Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Прве српске социјалисткиње, Милица и Анка Нинковић, рођене су у Новом Саду, а њихов отац Петар Нинковић био је професор и директор Српске православне гимназије у Новом Саду и уредник конзервативног листа Србобран. Миличина и Анкина мајка, Јелисавета, рођена Поповић била је свештеничка ћерка из Српског Елемира. У време буне она је са породицом избегла у Србију, а како је њена породица била у заиста незавидној материјалној ситуацији, дала је себи завет да макар од своје деце направи раднике, који ће, ма шта их снашло у свету, самостално моћи да зарађују за свој хлеб. Јелисавета је много пажње посветила васпитању своје деце, ћеркама Милице и Анке и сина Душана. Након завршене основне школе у Новом Саду, сестре Нинковић приватно су похађале гимназијске школске програме, с обзиром да тада још није било женских гимназија, а нису имале право да упишу мушку гимназију. Од младости, првобитно су биле одушевљене идејама Уједињене омладине српске, да би након завршетка гимназијског образовања постале присталице социјалистичких идеја Светозара Марковића. Када је Марковић, у статусу политичког емигранта, дошао у Нови сад 1872. године, запослио се као приватни учитељ сестара Нинковић. Према сведочењу Пере Тодоровића, чувеног новинара и потоњег Миличиног супруга, у кући Нинковићевих нису више одржавана она бујна породична весеља, игранке и посела, што су тако карактеристична и тако својствена Новосађанима, али су они млади, образовани невољници, које су гонили насилници, налазили уточишта у овој породици. Марковић је срдачно приман у дом Нинковићевих, иако је Петар Нинковић био изразити конзервативац, док је мајка васпитавана у изразито патријархалној српској, православној породици. Родитељи сестара Нинковић нису се противили пријатељству њихових ћерки са Светозаром Марковићем, иако је био „црвењак“ и „комунац“, изгнаник из своје отаџбине. Без обзира на ове квалификације, Петар и Јелисавета, без устручавања, поверили су Светозару Марковићу одговорност за образовање и васпитање њихових ћерки. Како је писао Јован Скерлић, девојке су гледале на Марковића са свим ентузијазмом својих младих година, те су и пригрлиле његове идеале: „Између Милице и Марковића развила се чиста, платонска љубав, коју једно другом нису признали, стидећи се ње, као какве слабости, али коју су обоје носили дубоко у срцу“. Према мишљењу Јаше Продановића, великог познаваоца Марковићевог живота и дела, та чиста и идеална љубав није крунисана браком, првенствено због Светозаревог тамновања, потом тешке болести и преране смрти.
Родитељи су настојали да својим ћеркама пруже што потпуније образовање, па су нашли могућности да их пошаљу у Цирих на студије педагогије. Нема сумње да су се оне саме, под Марковићевим утицајем, определиле баш за Цирих као тадашњи европски центар социјалистичке мисли. Сестре су у Швајцарској боравиле од септембра 1872. до јуна 1874. године. У датом периоду у Цириху се нашло на стотине руских студенткиња које су се заједно са својим колегама окупљале у разним револуционарним секцијама словенског обележја, па су се међу њима нашле и сестре Нинковић. Неколико пута у недељи долазиле су у руску студентску библиотеку, где су одржавана предавања са полемичким и бурним дискусијама о разним политичким, економским и социјалним темама, од којих су многе биле „опасне и забрањене“, као што су Париска комуна, Пугачовљев устанак у Русији, шпански републикански покрет, италијански карбонари, подземна Русија, и друге. У страху од бунтовног усмерења код својих стипендиста и академаца, руске власти су забраниле боравак девојкама из Русије у Цириху, 1873. године. После тога су се и у провладиној штампи у Београду појавили гласови да би и српска влада требало да забрани свима нашим младим, учећим се Српкињама, да и даље бораве у Цириху, у тој јазбини крајње покварености и отровном гнезду светског олоша. Бачки епископ Герман Анђелић, иначе конзервативац, обавестио је 16. јуна 1873. године карловачку митрополију да се у Цириху школују две кћери бившег управитеља Српске православне гимназије новосадске, Петра Нинковића и молио је најпокорније да им се званично нареди да одмах напусте Швајцарску республику, у којој се не посвећује довољна пажња релиђијозном воспитанију и наравственом одгоју србског учећег се женскиња. Постоји претпоставка да је Нинковићевим ћеркама упућен захтев да напусте Цирих, али је њихова мајка изгледа била против тога јер је желела да Милица и Анка заврше своје студије. У наставку студија марљиво су похађале часове педагогије, књижевности, уметности, класичних језика и историје, а све у намери да се што боље припреме за свој будући наставнички позив. Огорчена због одлуке руске владе и писања српска штампе, уз помоћ Ђоке Мијатовића, Милица Нинковић је послала Светозару Милетићу чланак за Заставу о овом питању. Чланак је изашао у новосадском листу под насловом Рускиње на циришким вишим школама и руски указ против тих школа. Прва српска социјалисткиња је у том и наредном чланку, такође у Застави, исказала уверење циришких професора, који су устали у одбрану слободе научног мишљења и аутономије универзитета. Пошто су у јуну 1874. године положиле своје последње испите у Цириху, већ у августу сестре су дошле у Србију, верујући да су тамо ипак биле повољније прилике него у Угарској. На првом месту, посетиле су Светозара Марковића у пожаревачким казаматима. Сусрет са њим омогућио им је пољски лекар Јасневски, који је као учесник у пољском устанку из 1863. године емигрирао у Србију и запослио се у казнионици. Сестре су се илегално састале са Марковићем у казнионичкој амбуланти, где су га затекле у веома тешком здравственом стању. Марковић им је сугерисао да отворе приватну женску школу и дао им упутства за организацију наставе и примену нових педагошких метода у васпитању девојака.
Из Пожаревца сестре су отишле у Београд и министру просвете, др Филипу Христићу, поднеле су молбу за отварање школе у Крагујевцу. Окорели конзервативац, министар их је хладно и неповерљиво примио, те им је усмено обећао да ће им обезбедити дозволу, али се потом предомислио, да би ускоро поставио тешке услове, које оне нису могле да испуне (пре свега да за сваки предмет обезбеде квалификоване професоре). Сестре су у новој молби објасниле да ће у првом разреду оне саме држати наставу, а да ће већ у другом ангажовати одговарајући стручни кадар. Уместо Христића, ускоро је на положај министра просвете Србије ступио познати српски научник, Стојан Новаковић, који је био много либералнији и толерантнији, те је дозволио отварање школе. Виша женска школа сестара Нинковић почела је са радом у децембру 1874. године. Наставни програм у овој школи био је широко постављен: предвиђао је изучавање историје света и Југословена, хришћанске науке, затим физике, природописа, физиологије и хигијене, земљописа и математике, а садржао је и цртање, гимнастику и женске радове. Међутим, школа није била дугог века. Сестре Нинковић биле су политички сумњиве крагујевачкој полицији од првог дана рада школе, а након ступања на дужност владе Данила Стефановића, Анка и Милица нашле су се под ударом режима. Под стражом су спроведене из Крагујевца у Београд, јер су биле означене као комунисткиње. За чича-Данила, како је гласио надимак српског председника владе и негдашњег суровог и искусног полицајца, по речима Слободана Јовановића и мушкарац-комнист био је нешто безумно, а жена комунист изгледала му је као хуљење свих закона и људских и Божјих. У Београду полиција им је саопштила да као стране држављанке морају за 24 сата да напусте Србију. Ипак су остале у Србији, јер су се по договору са политичким једномишљеницима-социјалистима на брзину удале, те на тај начин стекле право боравка у змљи. У Топчидерској цркви, Милица се венчала са новинаром и тада социјалистичким а касније радикалским прваком, Пером Тодоровићем, а Анка са Сретом Анђелковићем, такође социјалистом. Венчања су била приређена 22. маја 1875. године. Без обзира што је наведени брак Анке и Срете Анђелковића склопљен из политичких, па и безбедоносних разлога, између супружника, временом је развијена искрена приврженост и емотивна наклоност, те им је ускоро у браку рођена и ћерка. Међутим, упркос емотивној наклоности Пере Тодоровића према својој супрузи, Милици Нинковић, она се од њега убрзо у потпуности отуђила. Од Тодоровића је остао опис сестара, њихових физичких и духовних особина: „Биле су маленог стаса, веома деликатне конструкције, мирне, скромне, повучене у своје књиге и школске предмете, живећи незнане и нечујне у непознатој вароши“. Али када су после удаје дошле поново у Крагујевац, захваљујући свом политичком деловању на социјалистичкој линији, као и на основу физичког изгледа, постале су веома познате. Кратко потшишане и модерно обучене, у патријархалном Крагујевцу деловале су изазовно и застрашујуће. Милица је била десна рука Пери Тодоровићу док је уређивао лист Старо ослобођење, настављајући Марковићеву делатност. „Сву своју снагу улагала је у општу ствар… Она је са сестром водила књиге уредништва, страну кореспонденцију, помагала у експедицији листа, држала коректуру и радила за подлистак, сем одржавања куће, где је заједнички становала цела редакција Старог ослобођења…“, писао је тада Тодоровић. Када је на власт у Србији дошао либерални режим Љубомира Каљевића, на изборима у Крагујевцу 1875. и 1876. године победе су однели социјалисти. На манифестацијама је приказивана црвена застава, коју су сашиле сестре Нинковић, обе из Швајцарске напојене духом републиканским. Као иницијатори манифестација, социјалисти су ухапшени, а међу њима и Пера Тодоровић.
Прва српска социјалисткиња, Милица Нинковић, рођена је у Новом Саду, 12. фебруара 1854. године, а умрла је у Крагујевцу, 30. новембра 1881. године. Као медицинска сестра и добровољка, учествцовала је у Српско-турском рату 1876−1878. године, када је пожртвовано неговала рањенике у војним болницама у Србији. Након завршетка рата, живела је у Београду, где се издржавала на тај начин што је давала приватне часове. Либералне владе Стевче Михаиловића и Јована Ристића наставиле су да прогоне породице политичких емиграната. Након што је Миличин муж, Пера Тодоровић емигрирао у Нови Сад и Милица се након протеривања преселила се у свој родни град. Овде је сарађивала у Стражи, коју су издржавали Тодоровић и Лазар Пачу, држала је предавања у омладинским удружењима и окупљала женску омладину око себе. Уз помоћ руске лекарке Светловске, са којом се упознала у Цириху, успела је да добије руску стипендију, те да студије настави у Санктпетербургу, 1878. године. У руској престоници положила је пријемни испит, те је успела да упише студије на Медицинској академији. Први строги испит савладала је са таквим успехом да је похваљена од својих професора. Али сурова северњачка клима није погодовала њеном нежном здрављу, те је била принуђена да напусти студије 1879. године. Захваљујући помоћи својих добрих пријатељица које су се обавезале да јој достављају сто динара месечно, 1879. године отпутовала је у Цирих, где је наставила са студијама медицине. Тада је у Цириху боравио и њен брат Душан који је завршавао студије на Политехничком факултету, да би након дипломирања добио службу у дирекцији француских железница у Паризу. Милица се придружила брату у Паризу 1880. године, где је наставила са студијама из области медицинских наука. Веома брзо положила је строги испит из биологије, али је услед премора, њено здравље постало трајно нарушено. Лекари су јој саветовали да се врати у отаџбину, након чега се Милица заиста настанила код своје сестре Анке у Крагујевцу, где је након неколико дана преминула у 27. години живота од последица туберкулозне заразе. У српској историји упамћена је као прва жена која је суделовала у организовању и пропагирању социјалистичког покрета. Говорила је немачки, француски и руски језик, а служила се енглеским и италијанским језиком. Њени чланци и прикази објављивани су у Марковићевом Ослобођењу, Старом ослобођењу, Раду, Стражи, али увек без потписа. Са француског на српски језик превела је књигу социјалисте Франсоа Бафела Једна јунакиња француске револуције, Историју једног злочина, Виктора Игоа; са руског језика превела је Азбуку социјалних наука, аутора Флоревског, а са српског језика на руски језик дело свог учитеља, Светозара Марковића Србија на Истоку, а на немачки језик, расправу Уништење естетике, Пере Тодоровића. У лајпцисшком листу Vorwärts, органу Марксове Интернационале, објавила је у преводу неколико чланака Светозара Марковића.
Анка Нинковић-Анђелковић, наставница, социјалисткиња, рођена је у Новом Саду 13/25. јануара 1855. године, а преминула је у Београду 1923. године. Анкин супруг, Срета, био је велепродавац дувана и у браку су добили ћерку, којој су дали име Милица у част Анкине сестре, која је умрла пре рођења њихове ћерке. Савременици су је описивали као црномањасту, лепу жену са правилним цртама лица, али и тужним и уморним очима, као и са изразом резигнације на њеном тамно-бледом лицу. Владала се, говорило се, као права госпођа. Никада се ни са ким није посвађала, нити је неког изгрдила. Када је имала неки лични неспоразум са конкретном особом, једино би се поверила својим најближим сродницима. Са ћерком је изградила необично поверљив и присан однос, више као другарице, него као мајка и ћерка, а Милица је, како тврде била пуна свежине, хумора и неодољиве љупкости. Анкин муж преминуо је од туберкулозе, још када је Милица била у раном узрасту. Анка је имала још једно дете, посмрче, девојчицу која имала многе сметње и дијагностикован инвалидитет, која је умрла у својој петој години живота. Када је њен супруг умро, Анка је напустила школу коју је основала са својом сестром, да би се преселила у Београд, где јој је ћерка студирала сликарство. Иако је говорила немачки, француски и руски језик, као матерњи, није успела да пронађе запослење. Живела је у највећој материјалној беди и кад је коначно добила скромно радно место са неколико стотина динара плате месечно. Прослављени државник, Анкин негдашњи једномишљеник у политици и друг из младости, Никола Пашић, расплакао се над њеном судбином те ју је позвао у аудијенцију у свој кабинет, међутим, до сусрета није дошло. Оболела и обневидела, остала је без посла а стан није могла да добије, па је постала подстанарка без сигурних личних зарада. Умрла је у сиротињској болници, у хладној бараци треће класе, где болничарке нису желеле да јој обезбеде ни ћебе. Сликарка Бета Вукановић, која је била менторка њеној ћерки Милици, обећала је да ће јој уступити ћебе, те да ће је покушати окрепити са неким топлим напитком, пошто је то била последња Анкина жеља. Међутим, Анка је умрла дан након сусрета са Бетом Вукановић. Милица Анђелковић, Анкина ћерка, завршила је Сликарску школу, положила државни испит, те добила радно место учитељице цртања у Крагујевцу. Међутим, није дуго живела. Умрла је од шарлаха.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Pantelić, Ivana (2005). „Ninković (Ninkovich), Milica (Todorović, Todorovich)”. Ур.: Haan, Francisca de; Daskalova, Krassimira; Loutfi, Anna. Biographical Dictionary of Women’s Movements and Feminisms in Central, Eastern, and South Eastern Europe: 19th and 20th Centuries. New York: Central European University Press. ISBN 978-963-7326-39-4.
Стојаковић, Гордана. Милица и Анка Нинковић. Женски музеј.
Стојаковић, Гордана (2014). Женска имена Новог Сада. Туристичка организација града Новог Сада.
Остави коментар