Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Едвард Н. Лутвак (1942) је амерички геополитичар који се родио у Араду, у породици румунских Јевреја. Живео је и школовао се у Италији и Енглеској, а докторирао на знаменитом Универзитету Џон Хопкинс у Вашингтону. Био је предавач на Универзитету Џорџтаун а касније се бавио истраживањима у Центру за стратегијске и међународне студије. Био је саветник у кључним америчким војним и дипломатским круговима (Министарству одбране, Стејт департменту, Савету за националну безбедност). Предмет његовог научног интересовања су међународни односи, глобална економија, војна историја и стратегија. Његова дела одавно су почела да изазивају пажњу научне заједнице и преведена су на многе светске језике. То су: Државни удар. Практични приручник (1968), Речник модерног рата (1971), Политичка употреба поморске моћи (1974), Велика стратегија Римског царства од првог до трећег века нове ере (1976), Стратегијска моћ (1976), Политичка моћ у Медитерану. Политичка корист и војна ограничења (1979), Велика стратегија Совјетског Савеза (1983), Стратегија и историја (1985), Стратегија. Логика рата и мира (1987), Угрожени амерички сан (1993), Турбокапитализам. Победници и губитници у глобалној економији (1999), Велика стратегија Византијског царства (2009) и Успон Кине против логике стратегије (2012).
Лутвак се сматра постмодерним утемељивачем геоекономије као карактеристичног научног правца или, како неки теоретичари указују, аутономне научне дисциплине у настајању. За разумевање ове тематике од посебног значаја је његов ауторски чланак Од геополитике ка геоекономији. Логика сукоба, граматика трговине (1990) у којем је настојао да теоријски успостави основе новог супарништва у постхладноратовској ери, где ће економска средства заменити ранију примену војнополитичке принуде. Занимљиво је да је Жак Атали, утицајни француски интелектуалац, те 1990. објавио књигу Линије хоризонта у којој је изнео тврдњу да ће захваљујући тријумфу либерал-капитализма, тржишта, демократског модела и убрзаном развоју информационих технологија, свет постати интегралан и унификован, односно да ће биполарна геополитика уступити место глобалистичкој економији. Овоме додајмо да је Шарл Голдфенгер, белгијски стручњак, промовисао израз геофинансије joш 1986. и тако најавио ново доба у међународној политици и економији.
Овакви теоријски ставови свакако се нису појавили случајно пред крај Хладног рата, већ су осликавали расположење дела западне елите која је проценила да је дошао тренутак за остварење њихових мондијалистичких пројеката. Отуда потичу и корени идеја о крају историје и крају географије и појави геоекономије као дисциплине која и релативизује просторност као битно обележје геополитике.
Е. Лутвак је појам геоекономије детаљно разрадио у студији Турбокапитализам. Победници и губитници у светској привреди (1999) у оквиру које је анализирао економска ривалства између најразвијенијих земаља, али и све израженију подељеност између развијених и неразвијених на међународном плану. Он је у овој студији отворио многобројна питања, од којих су најважнија она о све већем утицају економских интереса и међународним односима после Хладног рата, потом о улози државе у геоекономским активностима, затим о процесима поларизације и фрагментације као последицама глобализације, о научности геоекономије и др. За разумевање ове теме важан је и чланак Долази глобални рат за економску моћ у којем је објаснио праву природу надолазећег сукоба у којем неће важити никаква правила нити обичаји рата.
Турбокапитализам
Едвард Лутвак се као следбеник геополитичког релативизма почетком деведесетих година ослањао на Фукујамину теорију о крају историје. Већ смо истакли значај Лутвакове студије Турбокапитализам: победници и губитници у светској привреди (1999).
Шта је суштина овог истраживања? To je закључак да ће у постхладноратовској ери употреба војнополитичке силе бити замењена средствима економске принуде. На тај начин биће успостављен другачији планетарни амбијент заснован на економским сучељавањима, посебно у областима међународне трговине и индустријама високих технологија. Лутвак је истина допуштао могућност жестоких економских конфронтација и међу дојучерашњим савезницима у Хладном рату (САД, ЕЗ, Јапан), али је одбацивао идеје о војним сукобима јер демократије међусобно не ратују. Свој идеолошки оптимизам о наступајућој ери геоекономије, која треба да замени геополитику, заснивао је на улози нетериторијалних чинилаца у светској економији, посебно у светској трговини, а што се показало као утопијска слика света. Наиме, упркос процесима глобализације, националне државе наметнуле су се као ефикасни регулатори економских процеса, пре свега зато што не могу да следе само економску логику, која би занемаривала преостале интересе унутар њихових граница.
Да се вратимо Лутваковом виђењу геополитичких односа после окончања Хладног рата, када су нестале тзв. спољашње претње и када су се као дух из боце појавили економски ривалитети. Реч је о ривалствима која се, пре свега, односе на принципе међународне трговине и стицање предности у високотехнолошким индустријама. По Лутваку ишчезавају класични облици војног сукобљавања и појављују се нови постомодерни облици конфронтација који се испољавају у строго економској сфери. Он у вези с тим предвиђа да ће моћ држава у будућности све више бити условљена економским чиниоцима, што значи да ће државе све више настојати да опадајућу геополитичку моћ замене новом геоекономском улогом. Тако ће износ државног улагања у индустрију заменити ватрену моћ оружја, затим нови производи биће аналогни усавршеном оружју, а продор на страна тржишта замена за отварање војних база и политичку инфилтрацију. Чак и када би војна моћ хипотетички потпуно нестала, економија би опстала као разлог за појаву супарништва и савезништва, без обзира на границе и територијалност.
Лутвакова теза о ери геоекономије, која потискује или суспендује геополитику, нема сумње била је одјек прерано оглашеног глобалистичког тријумфа. Упркос свему, геополитичност је опстала као једна од доминантних карактеристка и у новом глобалистичком поретку, а војна моћ као пресудан чинилац наметања воље јачих слабијим државама. Међутим, то не значи да Лутвакове ставове о важности геоекономских инструмената треба одбацивати; напротив потребно их је сагледавати у једном особеном постбиполарном међународном контексту у којем су класичне дефиниције политичких сучељавања и ратних средстава уступиле место геоекономским ривалствима. Ипак, оно што је опстало јесте логика исхода ратова, где профитабилније послове добијају победници, док поражени добијају улогу извршилаца једноставнијих и мање исплативих послова. Према томе, пре би се могло говорити о томе да је феномен супарништва не само преживео пад Берлинског зида, већ и да се кроз нове геоекономске појавне облике појачао (нпр. амерички притисак на европске партнере у вези изградње Северног тока 2 – прим. аутора).
Геоекономичност
У студији о турбокапитализму, али и другим радовима, Лутвак се посредно обрачунао с једним од главних пропагандних митова Запада – а то је мит о томе да је индивидуални интерес изнад интереса заједнице. Он је низом аргумената оспорио и хипотезу о превазиђености националне државе, суверенитета и државних граница, а која је после окончања Хладног рата била углавном намењена светској периферији. Штавише, постхладноратовско искуство потврдило је становиште о томе да међународну позорницу заузимају првенствено државе и савези држава.
Лутвак указује да су државе као територијалне јединице одређене више просторно него функционално, па због тога не могу да следе економску логику која би занемаривала њихове границе. Логика конфронтације произилази из настојања државе да на својој територији успешно функционише, затим обезбеди оптималан развој и технолошке иновације, које ће позитивно утицати на њену економију. Отуда се једна држава мало обазире на то колико ће једно овакво настојање утицати на друге државе.
За наше разматрање ове теме чини се веома важним разматрање односа геополитике и геоекономије, посебно у постхладноратовској ери. Тако Б. Бабић у својим истраживањима издваја неколико показатеља на основу којих се разликују геополитика и геоекономија. Први показатељ јесу различити циљеви; геополитика се бави контролом политичког простора а геоекономија овладавањем економским простором; затим је реч о разликама у методама – док геополитика користи силу у најширем значењу (укључујући војну силу), дотле геоекономија искључује не само оружано, него и економско насиље; потом геполитички сукоби завршавају се нултим исходом, а што код трговинских сукоба често није случај; онда код геополитике поред држава и корпорација, појављују се и одређене организоване групе (невладине организације), док су државе и велика предузећа искључиви субјекти геоекономије; додајмо и поимање просторности која је код геополитике планетарног карактера, док је код геоекономије (по Лутваку) оно сведено само на подручје Запада (САД, Европа и Јапан) а што је хипотеза коју су његови каснији следбеници оповргавали ширећи геоекономски ареал на глобалну раван; и коначно домашај геополитике је већи у светској политици, у односу на домашај геоекономије у светској привреди (временом се већина аутора сложила да су и њени домети свакако глобални).
Лутвакови ставови покренули су велику интелектуалну расправу, уз напомену да су многи његови следбеници настојали да артикулишу уравнотеженије тероријске ставове, посебно када је реч о практичним дометима геоеконимије и њеном односу према геополитици. Италијани К. Жан и П. Савона указују да је геоекономија у основи инструмент и изданак геополитике, али притом не оспоравају њен све већи значај у одређивању укупне моћи земаља у свету. Француски теоретичар П. Лороа заступа став о томе да економија постаје мерило моћи земаља у свету, тј. да ће силу оружја заменити сила економије. Индијски мислиоци дошли су до закључка да ће до 2025. доћи до специфичне геоекономске интеграције глобалног Севера и глобалног Југа у виду тријадне шеме. Тако ће један блок бити амерички, други евроафрички (укључујући Русију) и трећи азијски (без Индије која ће бити повезана са Америком).
После геополитичке катастрофе Совјетског Савеза геоекономија је и у постсовјетској Русији доживела истинску експанзију. Разуме се да је предзнак тамошњих истраживања битно другачији у односу на Лутвакове теорије. Тако Е. Кочетов геоекономију дефинише као средство за боље позиционирање државе на светском нивоу о чему прилично јасно сведоче и стална настојања Русије да ванредне ресурсне потенцијале (нафта, гас, храна, вода) валоризује у строго геополитичком смислу. А. Некљеса је заступник другачијег мисаоног правца који геоекономију схвата као основу за успостављање хексагоналне шеме светског економског поретка. У сваком случају најближе истини је запажање да се у савременом свету геополитика и геоекономија међусобно прожимају.
Критичка геополитика
Појава различитих геоекономских теорија у постхладноратовској ери није мисаони напор ексцесног карактера. Пре је реч о настојању једне групе позиционираних интелектуалаца да укажу на кључне стратешке тенденције у тзв. постбиполарном свету. Притом, ту се углавном не ради о крутом одбацивању геополитичности (како то понекад изгледа у радовима Лутвака или Аталија – прим. аутора) нити о некритичком прихватању геоекономичности, већ првенствено о теоријама које су засноване на одбацивању наслеђа до тада фаворизоване физичке географије у односу на друштвену географију. На тој премиси настали су разни правци савремене геополитике, односно читава школа мишљења коју означавамо изразом геополитички ревизионизам.
Из таквог размишљања настала је критичка геополитика, теоријски правац који нам је привукао нарочиту пажњу. Суштина критичке геополитике је у деконструкцији и реконцептуализацији конвенционалног геополитичког размишљања које су заступали не само њени класици (Мекиндер, Кјелен, Мехен) него и модерни теоретичари (Кенан, Бжежински, Кисинџер). Ирац Џ. Тоул сматра да би критички приступ требало да се заснива на преиспитивању објективности и неутралности геополитике као дисциплине која истраживања заснива на датостима физичке географије. Он износи веома интересантну хипотезу о томе да је сама географија друштвени и историјски дискурс који је увек непосредно повезан са идеолошким и политичким феноменима. Баш зато први критички став треба да почива на схватању геополитике као дискурса. Други принцип критичке геополитике заснива се на оспоравању конвенционалне датости о томе да она почива на малобројној елити и добро институционално постављеним појединцима (Кисинџер). Управо супротно, критичка геополитка треба да се заснива на неконвенционалном и деелитизованом приступу који би требало да проистекне из концепта геополитичке културе. Ради се у основи о свеобухватном разумевању геополитике које се формира као последица односа нације и државе према окружењу и свету у целини, тј. о феномену који проистиче из географског положаја и физичкогеографских својстава територије, затим историјског наслеђа, националног идентитета, државног и друштвеног уређења итд. Мада не негира утицај физичкогеографских чинилаца као конвенционалне предиспозиције геополитике, као таква она несумњиво одбацује крути физички детерминизам који је посебно својствен класицима немачке геополитичке школе. Дакле, у критичкој геополитици чинилац физичке географије није од прворазредног значаја, већ је то културна интерпретација географске сигурности државе и богатства природних извора.
Kако се формирају и на који начин функционишу геополитички дискурси? Тоул и истомишљеници полазе од интересантног парадокса који произилази из конвенционалних концепата геополитике, а то је да они (концепти) на спољашњем плану утичу на надметања за стицање надмоћи између држава, али да обично на унутрашњем плану мало утичу на носиоце државне моћи. На тај начин следбеници критичке геополитике детронизују савремену геополитику као дисциплину која се наводно формира у малобројним круговима надмоћне интелигенције и указују да се превлађујући геополитички дискурс формира унутар тзв. геополитичке мреже моћи. Тоул као типичан пример мреже наводи тзв. челични троугао који у САД чине војна индустрија, Конгрес и Министарство одбране, а чије удружено деловање непосредно или посредно пројектује конкретан геополитички дискурс.
Полазећи од чињенице да је геополитика сложенија од класичног схватања ове науке, и да је за њено свеобухватно поимање нужна контекстуализација, тј. постављање у оквире одређених дискурса, следбеници критичке геополитике разгранали су је на формалну, практичну и популарну, уз напомену да им је могуће додати и тзв. структуралну геополитику. Тако формална геополитика у фокусу има теоријска и методолошка питања геополитике, феномене геополитичке традиције, преиспитивање идеја геополитичких ауторитета, догми, мистификација и др. Практична геополитика подразумева примену географских, историјских, демографских, етнокултурних и других знања у просторном поимању и деловању међународних односа и спољње политике. Оваква геополитика се профилише у министарствима иностраних послова, државној управи, политичким институцијама и различитим интересним групама. Популарна геополитика односи се на разне облике јавног представљања геополитичких идеја, визија и њихове популаризације. Коначно, структурална геополитика је правац који произилази из интензивне трансформације света у постбиполарном раздобљу. На то су утицала три процеса: глобализација, информатизација и феноменалан технолошки развој, који има и своју веома негативну страну, од којих су се свакако за судбину света као најопасније показале невојне претње (глобалне епидемије, климатске промене, деградација земљишта и сл). Све то у будућности ће изазвати масовне миграције и последичне геополитичке конфликте за животни простор на некласичан начин, али у постмодерним временима.
Из свега је неоспоран закључак о томе да су представници критичке геополитике релативизовали неке од темељних постулата класичне геополитике, али да чак и у новим постхладноратовским условима нису успели да негирају њено постојање. Пре би се могло говорити о томе да су припадници ове школе мишљења проширили предмет њеног истраживања и поље деловања, доводећи садржај ове дисциплине до стања аморфне ништавности. Из свега тога проистиче и опасност да се под геополитиком може подвести и нешто што објективно није предмет њеног истраживања.
Историја се наставља
На овом месту поново подсећамо да су се теорије о крају геополитике појавиле упоредо са завршетком Хладног рата, као и да су у промовисању оваквих ставова предњачили етаблирани западни интелектуалци. Реч је о својеврсном историјском парадоксу који као такав одудара од опште линије развоја геополитичке мисли на Западу после 1945.
Наиме, посебно у англоамеричком свету, геополитичка истраживања не само да нису прекинута него су додатно разрађивана, тако да нема ни говора о некаквом дисконтинуитету у односу на класике англосаксонске геополитике (Мекиндер). Штавише, чак су многе претпоставке немачке геополитике, која је била јавно проскрибована због „нацистичког греха“, уграђене у савремене атлантистичке интерпретације географске осе историје, а што је посебно дошло до изражаја у постхладноратовском премоделирању света.
Ипак, Фукујамина теорија о крају историје није остала без одјека у западним политичким и стратешким круговима. Едвард Лутвак свакако је један од најистакнутијих представника овог правца размишљања и отац постмодерне геоекономске мисли, али грудва коју је пустио низа страну се није претворила у лавину. Уосталом, и његов геополитички релативизам настао почетком деведесетих година прошлог века, временом је попримио другачије обрисе и свакако није значио потпуну негацију геополитике. Пре би се могло рећи да је после почетне еуфорије превладало становиште о геоекономији као инструменту геополитике.
Такође је неспорно да се Лутвакови ставови не могу у потпуности ни одбацивати, посебно у оном делу где указује на значај економије која је у условима глобализације узроковала извесну аморфност и променљивост граница. Нема сумње да је важност Лутваковог дела и у наглашавању улоге државе у економској сфери, чиме је оспорио једну од омиљених глобалистичких мантри о неважности државе у новом поретку. Догодило се управо супротно, а то је да смо данас савременици појаве новог протекционизма који у условима пандемијске кризе постаје глобални феномен са изразито антиглобалистичким значењем. Из тога природно проистиче логика међусобне конфронтације и конкуренције о којој је Лутвак проницљиво писао.
ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011; Миломир Степић, Геополитика, Институт за политичке студије, Београд 2016; Џозеф Штиглиц, Глобализација и њене противречности, Miba Books, Београд 2018.
Остави коментар