Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Уколико желимо да свеобухватно сагледамо албанско питање у првој Југославији, онда свакако морамо разумети карактер и циљеве албанског националног покрета. Рађање националног покрета Албанаца јавило се доста касније у односу на исте процесе код других балканских народа. Разлози за то били су различити, а један од кључних свакако је општеприхваћена исламизација у највећем делу албанске популације. Припадници албанскe муслиманске елите заузимали су високе позиције у султановом административном апарату и неминовно су се поистовећивали са водећим слојем турског друштва, па су следствено томе и османлијску државу доживљавали као своју. Албански национални покрет, у таквим околностима, није се ни могао самостално јавити, већ му је био неопходан подстицај споља. Управо тај, преко потребан, импулс стигао је од саме Порте, али и британских обавештајних структура. Наиме, Турци су у разбуђивању албанског верског фанатизма видели савезника у борби против српских тежњи за ослобођењем Старе и Јужне Србије. Британска дипломатија је, са друге стране, стајала на становишту заштите Османлијске империје, користећи је као брану продору руског утицаја у Средоземљу. Следствено томе и једни и други укључили су се у пројекат стварања албанског покрета, сматрајући га корисним за своју балканску политику. Управо у јеку затегнутих односа између европских сила, током Велике источне кризе, настаје албански покрет и Призренска лига, као његово извршно тело. Међутим, након Берлинског конгреса и бар привременог стављања тачке на Источно питање, албански покрет је за Порту не само изгубио значај, већ је постао и штетан. Нарочито онда када је постало јасно да се отргао контроли својих ментора, односно кад је истакао тежње ка стварању аутономне албанске државе. Турцима је то био јасан сигнал да покрену војну акцију са циљем да се Призренска лига елиминише. Епилог ове операције био је потпуно разбијање како централне управе тако и локалне мреже Призренске лиге. Више стотина Албанаца тада је ликвидирано, док је око 4 000 ухапшено, осуђено и одведено махом у Малу Азију и Сирију на издржавање вишегодишњих казни. Призренска лига је тако уништена, али не и албански покрет. Иако није остварио готово ништа од својих прокламованих циљева, ипак је у нечему успео. Разбудио је албански национални дух, и формулисао главне националне циљеве. Тиме су ударени темељи даље борбе на остварењу кључних задатака албанског покрета.
Иако га је Призренска лига утемељила још 1878. године, албански национални покрет је и деценијама касније остао ограничен у свом аутономном развоју. Верске, језичке, а поготово племенске разлике представљале су непремостиву брану његовом осамостаљивању. Самим тим, експанзија Албанског покрета остала је условљена подршком спољног фактора. Користећи ту околност, а у циљу остварења својих националних интереса, прво су га инструментализовали Турци, затим Аустроугари, а након завршетка Првог светског рата Италијани. Наиме, званични Рим је у великоалбанским идејама видео ефикасно средство за дестабилизацију младе јужнословенске краљевине настале на концу Великог рата. Разлог за такву политику Италије представљао је сан њених политичких елита о експанзији према балканском делу Јадранске обале. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца им је представљала природног непријатеља у остварењу тог циља, а Албанци једног од кључних савезника. Следствено томе, албански сецесионистички покрет у Југославији уживао је перманентну организациону, финансијску и сваку другу подршку италијанских обавештајно-безбедносних структура. Резултати те сарадње су се очитовали у бројним терористичким акцијама албанских сепаратиста чији је највећи домет представљала оружана побуна 1919. године у Дреници. Комбинацијом употребе силе, војно-жандармеријских снага, али и политичких средстава, као што је амнестија за оне који се одрекну оружане борбе, влада југословенске државе је успевала да се избори са албанско-италијанским претензијама.
Значајан допринос сузбијању албанског сепаратизма својом спољнополитичком агендом дао је председник југословенске владе, др Милан Стојадиновић. Свестан чињенице да сепаратистички покрети у Југославији подршку црпе пре свега из Немачке и Италије, истакнутих непријатеља версајске Европе, Стојадиновић је кормило југословенске спољне политике окренуо управо према овим силама. Градећи пријатељске односе са властима у Риму и Берлину постепено је радио на неутрализацији подршке коју су сепаратисти у Југославији добијали из ова два центра моћи. Стојадиновићева политика је дала одређене резултате, али пре свега када је у питању ускраћивање подршка албанским сецесионистима која је долазила из званичног Берлина. Супротно од Немачке, у Италији је само привидно слабило интересовање за албанско национално питање. Стојадиновић је већ 1938. године добио поуздане информације да Мусолини планира инвазију Албаније. Знајући да би у том случају Италијани добили базу за подривање југословенске државе, а нарочито њене власти на Космету, Стојадиновић је покушао да такав сценарио предупреди. Кроз преговоре са италијанском страном нудио је поделу Албаније на основу које би Италија добила јужни, а Југославија северни део те државе. Свакако, тиме би бар делимично могао да санира штету коју би италијанско позиционирање на Балкану могло да направи југословенским интересима. Граница Југославије била би померена дубље у албанску територију, што би олакшало одбрану, нарочито Метохије, од убачених албанских терористичких група.
Међутим, након смене југословенског председника владе, фебруара 1939. године, ти преговори су пали у воду. Мусолини је одласком Стојадиновића изгубио и оно мало обзира што је до тада имао према Југославији, тако да је већ априла 1939. године извршио инвазију Албаније. Италијански краљ, након извршене окупације, постао је монарх Албаније чиме је та држава суштински стављена под протекторат званичног Рима. Сви страхови југословенске политичке елите, након оваквог развоја догађаја, постали су реалност. Акције албанских качака су интензивиране, а иза свега су стајале италијанске обавештајне службе. Косовски комитет, Беса и друге великоалбанске организације појачавале су интезитет свог деловања. Чак су и Немци, након пада Стојадиновића, показали више ентузијазма у политичком ангажовању на Космету. Преко свог агента Џафера Деве створили су Мерхамет, формално хуманитарну организацију, а неформално свој обавештајни центар на северу Космета. Немци, а нарочито Италијани, тада су суштински само припремали терен за оно што ће се десити две године касније, када пламен Другог светског рата захвати и Југославију.
Након чувених Мартовских догађаја 1941. године и пада владе Цветковић – Мачек, што је Хитлер доживео као одбацивање споразума о приступању Југославије Тројном пакту, фашистичко-нацистички савезници извршили су инвазију Југославије. Неспремна за рат, југословенска војска доживела је брз пораз. Капитулација је уследила после мање од две недеље отпора, након чега су Хитлер и Мусолини, заједно са својим савезницима, распарчали Југославију. Директним преговорима на релацији два министра иностраних дела, Ћано – Рибентроп, одлучено је о подели Косова и Метохије.
Према постигнутом немачко-италијанском споразуму Немци су добили север Косова, са Митровицом, Подујевом и Вучитрном. Пошто су ту концентрисани рудници и погони за обраду олова и цинка, за немачку ратну индустрију та територија је представљала приоритет. Како би што ефикасније одржавали ред и мир неопходан за експлоатацију поменутих рудних богатстава, Немци су, под командом Бајазита Бољетинца сина чувеног качака Исе Бољетинца, формирали албанску жандармерију. Иначе, нацисти су територију та три косовска среза објединили у Косовско-митровачки округ и укључили је у састав Србије коју су држали под директном окупационом управом. Самим тим и тамошња албанска жандармерија ушла је у састав Српске државне страже, безбедносне организације марионетске власти у Београду. Иако изразито незадовољни таквом одлуком својих ментора, албански жандарми су, под одлучним притиском Немаца, морали прихватити да буду део српских безбедносних снага. Мада, треба нагласити да квислиншка власт у Београду, прво Аћимовића, а затим генерала Милана Недића, никада није имала реалну контролу над албанским жандарима. Нацисти су Албанцима, све до краја рата, остали једини ауторитет коме су полагали рачуне и чија наређења су готово беспоговорно слушали.
Начињеном поделом Космета, Немци су у највећој мери били задовољни. Једино што су желели да исправе је чињеница да су богати рудници лигнита у околини Приштине припали Италијанима, а да је тај угаљ био неопходан за рад њихових рудника на северу. Стога су у више наврата безуспешно покушавали да Приштину са околином припоје својој окупационој зони. Бугари су са друге стране добили најмање парче Косова. Тек део Гњиланског и Урошевачког среза, са Качаником. Самим тим, они су били изразито незадовољни таквом поделом, полажући право не само на остатак Косова већ и на Метохију па чак и на Нови Пазар.
Италијани су запосели највећи део Косова и Метохије са Приштином, Пећи, Призреном и Ђаковицом. Сем тога Италија је ставила под своју управу западни део садашње Северне Македоније насељен Албанцима, Тетово, Дебар, Кичево и Стругу. Све поменуте територије, заједно са делом Црне Горе (Плав, Гусињ, Груде, Хоте, Улцињ и Тузи), италијански окупатор припојио је Албанији. Марионетска фашистичка творевина Велика Албанија на тај начин била је формирана. Креирана је и нова административна управа на окупираној територији. Огледала се у стварању четири префектуре (Дебар, Пећ, Призрен и Приштина) у којима су префекти имали апсолутну контролу над културно-просветним, и безбедносним процесима. Сами префекти били су директно потчињени министру унутрашњих послова Албаније. Албанска фашистичка партија је проширила своје деловање на припојеним територијама стварајући, по узору на Италију, Црнокошуљаше, партијске јуришне одреде. Такође, од локалних Албанаца формиране су жандармеријске и карабињерске јединице са задатком да италијанској војсци олакшају управо над том територијом.
Након слома Југославије српски народ се суочио са стравичним погромом широм окупиране територије југословенске државе, па тако и на Космету. Различите албанске организације, предвођене Косовским комитетом, а након његовог укидања Албанском народном организацијом, распиривале су антисрпску хистерију. Стварана је, на тај начин, атмосфера линча у којој су почињени небројени злочини према српском живљу. Убиства, отмице, силовања, пребијања, узурпација и заплена имовине постали су српска свакодневница. Први на удару нашли су се Срби насељени на Космет у међуратном периоду. Готово сви колонисти су протерани, док им је имовина узурпирана или уништена. Свакако то нису били спонтани или изоловани инциденти, него последица жеље албанских екстремиста да Космет етнички очисте од Срба. Уосталом, о томе сведоче и планови Мустафе Крује, премијера фашистичке Албаније, који је приликом посете Косову говорио о томе да Србе колонисте треба побити, а староседеоце прогласити колонистима и одвести у логоре у Албанији. Нажалост, стотине Срба је и завршили у албанским логорима, преко 10 000 је убијено, док је више од 100 000 морало да напусти своје домове тражећи спас у избеглиштву у Недићевој Србији. Тачан број убијених и прогнаних никада није утврђен. Након Другог светског рата, комунистичке власти су под паролом „Братство и јединство“ прикривали доказе о злочинима над српским народом, како у Независној Држави Хрватској (НДХ) тако и на простору Велике Албаније. Самим тим, жртве никада нису побројане, а бројна сведочанства о страдању су систематски прикривана или чак уништавана. У сваком случају положај Срба на Космету током Другог светског рата био је изузетно тежак, али ипак најтежи у италијанској окупационој зони. Највећи број поменутих злочина над Србима Албанци су починили управо под италијанским надзором. У немачкој окупационој зони, Срби су живели компактни и у већем броју, што им је давало бољу могућност самозаштите, а самим тим и опстанка на својим огњиштима. Најповољнији положај Срби су имали у бугарској окупационој зони. Пошто су тамошњи Албанци инсистирали да се и та територија припоји великој Албанији, неизбежно су ушли у сукоб са бугарским окупационим властима. Притисак на Србе тиме је бар делимично попустио.
Злочине над Србима почињене у време Другог светског рата, као и савезништво са наци-фашистичким окупатором, албански историчари до данашњих дана правдају наводним терором, па чак и геноцидом почињеним над њиховим народом у Југославији. Међутим, чињеница је да су Албанци окупаторску војску дочекали са одушевљењем, уз цвеће и транспаренте на којима су Хитлера називали оцем, а Мусолинија ујаком, у нади да ће им поменути двојац диктатора омогућити стварање Велике Албаније. Самим тим, наводни терор југословенских власти представљао је ништа друго до пуко оправдање. Уосталом, да над Албанцима у монархистичкој Југославији није почињен никакав геноцид, нити су систематски протеривани најбоље сведоче статистички подаци. Југословенску државу у међуратном периоду није напустило стотине хиљада Албанаца, како наводе поједини албански историчари. Постоје тачни подаци и они говоре о око 24 000 Албанаца, од чега се огромна већина преселила у Турску, а тек пар хиљада у Албанију. Свакако, неки су напустили југословенску краљевину из политичких разлога, неки из економских, а неки једноставно нису могли прихватити да више немају повлашћен положај као што су имали док се та територија налазила у Османлијском царству. Међутим, узмемо ли у обзир да је према попису из 1921. године у Краљевини СХС живело 439 657 Албанаца, па када то упоредимо са поменутих око 24 000 оних који су напустили земљу, постаје нам јасно да се ту никако не ради о масовном одливу албанске популације. Шта више, ако тај број Албанаца са пописа из 1921. упоредимо са пописом из 1948. године, видећемо да се њихов број у Југославији увећао за преко 300 000 на тачно 750 431. Управо ови подаци демантују сваку тврдњу о масовним злочинима или чак геноциду над Албанцима у монархистичкој Југославији, јер да је то којим случајем тачно, албанска популација би се смањила, а не драматично увећала за само двадесет и седам година. Следствено томе, можемо закључити да се ту пре свега ради о манипулацији бројкама и покушају да се историја злоупотреби у политичке сврхе. Ипак, не смемо крити и то да је у међуратном периоду свакако било примера дискриминације, неправде па и злочина над Албанцима у Југославији. Злочини су се догађали пре свега у време војно-жандармеријских операција против качака, махом у периоду од 1919. па до краја 1924. године, када су борбе између владиних снага и сепаратиста биле најинтензивније. Током тих сукоба страдало је и невино цивилно становништво, међутим масовних организованих злочина није било.
Капитулацијом Италије 1943. године, ситуација на Космету се драматично променила. Немачка војска извршила је реокупацију територија које су држали Италијани, па самим тим и Албаније. Свесни да након искрцавања савезника у Северној Африци и Италији њихова нова мета може постати и Јадранска обала, Вермахт је тежио да Албанце што чвршће веже за своје интересе. Управо због тога, под немачким протекторатом септембра 1943. године, формира се Друга призренска лига. Још 30. јула 1943. године у стану Џафера Деве у Косовској Митровици окупила се група виђенијих албанских првака и представника Абвера, немачке војно-обавештајне службе. Састанку је присуствовао и пуковник југословенске војске, а агент поменуте немачке службе, Константин Плавшић. Том приликом постигнут је договор о формирању Лиге која би окупљала и артикулисала интересе Албанаца усклађујући их са немачким геополитичким и војним плановима. Лига је формирана готово у потпуности по угледу на Прву призренску лигу. Циљеви су јој били идентични, заштита албанских интереса и стварање Велике Албаније. Унутрашња структура организације била је такође веома слична. Формиран је Централни комитет сачињен од истакнутих албанских главешина, са задатком да руководи организацијом. Оформљени су и регионални, као и локани одбори лиге како би организација попримила масовни карактер. Првобитно, на чело Лиге постављен је немачки човек, Реџеп Митровица. Међутим, пошто је он убрзо именован за председника албанске владе на његово место је доведен Бедри Пејани, некадашњи лидер Косовског комитета.
Именовање Реџепа Митровице за премијера Албаније представљало је израз поверења које су Немци имали у косовске Албанце. Чињеница је да су након капитулације Италије албанске власти прогласиле неутралност, што Вермахт наравно није испоштовао. Међутим, то је неминовно довело до великог неповерење Немаца према Албанцима у Албанији. Зато не чуди што су на чело владе довели косовског Албанца и што су се приликом формирања албанских оружаних снага углавном ослањали управо на људе са Космета. Иначе, на Косову и Метохији током окупације дефиловале су различите наоружане формације, од Вулнетара (домобрана), преко црнокошуљаша (фашистичке милиције), карабињера, жандармерије, Косовске регименте и Ханџар дивизије. Управо последња поменута Немцима је послужила као узор за формирање 21. брдске СС дивизије „Скендербег“, замишљене да буде најјача и најоперативнија оружана формација Албанаца, на коју би се и Вермахт по потреби ослањао. Иначе, првобитна идеја вођа Друге призренске лиге била је да се формира велика албанска армија од 150 000 војника. Иако су тај предлог упутили самом Хајнриху Химлеру, а он на њега гледао са симпатијама, до реализације ипак није дошло. Немци су сматрали да ће се у њихове планове боље уклопити мања формација, бројности 25 000 људи и то под директном командом немачког генерала. Међутим, упркос снажној кампањи, како предводника Лиге тако и самих Немаца, успели су да окупе тек око 6 500 бораца. Скендербег дивизија, самим тим, никад није постигла планирану бројност, нити је икад на бојишту испунила немачка очекивања. За Вермахт она је представљала разочарење и разбијање мита о великој храбрости и умешности албанских бораца. После бројних пораза, једино по чему се ова дивизија истакла и по чему ће заувек бити упамћена, јесу стравични злочини над српским цивилним становништвом.
Неопходно је истаћи да Друга призренска лига, генерално, а не само када је у питању регрутација бораца за Скендербег дивизију, није испунила немачка очекивања. Осмишљена као организација која ће ујединити све Албанце и усмерити њихову енергију ка остварењу, не само албанских националних интереса, него пре свега немачких ратних циљева, она је заказала. Немци њеним формирањем нису остварили постављен примарни задатак, а то је да обједине већину Албанаца. Пошто су у тренутку њеног настанка Албанци већ схватали да су Немци ти који губе рат, већина њих се почела окретати једној другој организацији, Бали Комбатару. Наиме, док је Лига у албанској јавности оправдано перцепирана искључиво као немачка творевина, Бали Комбатар је сарађивао са Немцима, али је и кокетирао са савезницима. Примали су британске и америчке обавештајце, а самим тим постајали су све популарнији у албанској јавности, јер преко Бали Комбатара већина Албанаца је видела шансу да пређу на страну победника. Иначе, ова организација представљала је још једну албанску националистичку групацију. Основан је по неким историчарима 1942, а по неким још 1939. године. Седиште њеног врховног органа, Централног комитета, налазило се у Тирани. Вођа покрета био је Митхат Фрашери, потомак угледних Албанца, браће Фрашери, оснивача Прве призренске лиге. Циљеви Бали Комбатара нису се пуно разликовали од Призренске лиге и других велико албанских организација, а то је стварање велике Албаније. Бали Комбатар је покушавао да обједини све фракције и организације у албанском народу око тог заједничког националног циља. Временом су се сви, па и Друга призренска лига утопили у овај покрет. Лига је на тај начин била практично угашена. Иначе, представници Бали Комбатара су разговарали чак и са комунистима, али упркос прелиминарном договору до коначног споразума није дошло. Управо зато, мада не у потпуности исправно, ми данас све те различите албанске формације називамо Балистима.
Крајем 1944. и почетком 1945. године партизанске снаге уз помоћ једне бугарске армије успеле су да ослободе Косово и Метохију. Већина албанских оружаних формација, заједно са немачком војском у повлачењу напустила је Космет. Преостале албанске наоружане групе наставиле су и годинама након завршетка рата да пружају отпор властима комунистичке Југославије.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине, Београд, 1909.
Павле Џелетовић Иванов, Качаци Косова и Метохије. Интер-ју-прес, Београд, 1990.
Богумил Храбак, Косовски комитет 1918–1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр: 137–160. Београд, 2003.
Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије : од VI до XXI века. Евро, Београд, 2005.
Остави коментар