Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Обарајући Стојадиновића фебруара 1939. комплотом у коме су, поред Корошеца, учествовали Мехмед Спахо, Миха Крек, Франц Сној, Џафер Куленовић и Драгиша Цветковић, а који је припремљен под изговором постојања различитих мишљења у влади о споразуму с Хрватима, кнез је водио рачуна о негативним тенденцијама у политичком животу испољеним 1935−1939, о нараслим Стојадиновићевим амбицијама, његовој неподобности за разговоре с Мачеком, а посебно о томе да је председник владе, због своје проосовинске политике, неприхватљив не само за демократске кругове у земљи већ и за западне демократске силе — Велику Британију и Француску. Неочекивану смену Стојадиновић је пропратио речима да му је кнез забио нож у леђа, а одређивање Драгише Цветковића за његовог наследника да је избор пао на најгорег и најслабијег члана његове владе. Падом Милана Стојадиновића дошло је до битне промене, јер је његов наследник, несумњиво безначајан морао да наглашава како наставља исти курс, иако се као франкофил, клонио бацања у загрљај осовине знајући за англофилско расположење кнеза, а на другој страни морајући да води рачуна о отпорима у српском антифашистичком грађанству. Фебруара 1939. отворен је пут за преговоре круне с хрватском опозицијом ради решавања српско-хрватских односа. Извршну улогу у спровођењу кнежеве политике добио је Драгиша Цветковић, радикал из Ниша, мало познат и безутицајан члан Стојадиновићеве владе. Као човек коме је кнез Павле указао поверење, требало је само да извршава његове налоге, због чега је и заслужио назив кнежевог курира. У Декларацији Цветковићеве владе поменута је њена специјална мисија, уз наглашавање да споразум с Хрватима, заснован на пуној једнакости и равноправности, представља њену јасну и одлучну политику, без примене ранијих метода и тактизерства. Цветковићева накнадна изјава подвлачила је народни индивидуалитет Хрвата, као резултат посебног развитка, полазећи од њихове стварне и формалне равноправности у границама Југославије, коју они, како је наведено, ниједним актом нису порекли. Још једном је истакнуто да је споразум замишљен као вид учвршћивања Југославије и унутрашњег мира, а самим тим и јачања њене отпорности и престижа у међународном животу. У разговорима о том споразуму Цветковићев саговорник и преговарач у име друге стране био је Мачек, који је уживао подршку ХСС и Хрватског народног заступства, сачињеног од свих посланика ХСС изабраних на изборима 1938. Резолуција овога тела од 8. маја 1939. називала је Мачека легитимним представником хрватског народа. Истом резолуцијом Мачек је добио одобрење за свој рад и овлашћења да и даље предузима акције у унутрашњој и спољној политици, држећи се принципа да су опстанак и слобода хрватског народа изнад свега. Преговорима је претходио притисак СДК, британски подстицаји и пораст аутономних тенденција у Словенији, Босни и Херцеговини и Војводини. Британски утицај је и те како осетан у овој кризи унутрашњег јединства. Односи међу народима Југославије Британце занимају првенствено са становишта предстојеће светске конфлаграције и, сходно томе, осигуравања њихове међународне позиције у Подунављу, на Балкану и у залеђу Медитерана. С тог становишта занимљив је меморандум Ситона Вотсона из 1936. године, без обзира што овај угледни британски јавни радник који је, уз Артура Еванса и Викама Стида, био осведочени пријатељ Хрвата још из времена првог светског рата, наступа сада, 1936. године, као приватно лице. Угледни Британац је пошао од следећих премиса: да је хрватско питање горуће, да је српска политика према Хрватима банкротирала и да је споразум хитно потребан из унутрашњих и спољних разлога. Тадашњи режим Вотсон је дефинисао као диктатуру без диктатора.
Први и главни Мачеков захтев био је прихватање принципа федерације, али ако ово питање у начелу и теоријски није више изазивало отпор Београда, отпор је изазивао број федералних јединица. Мачек је тражио седам федералних јединица, што је касније тражила и Комунистичка партија Југославије, ваљда да не би заостајала са Сељачко-демократском коалицијом. Под федералним јединицама су се разумеле: Словенија, Хрватска, Далмација, Босна и Херцеговина, Србија, Војводина, Македонија и Црна Гора. Мачек је био спреман да одустане од последње две, јер се њихово питање могло решити и административном аутономијом у оквиру српске федералне јединице. Војводина, са великом житницом, изазивала је највише отпора, али је идеалан компромис био пет јединица, укључујући и Војводину. Мачек је имао у виду свој властити политички фронт у Хрватској, Славонији, Далмацији и Босни, а био је и вођа коалиције у којој је било и српских демократа из Војводине. За српски политички фронт радило се, опет, о српској већини у Војводини, као и о страху од мањина – немачке и мађарске. Ситон Вотсон је у закључку свог меморандума истицао: „Ако политичко измирење не успије то би могло значити расуло. Хрватска држава тешко да би се могла сама одржати, па чак и када би била и уједињена са Словенијом. А Италија би скоро сигурно покушала да захвати Далмацију, а тиме би фатално променила равнотежу сила у Средоземном мору. Мачек је рекао Ситону Вотсону да ако Срби не буду желели да бирају Македонију да ће он тражити дуализам какав је постојао између Аустрије и Угарске, с тим што ће своју половину уредити федеративно. Енглези су стајали на становишту да је рат неизбежан и њих су унутрашњи проблеми интересовали тек толико да се држава у рату не распадне“. Па и три године касније, априла 1939, пре стварања Бановине Хрватске, Ситон Вотсон (млађи) забележиће у извештају Роберту Ванситарту следеће: „Све док се не реши хрватско питање Југославија неће бити у стању да игра никакву улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, ни да импресионира непријатеље. Она је по свом геополитичком значају била од великог интереса за западне силе – Дунав, Јадранско море, претња припајања Мађарској и Аустрији. Немци су уверавали принца да су они за јаку Југославију и то централистичку која би била у стању да спречи сваки сепаратизам, регионализам, демократска кретања, бољшевизам. И ако је оваква политика у британској оптици поспешивала њено унутрашње труљење“. Унутрашњи развој Југославије уочи рата ништа мање није интересовао ни другу супарничку силу, Немачку. Према немачким изворима, постојала су страховања од стварања босанске и црногорске јединице, чиме би ослабиле унутрашње државне везе, јер бановине не би егзистирале као економске и географске јединице, него изразито као етничке јединице. Такав развој штетио би идеји о југословенској држави на чијим границама нису стајале пријатељске државе и нарасла би центрифугална настојања. Немци су увиђали да повратак на диктаторски ауторитарни режим Живковића или Стојадиновића није више био могућ и сматрали су да би он довео до револуције. Усташе су иступале против Мачековог компромиса, а десничарске снаге код Срба нису имале човека за војну диктатуру, нити снага за то, а с муком су прихватале преуређење државе на бази федерализма. Немачке анализе из новембра 1939. су се завршавале констатацијом да је ситуација југословенске владе и државе уопште тешка, а будућност мутна и неизвесна. Мачек је од раније настојао да заинтересује Рим за хрватско питање. Стојадиновић је приближавањем Италији и Немачкој практично умртвљивао хрватско питање, онемогућујући да прваци Хрватске сељачке странке, практично националног покрета, нађу протекторе међу великим агресивним фашистичким силама. Изолацији Хрватске сељачке странке Стојадиновић је доприносио залажући се за конкордат с католичком црквом, рачунајући да би она могла амортизовати притисак националног покрета Хрвата. Маја 1939. Мачек је преговарао с грофом Ћаном преко инжењера Карнелутија, дакле у време уласка Немаца у Праг и окупације Албаније. Персонална унија коју је Ћано предлагао Мачеку после побуне и издвајања Хрватске из Југославије утицала је да се вођа Хрватске сељачке странке повуче и напусти ове тајне посредно вођене разговоре. Истовремено су Мачекови представници разговарали и у демократским престоницама.
Без обзира на све застоје, разговори између Мачека и Цветковића обављени су доста брзо, тако да је споразум закључен 26. августа 1939. непосредно пред избијање Другог светског рата. Највише спотицања је било око опсега Бановине Хрватске, јер је Мачек тражио Боку Которску, Срем, део Бачке, делове Босне и Херцеговине и Дубровник. Коначни споразум о Бановини Хрватској је обухватио спајање две дотадашње административне јединице: савске и приморске бановине, са срезовима Дубровник, Шид, Илок, Брчко (Дервента), Градачац, Травник и Фојница. Њен обим овим није био дефинитивно утврђен, јер је остављено да се границе накнадно одреде. Предвиђено је да се образује заједничка влада, која би споразум спровела у живот, што је практично значило образовање нове, хрватске бановине, преношење на њу одговарајућих компетенција и доношење политичких закона. Према споразуму је требало да се у држави, укључујући и нове јединице, обезбеди равноправност Срба, Хрвата и Словенаца, једнакост при учешћу у вршењу јавне службе, равноправност признатих вероисповести. Исто тако, уставом су имала да се зајамче и једнака основна грађанска и политичка права. У надлежност Бановине Хрватске спадали су пољопривреда, трговина и индустрија, шуме и рудници, грађевинство, социјална политика, народно здравље, физичко васпитање, правда, просвета и унутрашња управа. Државна надлежност обухватала је послове од општег интереса. Но, и у погледу поделе надлежности споразум није био коначан, већ је предвиђао да се та подела до краја изврши тек после преуређења државе. Законодавна власт у Бановини Хрватској припадала је заједнички краљу и Сабору, а управну власт вршио је краљ преко бана, кога је он именовао и разрешавао, и који је одговарао њему и Сабору. Судови су изрицали правду у име краља. Овај споразум правно је утврђен владином Уредбом о Бановини Хрватској на основу Чл. 116 Устава, који је дозвољавао да круна може радити мимо уставних одредаба и законских прописа у околностима (рата, мобилизације, нереда и побуна), које би доводиле у питање јавни поредак и сигурност државе, или када су угрожени јавни интереси. Дајући ову необично растегљиву могућност круни, октроисани устав је предвиђао, такође, да те изванредно предузете мере накнадно мора одобрити Народно представништво. Пошто је оно било распуштено, а избори за ново и за Хрватски сабор нису одржани до априлског рата, споразум од 26. августа није ни био одобрен. Стварањем хрватске аутономије у Краљевини Југославији прихваћена је федералистичка оријентација за преуређење државе, која се није могла зауставити на дуалној формули регулисања положаја Хрватске и Србије. Ова реорганизација је имала велики број противника у свим грађанским националним фронтовима, али је, изгледа, била усвојена као генерална линија основних грађанских снага. Питање је било само како ће се Југославија преуредити на федеративној основи. Текуће стање се дефинисало као парафедерализација. Политички живот није био поларизован само путем националних страначких конфронтација, већ су се и у оквиру појединих грађанских странака манифестовале разне струје, мишљења и погледи званичних језгара, група и појединаца.
Радикали су у споразуму видели пораз Срба. Поједини српски политичари су сматрали да су Хрвати одбацили културно-историјске посебности усвајањем етничког принципа по коме су сви Хрвати морали да се нађу у Бановини Хрватској (укључивање 13 срезова Босне и Херцеговине, и срезова западног Срема). ХСС је сматрала да само преостали део Босне и Херцеговине може да се конституише у посебну аутономну јединицу као ХерцегБосна, чиме је руководство странке излазило у сусрет Муслиманима и ове упућивало против Срба који су тражили припајање Босне и Херцеговине српској јединици. Српски политички фронт је сматрао да Војводина има да се нађе у српској јединици, насупрот ХСС, који је подржавао конституисање војвођанске јединице. Хрватска политика је била свесна колико би тиме српски интереси били погођени због свега оног што је Војводина значила за Србе у духовном погледу, због богатства као житнице Југославије, њене геополитичке позиције на северу и утицаја на промену односа снага у целој држави. Захтеви ХСС за срезовима Барање, Бачке и источног Срема били су противтежа српској политици, не би ли она попустила у конституисању Војводине као засебне јединице. За Радоја Кнежевића, како наводи Мирјана Анђелковић, границе Србије су се протезале од Ђевђелије до Суботице и од Тимока непрекидно све до мора, близу Шибеника. Одбијен је предлог председника бановинског одбора вардарске бановине, Јована Алтипе-Марковића, да ова бановина буде засебна јединица приликом преуређења државе, јер се сматрало да јужна Србија природно дели судбину Србије. По Милану Гролу, за Војводину је могла бити предвиђена само самоуправна организација у складу с њеном сложеном структуром у националном, верском и културном погледу. Грол је полазио од тога да је Војводина за друге могла бити питање срезова, али да је она за Србе питање националног бића, да њена будућност не може бити предмет партијских нагодби, нити ући у ону торбу трансакција с којом мањинске партије торбаре по Београду. По њему је линија Дунав—Морава—Вардар кичма српског националног организма. У редовима првака Самосталне демократске странке, испољавала се читава једна лепеза мишљења о будућем статусу Босне и Херцеговине: да уђе у састав Бановине Хрватске; да доживи обнову из времена Аустро-Угарске; да само западна Босна и Херцеговина уђу у састав Бановине Хрватске; Срђан Будисављевић је бранећи тријалистичку формулу, био против њеног издвајања у једну од јединица, итд., што истовремено сведочи о степену растакања страначког организма и о умножавању индивидуалних и групних гледишта. Вођство Словенске људске странке тражило је формирање словеначке бановине, која је захваљујући словеначкој националној хомогености већ била фактички обликована, али јој је требало уредити статус, то јест регулисати односе након реорганизације. На томе је већ радила комисија при влади (проф. Михаило Константиновић, Михо Крек, Лазар Марковић и др Станко Мајцен, подбан дравске бановине). Шеф ЈМО и члан Владе, Џафер Куленовић, изјашњавао се за Босну и Херцеговину као четврту аутономну јединицу. Политичке странке које су окупљале Србе опредељивале су се листом да Босна и Херцеговина припадну српској јединици. Срђан Будисављевић се крајем 1939. определио за три јединице: српску, хрватску и словеначку. Секула Дрљевић је у полемици са Џ. Куленовићем сматрао да Босна треба да се припоји Црној Гори, која је за њу два пута ратовала. Износио је и захтеве у вези с Херцеговином на основу историјске традиције и етничке истоветности. Предлагала се и друга варијанта: Црна Гора с Метохијом, Санџаком и ужичким крајем.
Унионисти су у Црној Гори сматрали да се Црна Гора изјаснила за Србију 1918. године. Митар Поповић је износио схватање да Цетиње треба да постане центар српске бановине, јер се ради о српској Ћаби која је загревала и обасјавала цело српство и све Југословене. Део Срба у Бановини Хрватској је заговарао окупљање у циљу одређивања услова који су неопходни за њихов економски, културни и верски развој. Али њихово окупљање није замишљено као акција против Хрвата. Сабрани, они су морали да докажу како међу њима никада није било некога, „ко би свјесно желио зло хрватској цјелини“. Образовањем аутономне Бановине Хрватске измењено је државно уређење предвиђено октроисаним уставом. Од тренутка установљења хрватске аутономије, Краљевина Југославија се налазила у процесу преуређивања. Та аутономија нарушила је и принцип централизма, на коме је почивала целокупна државна зграда. Стварањем једне нове, аутономне јединице, квалитативно сасвим друкчије од дотадашњих бановина, отворено је питање у којем правцу ће тећи даља државноправна реорганизација Краљевине Југославије. Поред захтева за стварањем посебне словеначке јединице, као и аутономне Босне и Херцеговине, разматрало се и обликовање српске јединице. Сачуван је и Нацрт Уредбе о организовању Српске Земље, која није никада усвојена, а чији је Члан 1. предвиђао да се бановине врбаска, дринска, дунавска, моравска, зетска и вардарска споје под заједничким називом Српска Земља, са средиштем у Скопљу. Према истом члану Нацрта, дотадашње бановине су имале да се претворе у области, задржавајући своје називе и седишта. Но, рат је пресекао планове о даљем преуређењу Краљевине Југославије. По Ђорђу Тасићу, професору јавног права, који је са професором Ивом Крбеком радио на Уредби о стварању бановине, један јединствени народ није морао живети у једној унитарној држави, јер је могао живети и у савезној, као што, обрнуто, савезна држава не претпоставља постојање више народа. Штавише, у савезним државама је нормалан процес да се током времена ствара једна национална свест. Тасић је критикован да није за федеративно уређење и да иде најдаље до аутономистичког уређења. Он је, пак, сматрао да није било довољно усвојити аутономистичко или федералистичко гледиште, него је потребно одредити конкретну форму и садржину. У аутономизму се може ићи врло далеко у надлежности покрајина, као што се у федерализму може ићи врло далеко у надлежност савезне државе. Питао се јесмо ли три народа или један народ. Тасић је остављао по страни конкретну историјско-социолошку анализу сплета чињеница, интереса, осећања и идеја који је створио и држао Југославију, сматрајући да разлог за садашње стање треба тражити у потенцирању државе на рачун идеје народа. Практично, људи су се бојали да ће федерација или аутономија растројити државну заједницу. Заборављало се да је и федерализам средство за народну слогу и за народно јединство. Према Тасићу централистичко и унитаристичко уређење је сметало стварању националне свести. Зато је писао: „Хоћемо федералистичко уређење да би се она у њему развила несметано. Идеологије нису што и научне објективне теорије. Важно је да оно што желимо да буде остварено поставимо као циљ будућности“.
Закључени споразум није задовољио ни једну друштвену и политичку снагу у Југославији, а створио је много противника реорганизације у Југославији на новој основи. Пре свега, Мачек је на седници Хрватског народног заступства, од 27. августа 1939, нагласио да се ради о делимичном споразуму, јер се до потпуног није могло доћи. Овај, самим тим, нити је утврдио коначну територију Бановине Хрватске нити предвидео степен њене аутономије који би задовољавао Мачекову струју, а камоли десничаре у странци. Али и сам Мачек, познат као оклевало, није показивао докле иду његови захтеви у погледу преуређења Краљевине, посебно с гледишта надлежности и статуса Бановине у Југославији. Тиме је вођа ХСС уносио елемент неодређености и несигурности у ионако прегрејану атмосферу националних супротности. На другој страни, Мачек је имао противнике споразума у редовима властите странке, противнике десничарски оријентисане, који су сматрали да он у разговорима с круном није добио задовољавајуће уступке за хрватски народ. Вођа ХСС посебно је био изложен притиску екстремне деснице, усташа, који су споразум сматрали директном издајом хрватских интереса и Мачека прогласили за издајника зато што није издвојио Хрватску из састава Југославије, у чему су сепаратистичке снаге виделе једино решење.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Jelić-Butić, Fikreta (1983). Hrvatska seljačka stranka. Delo.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940–1945. New York: Columbia University Press.
Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler’s New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.
Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1-2): 61—72.
Остави коментар