Аутор: Јованка Симић, новинар
Сваке године у ово време када Галерија Матице српске обележава свој дан (а управо овог октобра је 173. годишњица њеног трајања), делатници ове дичне установе наше културе присете се и њеног основатеља Теодорa Павловићa (1804‒1854), најзначајније јавне и културне личности из Великокикиндског дистрикта у првој половини 19. века, али и новинара, књижевника и првог секретара Матице српске основане у Пешти 1926. године.
Управо са позиције Матичиног секретара Павловић је 1847. године изнео предлог да се оснује Српска народна збирка ( Музеум) и галерија у њеном саставу. Предлог је обнародован у „Српским народним новинама“ заједно са позивом свим родољубима да новооснованом Матичином музеју поверавају на чување све оне предмете који доприносе обогаћивању народног духа и служе његовом културном напретку у будућности.
Статутом Галерије Матице српске и данас је предвиђена могућност допуњавања и обогаћивања њених збирки новим донацијама дародаваца, како делима из савременог уметничког стваралаштва, тако и уметнинама из ранијих временских раздобља.
Павловић потиче из банатског места Карлово (данас носи назив Ново Милошево). Рођен је у занатлијској породици – отац Павле био је чизмарски мајстор али и дугогодишњи општински кнез у том месту, а мајка се звала Емилија Матић. Када је Павловић завршио основну школу у родном месту отац је запазио код свог сина велику вољу за учењем, те га је послао на даље школовање. Пре него што ће постати гимназијалац у Темишвару, Теодор је у Хацфелду најпре учио немачки језик. Другу годину гимназије завршио је у Великој Кикинди а трећу у Сегедину, док је преостала три гимназијска разреда учио у Сремским Карловцима по савету својих родитеља који су желели да им се син као личност формира у српској средини. Потом је на позив свог пријатеља Константина Пејчића прешао у Пожун где је 1825. завршио правне науке. У Пожуну се заинтересовао за књижевност али и за борбу сународника за остварење националних интереса у Угарској. Прешао је затим у Пешту где је једно време био на пракси код адвоката Ракића, а потом је као адвокатски приправник постао помоћник у адвокатској канцеларији чувеног адвоката и књижевника Михајла Виткови
Управо кроз рад са Витковићем, Теодор Павловић је упознао тадашњу елиту угарских Срба на челу са Савом Текелијом, првим доктором права у српском народу. На књижевну сцену Павловић је ступио у време када српска култура од рационализма прави прелаз ка романтизму. У то време, под утицајем Доситеја Обрадовића стасавају културни реформатори, међу којима је најупечатљивији био управо Теодор Павловић.
Његов пријатељ, писац и биограф Константин Пејчић, окарактерисао га је као „последњег Доситејевог ученика у потпуности окренутог просветитељском раду, бризи о српском народу, женском роду и омладини.“ Уз остало, Павловић је 1845. покренуо алманах „Драгољуб“ који је тежио лепом васпитању жена. Бавио се и преводилаштвом. Под Доситејевим утицајем са немачког на српски језик превео је Книгерово дело „О обхожденију с људма“. У Будиму је 1829. године објавио превод са немачког „Виландове симпатије ‒ или разговор мудрог пријатеља са сродним душама“.
Године 1832. у Пешти Павловић редигује „Српски летопис“, а три лета доцније оснива српско политичко гласило „Сербски народни лист“ чији је први број обнародован 1. јула 1835. године у Будиму. Лист је 1. јуна 1838. године преименован у „Сербске народне новине“. С краћим прекидима излазио је до 1849. године.
У периоду 1832‒1841. Теодор Павловић био је уредник „Летописа Матице српске“. Упоредо је радио на обнови и унапређењу Матице, подаривши нови Устав тој најстаријој културно-научној институцији у Срба. За секретара Матице изабран је фебруара 1837. и на том месту остао је до 1854. године. Захваљујући његовом угледу и посредовању, чланови Матице српске постали су богати Срби и племићи : гроф Сава Текелија, Петар Чарнојевић, владика Платон Атанацковић, кнез Михаило Обреновић, митрополит Стефан Станковић, Његош…
Павловић је најзаслужнији за чврсте испреплетене споне између најстарије српске установе културе ‒ Матице српске и Петра II Петровића Његоша, владике, великог српског песника и мислиоца. Први критички написи о Његошу настали су у Матичином „Летопису“. Аутор тих написа био је уредник „Летописа“ Теодор Павловић. У свом тексту, објављеном у „Сербском летопису“ 1834. године поводом Његошевог првенца „Пустињак цетињски“ (Цетиње, 1834), Павловић наводи основне поетичке особине и посебности Његоша као писца: „чувство народности“, „силна фантазија у духу“, „песникова одлучност да се не ограничава школским правилима поетике“, као и спремност да „природно виспрена своја осећања следује“.
Како је Павловић представљао најчвршћу спону Матице српске и песника, Његош је захваљујући тој спони постао сарадник „Летописа“. Стога је у овом часопису, најстаријем те врсте у Европи (излази од 1824. године), објављена Његошева посмртна ода „Налажниј знак памети праху народољупца“, написана поводом смрти Лукијана Мушицког (1837. године). Затим је обнародована алегоријска новела „Сан на Божић“, преузета из „Певаније“ Симе Милутиновића Сарајлије (1838. године). Пријатељство Његошево и Павловићево резултирало је и озваничењем песниковог статуса у Матици српској. Године 1845. Његош је уплатио прилог од 100 форинти и тако постао „матичар“. О његовом пријему у чланство Павловић, тадашњи секретар Матице, известио је на седници 5. јануара 1846. године. Са своје стране поштовање према Матици Његош је изразио 1847. године пославши на дар Библиотеци Матице српске први примерак своје „Луче микромозма” као и пет примерака „Горског вијенца”, објављеног 1847. године.
Значајан детаљ из богате биографије Теодора Павловића који говори колико је за живота био цењен међу српском интелигенцијом и народом представља и чињеница да је у време Мађарске буне 1848. године био у делегацији Срба који су ишли на аудијенцију код аустријског цара како би му изложили српске захтеве и одлуке Мајске скупштине, донете на Сабору у Сремским Карловцима.
Увелико болестан, као педесетогодишњак Теодор Павловић се вратио у родно Карлово где се убрзо и упокојио 12. августа 1854. године. Њему у част Исидор Николић штампао је „Тужну песму заслужном покојнику”, а новинар Александар Андрић у часопису „Световид“ срочио је прикладан стих „чика Тоши“ наводећи да је отишао „бранитељ имена Срб ‒ ревнитељ за част и славу рода ‒ просветитељ рода свог”.
Павловићев пријатељ из студентских дана, др Костантин Пејчић, објавио је 1857. године његову биографију о трошку Теодоровог рођеног брата Јована Павловића. Продајом књиге и додатним прилозима кикиндских интелектуалаца који су високо ценили његов допринос укупном развоју културе и просвете српског народа, подигнуто му је спомен-обележје. У томе су учествовали Срби са свих страна. Скупљено је 638 форинти, а споменик који је допремљен из Беча постављен је у црквеној порти 1866. године у Карлову. Била је то највећа јавна манифестација у овом крају после одржавања четврте скупштине Уједињене омладине српске у Кикинди 1869. године.
Матица српска се Теодору Павловићу одужила не само спомеником у Карлову, већ и спомен-бистом испред Матичине зграде у Новом Саду, а 1846. и свечаним портретом који се налази у канцеларији секретара ове институције. Уз портрет „иде“ и тројни завет Теодора Павловића: „Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје“.
ЛИТЕРАТУРА
Летопис Матице српске, 1837, стр. 34–35.
Академик Миро Вуксановић, „С Његошем боље знамо ко смо“, беседа.
Проф. др Драган Станић, „Његош и српска култура не могу се одвојити“, беседа.
Душан Дејанац, „Теодор Павловић, човек великог духа и ума“.
Остави коментар