Дранси: од заборављеног сећања до Шоа Меморијала

Дранси, концентрациони логор у североисточном предграђу Париза, служио је као сабирни центар и логор за интернирање у коме је од марта 1942. до августа 1944. године између 63.000 и 76.000 Јевреја било заточено. Они су након што су их покупили са улица Париза, где су чинили значајан део богатог грађанства и индустријалаца, али и битан сегмент културног живота града, у 64 железничка транспорта са станице Бобињи депортовали у друге логоре. Њихово коначно одредиште било је у Compiègne, Pithiviers, Beaune-la-Rolande, Аушвиц и Немачка. Међу интерниранима било чак 6.000 деце. Само 1.542 лица преживело је напуштање логора од стране нациста. Поред Јевреја, који нису довођени само из Француске, већ и Пољске и Немачке, били су заточени и Французи. Важан податак за историју логора јесте и да је до 1943. године Дрансијем управљала француска полиција (Вишијев режим), а потом су управу преузели Немци. Отуда се јавља и потискивање сећања на Дранси у послератном периоду.

Колективно сећање на жртве Дрансија постало је део меморијалних пракси тек у осмој деценији 20. века. Логор Дранси је до тада био прекривен велом заборава и само се међу потомцима страдалих преносило сећање. Након рата у логор су интернирани колаборационисти, да би од 1946. године постао место становања за људе са маргине друштва. Данас старији становници овог дела предграђа Париза препознају место логора и као место социјалног (колективног) становања – Cité de la Muette. Шта је узрок закаснеле меморијализације Дрансија? Жеља да се постисне траума? Бег од наслеђа Вишијевског режима? Немар?

После Другог светског рата у Француској политике сећања се дефинишу успорено. Меморијализација, која је подразумевала подизање споменика у Дрансију је почела 1977. године. Вајар Шломо Селингер аутор је Споменика депортације у Дрансију, насталог у знак сећања на француске Јевреје који су ту били заточени. Након што је споменик свечано отворен аутор је рекао: „Надам се да ће споменик моћи да пренесе на будуће генерације осећања која су доживели заточени у нацистичком логору, која сам преживљавао ове две године радећи на делу“. Ипак, трансмисија сећања није такла праволинијски.

Променама политика сећања у духу заједничког европског идентитета, мењала су и схватања односа: победник, побеђени и жртве. У последњој деценији 20. века ушао је у употребу израз devoir de mémoire – дужност памћења. Поменути појам који означава моралну обавезу памћења трагичног историјског догађаја и његових жртава, како би се осигурало да се догађај ове врсте више не понови. Француско друштво се тада суочило са наслеђем Другог светског рата и удаљило од перспективе Шарла де Гола, по којој Француска Република није имала одговорност за дела Петена и Вишијевске Француске. Ово је у јавне манифестације историје изражене кроз сећање заједнице унело нову парадигму Холокауста. Жак Ширак је 1995. године организовање управљања и контроле над логорима од стране присталица Вишијевског ражима означио као „злочиначку глупост окупиране земље“. Ово је довело до нове перпективе посматрања Холокауста и мењала је меморијализацу а посредно је утицала на схватање и однос према Дрансију.

Ново интересовање за Дранси појавило се четврт века касније у односу на први споменик. Потекло је захваљујући актуелизацији случаја Брунер 2001. године. Тада је Класферд, ловац на нацисте, пред француским правосуђем изнео случај немачког официра Алојза Брунера, некадашњег управника Дрансија (од 1943. године до ослобођења), који је у одсуству осуђен на казну доживотног затвора за злочине против човечности. Алојз Брунер, нацистички злочинац, је након рата побегао у Сирију. На основу истраживања и изјава Ефраима Зурофа, директора центра „Симон Визентал“ сматра се да је Брунер био саветник председника Хафеза ел Асада (у домену тактика тортуре!), као и да је преминуо у дубокој старости и сахрањен у Сирији 2010. године.

Све поменуто било је подстрек да се на 70. годишњицу почетка депортације француских Јевреја у нацистичке логоре отвори Шоа Меморијал у Дрансију, североисточном предграђу Париза. Меморијал је подигнут на месту где је био концентрациони логор, а насупрот споменику из 1977. године. Шоа Меморијал у Дрансију свечано је отворио француски председник Франсоа Оланд 2012. године. Меморијал, поред сталне поставке, укључује конференцијску салу, учионице и документациони центар. Посетилац спознаје историјат логора, свакодневни живот и личне успомене заточених. На зидовима су исписане поруке на зидовима, графити, алуминијумске шоље за пиће и друге личне ствари које су затвореници оставили. Документациони центар је место где истраживачи и посетиоци, као и потомци жртава имају приступ документима и фотографијама. Меморијал продаје и публикује књиге о Холокаусту, организује и посебне привремене изложбе, едукативне радионице и вођене посете. Рад је усмерен ка младима, о чему сведочи и значајан део дигитализованих докумената и књига, који је доступан путем интерента.

Посебан значај у креирање историјског памћења и трансмисији сећања из прошлости имају посете местима где се догодила историја. Дранси је једно од таквих места. Оснивање Шоа Меморијала омогућава комуникацију у јавном простору. Шоа Меморијали остављају снажан утисак својом архитектуром и слојевитошћу организације која упућује и води у разумевање догађаја, појава и процеса из прошлости. Иако је у Паризу смештен изузетно богат Јеврејски музеј и Шоа Меморијал, ипак из Дрансија није могуће разумети комплексност Холокауста на територији Француске, као и Европе. У недостатку преношења информација, теорије завере и заборав избијају у јавност, што је за колективно сећање на Холокауст посебно погубно. На које начине и зашто се сећање на Дранси и Холокауст враћа у друштвено памћење можемо сагледати кроз три форме – меморијал/споменик, филм и писано сећање (мемоари, дневничке белешке). У њима спознајемо и јеврејско наслеђе и Дранси, некадашњи логор.

Од како су зграде које су чиниле комплекс некадашњег логора Дранси званично декларисане за историјске споменике 2001. године започет је процес у коме се историја логора, која је нераскидиво повезана са јеврејским наслеђем и Холокаустом, отргла од заборава и постепено враћала у оквире колективног сећања. Колико је сећање на Дранси као место Холокауста било потиснуто сведоче и два случаја девастације у оквиру комплекса који је припадао логору. Први, 20. јануара 2005. године, када су запаљени железнички вагони и нацртани кукасти крст. Други, 11. априла 2008. године, када је свастика нацртана и на вагону којим су се Јевреји депортовали. Стога су за неговање сећања на Холокауст од значаја изложбени и едукативни сегменти Меморијала.

 Шоа Меморијал у Драсију замишљен је као допуна Шоа Меморијала у Паризу, односно дата му је улога посредника у процесима сећања. Циљ је да преноси по(р)уку између некадашњег логора и посетилаца о страдању Јевреја и Вишијевској влади у току Другог светског рата. Активности и организација меморијала посебно је усмерена ка младима, ученицима и студентима и ускладу са тим је и осмишљен вебсајт, који кроз дигиталну форму пружа увид у документацију, сведочанства, фотографије и изложбе. Дигитално-едукативни садржај доступан на интернету, у случају Шоа Меморијала у Дрансију прелази границе Француске и повезује сећање и са другим местима Холокауста не само у Француској, већ и у Европи.

Докуметарни филмови о Дрансију су почели да се снимају 1986, али је тек у 21. веку започела већа филмска продукција у којој су кључна сведочанства преживелих и нови поглед на наслеђе Холокауста. Први документарац Cité de la Muette, режирао је Жан Лабел и посвећен је кампу Дранси. Истражује места интернирања, улази и у архиве, а посебно је значајно да су се пред камерама први пут појавили сведоци догађаја. Симболично је филм први пут приказан 1986. године у Белвилу, јеврејском округу, који је осетио све ужасе Холокауста и Другог светског рата.

У 21. веку снимљена су три документарна филма о логору Дранси. У 57 минута филма Drancy dernière étape avant l’abîme из 2004. године, редитељ Сесил Клервал Мијо од прве сцене на станци Бобињи, која је била полазна тачка одакле је кретала депортација Јевреја ка Аушвицу и другим логорима где су изгубили живот, успева да кроз приче сведока и историчара дочара размере трагедије коју (је) за Јевреје означава(о) Дранси. Након што је Меморијал у Дрансију постао део заједничког сећања на Јевреје Француске и Холокауст, појавио се 2015. године и документарни филм La Cité muette. Редитељка Сабрина Ван Тасел нуди путовање кроз време настојећи да на основу докумената из архиве града и сећања пронађе и прикаже како и зашто се заборавила историја највећег логора за интернацију у Француској. Полази од зграда у облику потковице и садашњих становника несвесних (или недовољно свесних) да пролазе поред бившег логора. Овај домументарац поставља кључна питања културе сећања: како је логор Дранси само дан након рата постао усељиво место за социјално становање и зашто је сећање „заклоњено“ на „неетичан начин“? Les Évadés de Drancy, играно-документарни филм из 2017. године Николе Левија Бефа, преко приказа једног мало познатог, али истинитог догађаја, преноси сећање преживелих на савременике. Филм описује догађај с краја 1943. године, када је група од 70 Јевреја заточених у Дрансију три месеца копала дању и ноћу тунел за бег, али је била откривена, потом мучена и депортована у логоре смрти. Ипак, део њих је успео да побегне из воза који их је водио у Аушвиц. Не улазећи у комплексност неговања културе сећања, кроз једну причу преносе се информације о логору и Холокаусту, а истовремено подстиче размишљање појединца – гледаоца о размерама догађаја и кроз покретне слике смешта у сећање.

Ипак, имагинације и смештање Холокауста у сферу уметности, како би се боље размео није могуће без увида у сећања сведока. За парадигму Дрансија као интернистичког логора и пута којим је већина Јевреја из Француске отишла пут Аушвица посебно је, како је то истакла Невена Даковић у књизи „Слике без сећања: Траума Филм Трансмисија“ (Факултет драмских уметности у Београду, Београд, 2020) значајан „Дневник Елен Бер“. Обиље информација о животу Јевреја Париза пре и након Дрансија, као и опис страхота логора Елен Бер које одишу софистицираним емоционалзмом и ерудицијом, омогућавају схватање комплексности и посебности појма Холокауста. Ова потомкиња богате јеврејске породице индустријалаца, која је своје врхунско образовање на Сорбони морала да прекине због антисемитских закона и буде одведена на поприште ужаса у Дрансију употпуњује све оно што посетилац Меморијала може да визуелизује. Марта 1944. године Елен је ухапшена и одведена у Дранси, одакле је потом отишла за Аушвиц и Берген Белсен где је и преминула априла 1945. године неколико дана пре ослобођења. На примеру „Дневника Елен Бер“, који је у француској објављен и у аудио формату и припремљен као документарно-играни филм, не спознајемо само Дранси већ уочавамо још једну битну компоненту неформалног учења о Холокаусту, а које је кључно за неговање културе сећања. Реч је о интересовању потомака и неговању сећања у оквирима породице, а које видимо у борби нећаке Хелен Бер да дође до заоставштине њене тетке и публикује „Дневник“ који нам открива интимни живот Јевреја у Паризу, окупирану Француску, рације, депортације и логоре.

Пандемија коронавируса 2020. године утицала је на преиспитивање кризних и трауматичних искуства, чиме се и Холокауст враћа у оквире интересовања друштва. Истовремено, као јубиларна година од ослобађања логора и краја Другог светског рата, покреће на анализу како се сећање (не)укључује у колективно сећање и постаје део друштвеног памћења. У овом контексту Дранси, највећи логор за интернирање у Француској, посебно је значајан и покреће на промишљање односа према прошлости сваког појединца, али и друштва у целини.