словенство, Логос, Београд 2005; Николај Данилевски, Русија и Европа, Нолит, Београд 2007; Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, СКЗ, Београд 2008.
Остави коментар