ПОЛОВИ У САВРЕМЕНИМ МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Под појмом полова у међународним односима се подразумевају државе које поседују респектабилне капацитете тврде, меке и паметне моћи, које су захваљујући њима способне да утичу на карактер односа у светској политици и у значајној мери утичу на динамику међународне безбедности , односно контролу сукоба и мира у свету. То су државе које од пресудног значаја одређују тзв. правила игре у светској политици, без обзира да ли се ради о економској и финансијској размени, поштовању међународног права, улози међународних институција и градњи мира у свету. Или пак све то али у обрнутом смеру. Колега Пророковић их назива државама које су способне да обликују међународне односе у свету.

Пол тако постаје гравитационо језгро око кога се окупљају актери мањег потенцијала моћи, којима је потребна нека врста безбедносног кишобрана или пак пројекције силе и моћи у оним деловима света где имају економског интереса, али сами нису довољно снажни да то и остваре по правилима размене која њима највише одговарају. Често те супердржаве називају и земљама с опредељујућим утицајем. По Рендалу Швелеру полови су најзначајнији актери светске политике јер располажу са таквим капацитетима моћи да једино они могу сами да обезбеде потенцијале за сопствену одбрану и безбедност. Другим мање моћним великим силама не преостаје ништа друго него да склапају савезе ради своје одбране и безбедности.

1. Суперсила:

На појмовном нивоу треба правити извесну разлику између империја и суперсила. Први разлог је историјског карактера, јер су империје постојале током историје а може се рећи да их има и данас, док суперсиле по мишљењу неких аутора више су карактеристике светске политике након Другог светског рата, односно појаве нуклеарног оружја и држава које су га поседовале. Дакле, један од главних критеријума за сврставање неке велике силе у суперсилу је поседовање великих капацитета нуклеарне моћи. Прва таква ситуација десила се када су најпре САД а затим и СССР овладали нуклеарном технологијом и на њој изградили огромне потенцијале нуклеарне снаге. До скора се овај појам односио пре свега на те две велике нуклеарне силе. Ипак, творац овог појма је амерички геополитичар Николас Спајкмен који га је још половином Другог рата употребљавао са намером да опише слику света након тог рата. „Из контекста његовог последњег рада Географија мира (The Geography of the Peace), видљиво је да он под суперсилама не подразумева само САД и Велику Британију, већ и Совјетски Савез и Кину. То су актери који својим карактеристикама и географским положајем испуњавају предуслове да постану најважнији чиниоци светске политике“ (Д. Пророковић, 2018: 387).

По Збигњеву Бжежинском државе морају да испуне четири битна услова да би их сматрали и признали као суперсилу. То су на првом месту војни, затим економски, те научно-технолошки и културни фактор. То значи да таква држава мора имати респектабилну количину и врсту нуклеарног оружја (обично се говори о тзв. нуклеарној тријади) наравно и научно технолошке капацитете да то оружје пројектује, развија и направи, економску снагу да све то може да финансира и културни утицај који се често меша и са идеолошком привлачношћу коју други међународни актери мање снаге хоће да следе. Дакле, реч је о културно-цивилизацијском утицају али и идеолошкој подлози која га дефинише и на којој егзистира. У конкретном случају две послератне суперсиле то је била култура западног капитализма израсла на идеолошкој подлози либерализма и култура реал-социјализма изграђена на идеолошкој матрици марксизма/лењинизма.

Неки аутори попут В. Орловског настојали су да направе математички модел за израчунавање статуса појединих сила. Па тако да би неку државу сврстали у суперсилу неопходно је да располаже са око 20% укупне светске моћи, у велику силу са више од 15%, затим  регионалну силу са 10 до 15% ако су јој претензије глобалне, и регионалну силу са регионалним значајем која располаже са 5 до 10% моћи. Наравно да су овакви математички модели често неподесни у анализи сложене и вишезначне природе међународних односа па тако и методолошки непоуздани, али су сликовити и ипак дају некакву представу са коликим капацитетом моћи треба да располажу државе које претендују на неки од статуса међународно признате силе.

У литератури се понекад воде јалове расправе око појмовног разликовања и садржајног прецизирања извесних појмова, које по нашем мишљењу немају методолошку плаузибилност и представљају више научно теоретисање и колегијално спорење неголи што могу имати практичне користи за саму научну дисциплину. Једна од таквих исфорсираних расправа јесте и покушај прављења разлике између појмова империје и хегемона. Многи значајни аутори попут Џ. Миршајмера, Ж. Бжежинског, Х. Кисинџера и др. не праве никакву разлику између њих, јер сматрају да се они садржајно преплићу и односе на исту врсту понашања у међународним односима. Односно, тичу се пре свега поседовања активних капацитета моћи који то понашање омогућују и чине га статусно хегемонистичком суперсилом.

Хегемонистичко понашање могу да испољавају и силе нижег ранга (капацитета) моћи , јер је то понашање често питање идеолошких, верских или чак и персоналних питања унутар таквог ентитета, када се на врло бахат начин демонстрира моћ и агресивним потезима спроводи насилна „педагогија“ у међународној заједници према оним државама и нацијама које су таргетиране као мете такве политике. „Циљ хегемона је да одржи постојећи поредак и управља глобалним системом, што значи да се одржи једнополарна, или евентуално биполарна структура… Појмови империја и хегемонија се често мешају. Илустративни пример таквог односа јесте Хенри Кисинџер, који не само да не прави разлику између две одреднице већ их циљано поистовећује.“ (Д. Пророковић, 2018: 391‒395).

Ипак неки аутори су покушали да направе какву-такву смислену разлику између два појма. Мајкл Дојл посеже за примером из историје и наводи случај Атине и Спарте. По њему Атина је испољавала карактер империје јер се поред спољне политике мешала и у унутрашња питања „покорених“ држава или „савезника“ према којима је испољавала империјални статус. Спарта је пак за њега била хегемон јер се није мешала у унутрашње устројство, већ је своје хегемонистичко понашање испољавала само у домену спољне политке. За Хенфрид Минклера пак главна разлика између империје и хегемона лежи у пољу „другачије функције рата“. „Минклеров закључак упућује на то да уколико се трансформација светског политичког система одиграва тако што ће с његовог врха нестајати империја, онда ће доћи и до релативно мирније транзиције. Насупрот томе, уколико нестаје хегемон, могу се очекивати оружани сукоби ширих размера и с великим разарањима“ (Д. Пророковић, 2018: 399). На такав начин он покушава да објасни зашто поменута транзиција моћи у свету некада има миран, а некада ратни исход и последице.

2. Велике силе:

Појава великих сила у историјској стварности је много чешћа него што је то случај са описаним појмом суперсиле. Разумљиво јер је примера за статус велике силе било пуно у историји, а појам суперсиле се углавном везује за поседовање нуклеарног потенцијала моћи, што је егзистентна реалност била само у последњих пола века. У књизи Успон и пад великих сила Пола Кенедија статус великих сила рачунао се само за силе пре Другог светског рата. У том контексту је понуђена сведена али јасна одредница појма велика сила. „Најкраћа могућа дефиниција велике силе јесте да се ради о ‘држави способној да осигура сопствену безбедност независно од осталих земаља'“ (Д. Пророковић, 2018: 402). Велике силе се још одређују с обзиром на статус које им друге државе у међународној заједници признају, како сами такмаци тако и остале државе са мањим или малим потенцијалом моћи. Оне су по неким теоријским ставовима рангиране испод нивоа и статуса суперсиле, али са свакако више него респектабилним капацитетима тврде, меке и паметне моћи.

За испуњавање таквог статуса у литератури се често наводе разни критеријуми, али су се некако издвојила три која се најчешће наводе. То су: димензија моћи односно , „поседовање адекватног ресурсног потенцијала“; просторна димензија, која поред величине сопствене територије подразумева и простор намењен за пројекцију силе, што значи јасно назначен ареал сваковрсног утицаја како према савезницима, још и више према таргетираним државама и регионима; трећи фактор се тиче самог статуса велике силе, дакле, реч је о статусном положају велике силе који је несумњиво признат од других држава у светском систему. Неке колеге, као што је то и колегиница Весна Даниловић, користе још и појам кључне државе (Major Powers).Пол Кенеди ипак сматра да је економски фактор нарочито важан јер се управо на његовој снази гради или губи статус велике силе током историје. „На пример, постоји приметна узрочна повезаност између померања која су се временом десила у општој економској и производној равнотежи и положаја који поједина сила заузима у међународном систему… Историјске чињенице сугеришу да постоји врло јасна веза на дугу стазу између економског успона и пада једне велике силе и њеног успона и опадања…“ (П. Кенеди, 1999: 17).

После Другог светског рата под појмом великих сила сматрају се државе сталне чланице Савета безбедности ОУН (САД, Руска Федерација, Кина, Француска и Велика Британија). Стално чланство у Савету безбедности и право вета приликом доношења важних одлука (резолуција) даје овим силама извесну моћ да много више него друге земље утичу на карактер и динамику деловања у овом важном органу међународне безбедности. Честе злоупотребе овог статуса постало је уобичајено понашање јер све назначене силе воде рачуна пре свега о властитим националним интересима или интересима војно-политичких савеза из којег долазе. Ово се пре свега односи на САД, Велику Британију и Француску као водеће земље НАТО-а јер Русија и Кина нису формални чланови ниједног војног савеза.

Постоје земље које поседују извесну нуклеарну моћ па и друге капацитете (економска моћ, научно-технолошка развијеност, демографски потенцијал и сл.) који су за респект али упркос претензији да једног дана изборе такав статус, још увек од стране релевантних међународних актера нису завредиле такво „признање“, већ су у фази додатне легитимизације статуса (на пример Индија). Пакистан, Северна Кореја и Израел на пример јесу државе са извесним нуклеарним потенцијалима, али се за њих не може рећи да по осталим капацитетима могу да претендују на статус велике силе. Затим, ту су и економски гиганти какви су Немачка или Јапан, који још увек немају остале капацитете моћи да би прерасли свој тренутни статус регионалних сила и сл. „Да би држава била велика сила, она мора располагати ‘ресурсним потенцијалом’ како би могла да оствари утврђене циљеве, а ресурсе у овом случају представљају војни арсенал, економска снага и политички инструменти којима се обезбеђује статус“ (Д. Пророковић, 2018: 407). Таквим потенцијалима многе државе неће још дуго моћи располагати, па ће, као Бразил на пример, упркос свом озбиљном напретку у градњи капацитета моћи још задуго чекати да од осталих актера заслуже (добију или освоје) статус велике силе.

3. Регионалне силе:

Под појмом регионалних сила подразумевају се оне државе које располажу извесним капацитетима моћи са којима доминирају у одређеном региону и у најчешћем случају диктирају динамику и карактер односа у њему. То је трећи актер по значају у светском политичком систему. Њихова регионална доминација некада се препознаје кроз хегемонистичко понашање и потребу да суседима у региону намећу своје државне интересе и националне приоритете. Оне дакле „интегришу и заокружују шири географски, економски и политички простор око своје државе и културно га хомогенизују.“ Њихов крајњи домет утицаја у највећем броју случајева ограничен је на дотични регион, и не достиже чак ни континентални значај зато што су капацитети њихове моћи достатни само за регионалне облике доминације. Да би ово оствариле и регионалне силе морају имати респектабилне војне потенцијале, привредну снагу и неку врсту наглашеног политичког лидерства.

У класичне регионалне силе би се могли сврстати Турска, Израел, Пакистан, Јужноафричка Република, Шпанија, Нигерија, Пољска, Вијетнам, Алжир, Тајланд и др. Свака од њих понаособ, захваљујући пре свега неким од доминантних аспеката моћи које поседује (војна снага, географски положај, демографски фактор, економска моћ, религијски утицај и сл. Дакле, често разнородни фактори су довољни да такву земљу учине значајним регионалним чиниоцем.

У литератури се понекад спомињу и тзв. средње силе (middle power) које се статусно али и по потенцијалу моћи налазе негде између великих и регионалних сила. „Средњим силама се зато могу сматрати и државе које захваљујући израженом потенцијалу једне димензије моћи заузимају посебно место у међународном поретку“ (Д. Пророковић, 2018:431). Као силе таквог средњег нивоа снаге често се наводе Канада, Холандија, Данска, Норвешка, Аустралија, Италија, Мексико, Египат, Саудијска Арабија, Индонезија, Јужна Кореја, Иран и др. Њима је својствено да међународне проблеме углавном решавају кроз мултилатералу и преговоре, дакле, дипломатским средствима.

Поред наведеног вредно је споменути и тзв. осцилирајуће силе (swing state) а под њима се у међународној политици подразумевају „актери регионалног значаја који своја стратешка усмерења периодично мењају улазећи у различитим временским интервалима у партнерства с међусобно супротстављеним великим силама“. Као примери за такве земље у светској политици најчешће се наводе СФР Југославија или Индија, које су у различитим временским периодима вођене својим политичким интересима лавирале, односно осцилирале од Москве до Вашингтона и назад. У Африци таква држава би, на пример, била Кенија која је у последње две деценије осцилирале од Вашингтона до Пекинга, све у зависности како је процењивала своје спољнополитичке приоритете.

МОЋ И ВРСТЕ МОЋИ У СВЕТСКОЈ ПОЛИТИЦИ

Појам моћи спада у један од најважнијих појмова у политикологији уопште, па тако и у савременим међународним односима. Бројни су појмовни и теоријски покушаји да се моћ дефинише, ухвати њена суштина, одреде форме појављивања, и разуме контекст њеног деловања. Према Џозефу Нају управо је контекст оно битно својство које одређује карактер, форму, суштину и облик дејствовања моћи, особито када је светска арена у питању. Оно што такође додатно усложњава разумевање природе моћи и њене употребе од стране државних и недржавних актера јесте контекстуална интелигенција (способност разумевања околности које чине и одређују окружујућу стварност) и тзв. ресурси моћи (информациони системи, медији, сајбер простор, мреже, нове технологије, и сл.) који попут медијума увећавају, убрзавају или маскирају њена дејства и чине цео процес истраживања додатно компликованијим.

У политиколошкој науци власт се често одређује управо преко појма моћи, па би се тако власт дефинисала као легитимна моћ, као право државе да утиче на понашање других (грађана) преко институционализоване моћи (државне институције) чији је циљ да исходује ефикасно потчињавање убеђивањем или принудом. Док класичан појам моћи подразумева способност да се утиче на понашање других, власт је право да се то чини, задобијено политичком облигацијом о прихваћеној обавези грађана да се покоравају изабраној и легалној власти. У том смислу као неизоставни услов власт мора да поседује легитимитет и да представља моћ која се темељи на владавини права. Једино у том случају она и само она има право на институционално легалну и закониту примену силе.

Изван контекста саме државе, дакле чисто социолошки, моћ означава способност појединаца или група да ради остварења циљева и реализације интереса утичу на понашање и размишљање других социјалних група или појединаца. „Зато је свака моћ, по мом мишљењу, битно друштвена, како по месту и начину свог постанка и испољавања, тако и по својој природи и учинцима“ (В. Павловић, 2012: 339).

Политичка моћ представља поседовање капацитета (ресурса) да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља, упркос противљењу, односно отпору. Моћ је дакле склона да корумпира, а апсолутна моћ корумпира апсолутно, стога она не мора увек да се намеће силом или присилом. Зато можемо да говоримо о различитим врстама моћи: тзв. легитимној моћи (када људи допуштају да се на њих утиче), о моћи која се постиже награђивањем или путем идентификовања (референтна моћ ‒ Штокхолмски синдром[1]) , затим о тзв. експертској моћи (која се стиче на основу знања), информационој моћи, финансијској моћи и сл.

У контексту реалне политике дефинисано је неколико функција моћи:

1. моћ деловања која обухвата све видове активности у циљу промене фактичког стања;
2. моћ одлучивања која подразумева способност доношења обавезујућих одлука;
3. моћ мобилизовања као реална способност мобилизације људи помоћу других средстава као што су тржиште, бирачи, медији и слично;
4. моћ располагања (односи се на коришћење ствари и ресурса који стоје на располагању било приватног или друштвеног карактера);
5. моћ дефинисања се односи на способност одређивања јавног дискурса, наметања дневног реда, односно његовог тематског карактера или тумачења политичке, социјалне и културне стварности, која се често кодира и као политичка коректност.

Чувени британски филозоф Бертранд Расел упоредио је моћ са енергијом. Оно што за физику значи појам енергије, за друштвене науке је појам моћи. У политикологији најзначајнији је пак онај приступ који моћ одређује као способност да се оствари жељени исход по носиоце моћи, или одговори на питања: ко добија, шта добија, где добија, када и како добија. „Први аспект, или ‘лице’ моћи дефинисао је политиколог с Јејл универзитета Роберт Дал… Ово лице моћи усредсређује се на способност да се други приволе да делају на начин који је у супротности с њиховим почетним преференцијама и стратегијама. (Преференције и стратегије су тесно повезане. Преференције рангирају исходе у датом окружењу, а стратегија је напор неког актера да се у тим околностима што је могуће више приближи жељеном исходу)“ (Џ. Нај, 2012: 29) Критикујући Дала, Нај му приговара да није узео у обзир и друга два аспекта или лица моћи. При томе би друго лице моћи била способност (поседовање ресурса) да се уоквирује и поставља дневни ред. „Другим речима, могуће је обликовати преференције других тако што ћете утицати на њихова очекивања у погледу онога што је легитимно или изводљиво.“ Док је тзв. треће лице моћи садржано у способности да се дефинишу структуре нечијих преференција. „Уколико можете навести друге да желе исти исход као и ви, неће бити потребно да се превладају њихове изворне жеље“ (Џ. Нај, 2006: 31).

Поједностављено ради лакшег разумевања, ова три лица (аспекта) моћи које нам сугерише Џ. Нај могуће је приказати на следећи начин:

1. прво лице моћи (тврда моћ) засновано је приморавању,
2. друго лице моћи (мека моћ) засновано је на привлачењу,
3. треће лице моћи (паметна моћ) засновано је на поистовећивању.

Дакле, комбинацијом сва три лица моћи лакше је са мање употребљених ресурса и енергије постићи жељене исходе. У читавом процесу упражањавања моћи кључна је фаза употребе тзв. паметне моћи у међународним односима, као „креативне“ комбинације којим се формама тврде и меке моћи паметним планирањем и коришћењем постиже успешна стратегија остваривања постављених циљева и интереса. Стога Џозеф Нај кондензовано закључује: „Дефинисао сам паметну моћ као способност да се ресурси тврде и меке моћи укрштају у делотворне стратегије“. (Џ. Нај, 2006:42).

Литература:

Д. Пророковић (2018). Ера мултиполарности. Београд: Службени гласник.

Џ. Нај (2006). Како разумевати међународне сукобе. Београд: Стубови културе.

П. Кенеди (1999). Успон и пад великих сила. Подгорица: ЦИД.

В. Павловић (2012). Политичка моћ. Београд: Завод за уџбенике.

[1] „На пример, у Стокхолмском синдрому жртве отмице које су доживеле трауматски стрес почеле су да се поистовећују са својим отмичарима“ (Џ. Нај, 2006: 31).